ŽUTA MINUTA – Opoziciono dogorijevanje na vlastitoj lomači

Ilustracija Jelena Žilić

Nakon što su okončani prijevremeni izbori za (grado)načelnike Bratunca i Zvornika, može se konstatovati i da je proces samospaljivanja opozicionih stranaka u Republici Srpskoj okončan. 

piše: Miljan Kovač

To što na pomenutim izborima nisu imali svoje kandidate, ali su u Bratuncu neformalno podržali jednog od dva kandidata vlasti, valjda je trebalo da bude posljednji zaostali plamičak lomače koju su „opozicionari“ potpalili pod vlastitim nogama. I neka su, to je možda najbolje što se na političkoj sceni ovog entiteta u ovom trenutku moglo dogoditi.

Spaljene su tako i sve lažne nade da će ovakve opozicione stranke ikada srušiti režim Milorada Dodika, ako su to opozicioni lideri (zvanični i oni iz sjenke), iskreno ikada i planirali!? Utisak je da su neki od njih očekivali da će Dodika sa vlasti oboriti neka viša sila, koja će baš njih posjesti u predsjedničke i ministarske fotelje, dok je dugima sasvim dobro i ovako. Čak i unosno.

Sve ovo ukazuje da za političkim ugarcima ne treba uopšte žaliti, naprotiv, ovo može biti prilika za opšte triježnjenje iluzijama zavedenog naroda što opet može dovesti do stvaranje neke nove političke opcije, koja se neće vrtiti u začaranom krugu sistemske vlasti i sistemske opozicije.

Previše optimistično? Možda, ali šta je osim optimizma ostalo.

Naravno ta nova opcija neće biti „nova“ ako nastane na zgarištu i od ostataka onoga što je na kraju moralo izgorjeti. To svakako nisu mlade političke snage koje „u duhu našeg naroda“ što bi rekao gradonačelnik Banjalučki, niču na „opozicionim ruševinama“.

Istina, Dodiku je pošlo za rukom da početkom ovog vijeka postane Karadžić umjesto Radovana i zauzme do dan danas poziciju „nacionalnog vođe“, naroda kome su „nacionalne vođe“ prilično pomutile realnost.

Istina, doprinio je tome i tzv. „međunarodni faktor“ gledajući sve ove godine kroz prste kako u ovom dijelu Bosne i Hercegovine, pod nacionalističkim plaštom, izrasta jedan autokratski režim. Ipak, s druge strane taj režim se ničim osim zapaljivom retorikom nikada stvarno nije suprotstavio volji tog „međunarodnog faktora“. Po potrebi ljevičar, evropejac, rusofil, velikosrbin, Dodik koji je ustvari samo pragmatik, koji će bilo koji dres obući ako mu to garantuje opstanak na vlasti, bolji je partner mnogim u međunarodnim krugovima od „opozicije“, čije perjanice realno nisu u stanju da se suoče sa realnim stanjem stvari.

Primjera radi: Kada Dodik kaže da neće dozvoliti ulazak BiH u NATO, svi dobro znaju da on to samo tako kaže. On stvarno niti može blokirati NATO put Bosne i Hercegovine.

Problem, opozicije je što nije sposobna da prihvati da su evroatlantske integracije realnost koju nikakvo čudo, a pogotovo političari iz Republike Srpske ne mogu zaustaviti. Dakle, ko je partner političarima iz EU i SAD, Dodik ili ovakva opozicija?

To što je pod Dodikovom vlašću RS postala sinonim za kriminal, korupciju, nepotizam, partijsko zapošljavanje, realno nije problem međunarodne zajednice. Ujedno to su najveći problemi građana i u ovom entitetu i cijeloj državi.

Umjesto da prihvate činjenicu da se bez partnerstva sa EU i SAD ovdje ne može ništa ozbiljno napraviti, vrli opozicionari viču: „Stranci su za sve krivi“!

Valjda su ih „stranci“ spriječili da istaknu kandidate na izborima u Zvorniku i Bratuncu, ili da nastave sa protestima protiv krađe izbora!?

Bitno je da je krivac pronađen.

Kolumne „Žuta minuta”, u sklopu serije „Impuls semafor“, objavljujemo u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert u BiH.

Autor: Impuls