Ilustracija Jelena Žilić
Koliko puta smo do sada čuli: „Da nema Dodika ne bi bilo Republike Srpske“? Ponavljaju ovu tvrdnju režimski propagandisti godinama. Reakcija kritičara vladajuće bolumente na ovakvu tvrdnju kreće se od podsmijeha, gnušanja. Niko da postavi pitanje: Hoće li ovog entiteta, zaista biti i poslije Dodika? Na kraju hoće li biti i ovakve države Bosne i Hercegovine?
piše: Miljan Kovač
Ni za jedno ni za drugo samog Milorada Dodika očito nije briga. Pokazao je to kao vrhovni vođa vladajućeg klana koji je proteklih godina, uništio i isisao svaki resurs ovog entiteta kojeg se uspio dotaći. Mogli bi u nedogled nabrajati uništene firme iz kojih su ljudi bliski njemu isisali milione maraka, firme ljudi bliskih njemu koje su preko namještenih tendera isisale milione iz budžeta, Republike Srpske, opština, gradova… Ugašene Robne rezerve, uništene Željeznice, likvidirane banke…
Spisak nema kraja jer se na dnevnoj bazi ažurira… I nameće pitanje šta će na kraju ostati od resursa ovog entiteta.
I dok na sav glas zapomaže o napadima na Republiku Srpsku, navodnim pokušajima njenog ukidanja, i njegovoj „odsudnoj odbrani“ od agresije izmišljenih neprijatelja, on zapravo predvodi pravu i jedinu agresiju na ono što je ovaj dio Bosne i Hercegovine dobio u Dejtonu ’95.
I nije riječ samo o pljački javnog bogatstva, već o politici koja u kontinuitetu ovaj entitet gura u propast, istovremeno ozbiljno ugrožavajući državu čiji je sastavni dio.
Kontinuirano postavljanje entiteta u takvu poziciju da predstavlja prepreku normalnom funkcionisanju države, njenim evropskim i evroatlantskim tendencijama, negiranje međunarodnih institucija (….), odluka međunarodnih sudova (….) doseglo je vrhunac otvorenom podrškom režimu Vladimira Putina pod čijom komandom je izvršena agresija na suverenu državu Ukrajinu.
Oličenje takve Dodikove opasne politike je njegov susret sa autokratom Putinom u trenutku kada se on nalazi u izolaciji od kompletnog Zapada i najvećeg dijela ostatka svijeta.
Na ovaj način Dodik je gurnuo prst u oko upravo onim državama (na čelu sa SAD-om) bez kojih ne bi bilo ni Dejtona, u koji se on tako glasno kune, a istini za volju ni Republike Srpske. Koliko će i kako taj Dodikov „prst u oku“, koji se zove Republika Srpska garanti njenog opstanka trpiti, velika je zagonetka. Po ovaj entitet vrlo opasna jer joj se lako nazire rješenje.
Ni Dodik nije eksplicitno na sastanku s Putinom rekao da podržava agresiju na Ukrajinu, inače bi to javio Kremlin kome se ovdje bezuslovno vjeruje, ali poruka je očita.
I sada dolazimo do najmračnije političke istine u Republici Srpskoj. Oni što su deklarativno opozicija Dodikovom režimu u Republici Srpskoj, njemu ne zamjeraju ništa od gore navedenog. Ni to što se ovim entitetom koristi kao vlastitim prstom koji gura gdje treba i ne treba, ni to što konfrontacijom sa zapadnim saveznicima, garantima njenog opstanka, i svrstavanjem na stranu politički okužnog Putina vrši ubrzano samoubistvo RS.
Zamjeraju mu što, po njihovoj slobodnoj procjeni, nije dovoljno iskren u podršci Putinu, pa valjda i u ostalim politički smrtonosnim potezima po ovaj entitet.
Nove nade takve opozicije, što se (iz njima znanog razloga) nadaju da će od oktobra postati vlast, Dodiku zamjeraju jer je, kako kažu „lažni nacionalista“, „lažni patriota“, „lažni rusofil“.
Da jer oni su valjda sve ovo ali odistinski. I više od toga. Pretendentica za entitetsku (ili što bi ona rekla „srpsku“) predsjednicu, Jelena Trivić, je „srbofil“. Tako je u proteklih mjesec dana sama sebe krstila bar deset puta, i nije to nikakvo čudo. Činjenica je da u Republici Srpskoj nije bilo nikoga sem Srba, sve dok Visoki predstavnik nije amandmanima na ustav „nametnuo“ Bošnjake, Hrvate i ostale. Ali pravi „srbofili“, znaju da su „sve odluke visokog predstavnika ne zakonite“, i da je Republika Srpska „srpska država“. Šta više oni se u tome potpuno slažu sa „rusofilima“, čak i ovim lažnim. Uostalom za „srbofila“ se podrazumijeva da je i „rusofil“, inače bi bio „lažni nacionalista“.
Ali vratimo se „tradicionalnim vrijednostima našeg naroda“, što bi rekao mladi gradonačelnik Banjaluke (takođe „srbofil“).
A zna se mladim „srbofilima“, nacionalna istorija, dakle i „tradicionalne vrijednosti našeg“ naroda, počinju od polovine jula ’95 (ne znaju šta se tog jula dešavalo u Srebrenici, tada su još bili mali).
A u tradiciji političkih „tvoraca“ RS, i duhovnih otaca mladih „srbofila“, upravo je negiranje postojanja međunarodnog prava, interesa velikih sila, a pogotovo ljudskih prava, ikoga ko se „srbofilom“ ne smatra. Takva tradicija nastavljena je i nakon potpisivanja Dejtonskog mira, sve dok je u januaru ’98. nije presjekao upravo Milorad Dodik. U naredne dvije godine, pokazujući punu kooperativnost u saradnju sa njemu sada mrskim zapadom, Dodik je jasno i glasno poručio kako vidi ovaj entitet: „bolje entitet u Bosni i Hercegovini nego provincija u Srbiji“. Založio se za pristupanje BiH NATO savezu, Evropskoj uniji, priznao i Genocid u Srebrenici…
Nakon što je nekoliko godina poslije promijenio ploču (jer ona prva mu nije donosila pobjedu na izborima), Dodik je negirao sve što je ikada priznao. Upravo tu njegovu „ružnu prošlost“, kako bi oni rekli, „srbofili ne mogu da mu oproste“.
Džaba kumovanje crkvama, slikanje s Putinom, vrijeđanje svega nesrpskog, oni dobro znaju da Dodik za razliku od njih nije iskreni „srbofil“, dakle ni iskreni „rusofil“.
Zato će se oni zalagati, kako kažu „isključivo za srpske nacionalne interese“, sve u „duhu tradicije našeg naroda“, nastaviti podmetati Republiku Srpsku i „naš narod“ pod točkove napretka Bosne i Hercegovine i čelične gusjenice svjetskih procesa. Da li će te gusjenice preživjeti manje je bitno jer „tradicija našeg naroda“ je da poraze slavi kao pobjede.
Bar će tako nakon oktobarskih izbora svi imati razloga za slavlje. Svi osim građana kojima je „nacionalni“ interes da za bijednu platu ili penziju pokriju osnovne životne potrebe. Nažalost, stanje na prvoj liniji odbrane „nacionalnih“ interesa je takvo da se trenutno vodi bitka za litar suncokretovog ulja i metar drva za ogrjev.
Kolumne „Žuta minuta”, u sklopu serije „Impuls semafor“, objavljujemo u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert u BiH.
Autor: Impuls