Ilustracija Jelena Žilić, iz knjige „Žene BiH“
Svašta se posljednjih nekoliko dana izdešavalo u Republici Srpskoj! Udruženi poduhvat za kriminalizaciju klevete, pa napadi na novinare, pa atak na učesnike Osmomartovskog marša. I sve to uz spominjanje pedera, spodoba i specijalnog rata protiv RS. Otkud to odjednom? Nije odjednom!
piše: Milkica Milojević
Nije se sve to desilo iznebuha, zakuvava se ta čorba odavno, samo je sad valja kusati. Kome će zalogaj zastati u grlu, vidjećemo.
Kako god da se ova ujdurma raspetlja, ceh će platiti građani. Jer kratko pamte, brzo zaboravljaju i slabo šta kontaju.
Eto, zaboravili smo da je vrhovni komandant Republike Srpske Milorad Dodik, prije četiri i po mjeseca, tvitom najavio izmjene Krivičnog zakonika RS, kako bi se kriminalizovale kleveta, uvreda i slične nepodopštine. A nepodopština je sve što je usmjereno „protiv Republike Srpske“, što će reći protiv imena, lika i djela, zna se čijeg.
Najavio, pa se ućutao.
Zaboravili smo i da je u međuvremenu Osnovni sud u Banjaluci, u građanskom postupku, presudio da Dodik nije kriv, što je analitičarku i novinarku Tanju Topić nazvao njemačkim špijunom i kvislingom, a zna se šta se sa kvislinzima radi. Pa je još usput nalagao svašta o njenom poslu i izvrijeđao njenu porodicu.
Sve to, navela je sutkinja, nije kleveta. U pitanju je mišljenje, takoreći vrijednosni sud, zasnovan na „ suštinskoj istinitosti“. Eto! Garant bi sud isto postupio, da je Tanja Topić sve ovo javno izgovorila Miloradu Dodiku! Jest, al malo morgen!
Dakle, ako ćemo pravo, ništa Dodiku ne treba kriminalizacija klevete niti kazne od 50.000, ili čak 120.000 KM! Šta će mu taj belaj! Jer, zemlja koja ima ovakvo pravosuđe, ne treba da brine za svoju budućnost! Budućnost joj je zapečaćena, i bez tog zakona.
Dodik se, dakle, ućutao, sve dok ambasador EU Johan Satler nije najavio da mu dolazi u prijateljsku posjetu. A onda – bub! Prvo prijetnja da će Republika Srpska „odustati od evropskog puta“, a onda, na dan kad mu je ekselencija došla u pohode, Nacrt izmjena Krivičnog zakonika RS, sve sa paprenim kaznama za „krivična djela protiv časti i ugleda“.
Na sve to, gle čudesa, ambasador Satler nije ni ušima mrdnuo. Kao specijalni predstavnik EU u BiH on ima na raspolaganju i „štap i mrkvu“, ali ih nije upotrijebio. Ili možda jeste, onu „mrkvu“, samo javnost ne zna ništa o tome.
Jer, ako ćemo pošteno, nije Evropskoj uniji ni do transparentnosti ni do građanskih sloboda u BiH. Oni gledaju svoja posla.
Nije ni Dodiku do progona ionako slabašne medijske zajednice. I on gleda svoja posla. Njegov posao je da ostane na vlasti, a za to treba para. Da se pokrpe rupe u budžetu, da se nahrane vaskoliki uhljebi i da se pučanstvu baci poneka kost za glodanje.
U Briselu ne stanuju dobre čike koje će nas, kao Supermeni, spasiti iz kandži diktatora. Ali, u Briselu ima para, da se pogura „evropski put“. Baš njih briga šta će biti s nama. Neće oni živjeti u Republici Srpskoj.
Uostalom, još je ser Vinston Čerčil, stari lisac evropske diplomatije, trasirao taj put. Kad su mu saradnici prigovorili što u ratu podržava Tita, koji će u Jugoslaviji „uvesti komunizam“, odgovorio je: „Nećemo mi živjeti u Jugoslaviji!“
Znači, ako „kriminalizaciju klevete“ , kao i „nezavisnost Republike Srpske“, razvuče unedogled, u zamjenu za „podršku“ EU, Dodik je na konju: neće morati da prizna „poraz“, a dobiće ono što mu treba. Ostaće glavni Baja.
I sve bi to nekako prošlo, da Republika Srpska, sve sa vrhovnim komandantom, nije nakrivo nasađena.
Dodika je zapanjilo, a bogme i naljutilo, što su novinari, branioci ljudskih prava i ostala nepatriotska žgadija, nadigli larmu. Što se ne daju bez borbe. A ovamo mu koalicioni partneri duvaju za vrat, a ni SNSD nije što je nekad bio, i tu se kuva…
Pa je u nastupu patriotskog zanosa, „pojedine“ novinare nazvao spodobama, koje lažu, petljaju i reketiraju.
I, ne lezi vraže, dan nakon toga, „nepoznati počinioci“ su oštetili automobile urednika „neprijateljskog“ portala „Buka“, Aleksandra Trifunovića, i novinara Nikole Morače, koji je još od ranije na udaru čestite policije Republike Srpske.
Eto belaja! Nakon ovakvog incidenta čak je i ambasada EU morala da reaguje. Ne može se baš sve prećutati.
Budalasto je misliti da su tu nepodopštinu počinili Dodikovi ljudi. Taman posla! Njemu je, u takvoj situaciji, napad na novinare trebao kao treće oko.
Ali, sve su prilike da su automobile dvojici novinara „išarali“ poštovaoci vođinog lika i djela. Upravo on je stvorio atmosferu u kojoj je napad na „spodobe“ patriotski čin.
Ali, Dodik se nije zaustavio. Izjavio je da „ima indicija“ da su novinari sami sebi oštetili automobile. Nije ga zbog tih „indicija“ policija privela na „informativni razgovor“ zbog „ometanja istrage“, niti mu je oduzela telefon, radi vještačenja, kao novinaru Nikoli Morači. Toliko o jednakosti pred zakonom.
Ali, ni to nije sve. SNSD kadar, u liku zamjenika direktora jedne osnovne škole, javno je priprijetio novinarima, da paze kud hodaju noću, a bogami i danju, i ko im je iza leđa. I još dodao, da prepričam, da će u Srpskoj biti sve u redu, dok novinari žive u strahu. Tužilac je ustanovio da u ovom činu „nema elemenata krvičnog djela“.
Pa su onda i jednoj novinarki upućene prijetnje preko društvenih mreža. I to će, garant, završiti po principu „pojeo vuk magarca“.
U međuvremenu, Dodik je najavio da, nakon „kriminalizacije klevete“, slijedi i zakon koji će dovesti u red nevladine organizacije: one što se finansiraju iz stranih donacija. Da će ih obilježiti kao „strane agente“. Na kraju je, u autorskoj kolumni, lijepo objasnio da sve to čini kako bi spriječio „specijalni rat“ protiv Republike Srpske.
Eto novog zadatka za „patriotsku omladinu“, koja po zgradama banjalučkim crta portrete „heroja Ratka Mladića“ i znak „Z“, kao podršku „braći Rusima“. I koja se bori se protiv „pedera“.
Da, da, sve je to dio istog paketa.
Samo što za u borbu protiv „pederluka“, iskreno govoreći, nije zaslužan Dodik, nego mlađahni banjalučki gradonačelnik Draško Stanivuković. Onaj koji „donosi promjene“.
Sjećate li se njegove izjava da u Banjaluci neće biti „gej parade“ dok je on gradonačelnik? Jer to, reče u kraljevskom stilu, „nije u duhu NJEGOVOG naroda“.
Prateći zacrtani homofobni put, Draškova gradska administracija nije podržala Osmomartovski marš. Prepali se, vele, da bi se na skupu mogla pojaviti obilježja LGBT zajednice i ukrajinske zastave. A to, jelte, nije patriotski!
I, treba li se čuditi, čim je marš krenuo, začuli su se uzvici: „Ua, pederi!“ A onda su se omladinci sa kapuljačama na glavama, zaletjeli u povorku i oteli zastavu duginih boja, simbol borbe za ljudska prava LGBT osoba.
Počinioci nepoznati, istraga u toku.
Da li su građani Republike Srpske zabrinuti, ogorčeni, zblanuti… ovolikom navalom patriotskog „aktivizma“? Nisu. Ako ne vjerujete, pročitajte komentare na portalima.
Možda će „kriminalizacija klevete“ proći, a možda i neće. Možda je „ćutljiva većina“ povjerovala u Dodikovu priču o „specijalnom ratu“. A možda i nije. Uostalom, nebitno je sve to.
Nema promjena, istinskih, suštinskih promjena u Republici Srpskoj. Za većinu u RS, Mladić je i dalje „heroj“, ili bar nije zločinac.“Prave“ žene su majke, ili bar nisu lezbejke. Novinari „rovare“, ljudska prava su zapadna izmišljotina usmjerena protiv srpske tradicije, a vođa, ma ko on bio, bitniji je od institucija.
Onu čorbu, s početka naše priče, koju smo sami sebi zakuvali, tu gorku bljutavu splačinu, gutaćemo, dakle, još godinama.
(Kolumne „Crveni karton“, u sklopu serije „Impuls semafor“, objavljujemo u saradnji sa Fondacijom „Fridrih Ebert“ u BiH)
Autor: Impuls