Ilustracija Jelena Žilić, iz knjige „Žene BiH“
Nijednoj vlasti, ma kako drčna bila, nije pametno da glumce vuče za jezik. Osjetio je to na svojoj koži i gospodar Srbije Aleksandar Vučić. Ali, vladari u Banjaluci nisu ništa naučili na greškama prekodrinske braće. Udarili su na pozorište i ispali budale. I po ko zna koji put osramotili Republiku Srpsku.
Piše: Milkica Milojević
Puška koja je u prvom činu okačena o zid, kako reče čuveni Rus Anton Pavlovič Čehov, do kraja predstave mora da opali. Inače, drama ne vrijedi ni pišljiva boba.
Opalila je i “patriotska” puška, repetirana zbog učešća Sarajevskog ratnog teatra SARTR na Teatar festu “Petar Kočić” u Banjaluci. Ispostavilo se, međutim, da je to bio pucanj u prazno. Ćorak.
Čak i oni koji nikad nisu kročili u Narodno pozorište Republike Srpske, niti u bilo koji drugi teatar, čak i rusofili koji nikad nisu čuli za Čehova, a kamoli za Čehovljevu pušku, danima su pjenili zbog “skandala” na Teatar festu.
A “skandal” je bio u tome što je na festival uvrštena drama “Moj sin samo malo sporije hoda” Sarajevskog ratnog teatra SARTR.
Inače, ova drama govori o iskušenjima porodice, čiji je sin dječak sa invaliditetom.
Inače, da i to kažemo, red je, SARTR je i ranije gostovao u Narodnom pozorištu Republike Srpske, ali to nije primijetio niko, osim pozorišne publike.
Inače, da i to kažemo, red je, moto ovogodišnjeg, 25. po redu Teatar festa, bio je “između snoviđenja i realnosti”.
Eto, između snoviđenja i realnosti, “patrioti” su se propeli na noge junačke. U udruženi poduhvat upregnuti su svi resursi: i RTRS, i (pre)podobni analitičari, i penzionisani udbaši, i tviter ratnici, i udruženja koja okupljaju nesretne borce Vojske RS.
-Sarajevski ratni teatar u Banjaluci, to je sramota, izdaja, čin rušenja Republike Srpske – poručili su gorepomenuti.
Beslovensnoj pozorišnoj publici su “otkrili” da je Sarajevski ratni teatar SARTR, gle čuda, osnovan u ratu. I da u SARTR-u tvrde da su 1992. radili “pod opsadom”. Čuj, pod opsadom! Otkad se ono, kad jedna vojska opkoli jedan grad, zove opsada!
Otkrili su i da je ovaj teatar, kako su istoriju SARTR-a protumačile republičkosrpske “patriote”, bio “ratna jedinica takozvane Armije BiH”.
Uočili su i da na zgradi Narodnog pozorišta RS za vrijeme Teatar festa nije bilo zastave Republike Srpske. Eto ga, još jedan izdajnički čin!
Radio televizija Republike Srpske je, u posljednjem trenutku, otkazala podršku Teatar festu, čiji je medijski pokrovitelj od osnivanja festivala.
U neobranom grožđu našlo se Ministarstvo prosvjete i kulture RS, a bogami i Kabinet predsjednika RS. Uredno i na vrijeme dobili su spisak predstava i nisu se pobunili. Nisu, dakle, bili dovoljno patriotski budni.
Sve se ovo zbivalo u, čehovljevskim jezikom kazano, drugom činu: u junu, pred samo otvaranje festivala i u danima kad je festival već počeo.
Prvi čin, kad je puška okačena o zid, desio se mnogo ranije: još u aprilu, kada je objavljen spisak izabranih predstava. I kada je taj spisak na Tviteru komentarisala, a ko bi drugi, Gorica Dodik, po zanimanju kćerka.
-Dok se naši predstavnici bore u Sarajevu da nam ne otmu imovinu, NPRS na Teatar fest poziva sarajevski ratni teatar, koji nas Srbe smatra agresorima. Bravo. Hoće li doći u BL sa ratnim zastavama – napisala je Kćerka.
Zašto je od prvog do drugog čina prošlo toliko vremena? Zar je moguće da su se “patriotske” snage toliko uspavale? Zar je moguće da svemogući Tata ne prati tvitove svoje Kćerke? I da Kćerka nije Taticu na vrijeme upozorila kakva pošast prijeti voljenoj Republici Srpskoj?
Ili je tajming pažljivo izabran, da bi se organizatorima festivala pomrsili konci, a direktorici Narodnog pozorišta RS uzdrmala fotelja?
Poznavaoci prilika čak tvrde da se “patriotska” lavina zakotrljala samo zato što je jedna kuma zapela da bude upravnica pozorišta.
Ko god da je kumovao ovom zamešteljstvu, debelo se preračunao.
Ispostavilo se da Narodno pozorište RS nije neka putujuća cirkuska družina, nego pravi, respekta vrijedan, teatar.
I da ima vrhunske glumce, kojima je stalo do dostojanstva profesije. Uostalom, selektorka festivala je bila Slađana Zrnić, prvakinja drame. Ko bi pametan ulazio u dramu sa Prvakinjom Drame!
Kad je hajka počela, niko se iz pozorišta nije oglašavao. Nisu pričali, samo gledali da festival organizuju kako dolikuje. I uspjeli su.
Kad je SARTR igrao svoju prokaženu predstavu, pozorište je bilo puno. A aplauz za pamćenje. Trajao je, kažu, nekoliko minuta.
Glumici SARTR-a Jasni Diklić dodijeljena je jedna od nagrada festivala.
A kad se na Teatar fest spustila zavjesa, uslijedio je treći čin.
Glumci su rekli svoje. A imali su, bogami, šta da kažu.
Zakucao Aleksandar Stojković Piksi, znate, onaj glumac iz serija. Piksi je ratni vojni invalid, borac Vojske Republike Srpske “od prvog do posljednjeg dana”. Podsjetio je da je u Banjaluci, dok je trajao Teatar fest, održan zajednički sastanak Vlade RS i Vlade Federacije BiH, pa niko od toga nije pravio problem.
- Rat je završen prije skoro 30 godina. Treba li da i dalje živimo u tom (ratnom) svijetu. Treba li da ja svom sinu kažem: ni slučajno nemoj da pređeš u Sanski Most, svom pradjedu na groblje. I kome treba da se pravdam, što smo kolege iz Sarajeva pozvali da odigraju predstavu – rekao je Piksi.
I pozvao svoje saborce da ne nasjedaju na koještarije, nego da dođu pravo njemu i pitaju ga sve što ih interesuje.
-Nemam ja šta da krijem od njih. Njihova krv je i moja krv – rekao je Piksi.
I još je rečeno da upravo festivali, kakav je Teatar fest, najviše doprinose ugledu Republike Srpske. I da je sva ova frka bila nepotrebna i besmislena.
Pametnom dosta.
Ali, nisu ni oni drugi zaćutali. RTRS je, nakon završetka Teatar festa, poentirao zaključkom: “U Ministarstvu prosvjete su priznali grešku, ali Narodnom pozorištu RS nisu”.
Eto, nisu u Pozorištu priznali smrtni grijeh: da su, uprkos svemu, organizovali sjajan festival i spasili obraz Republike Srpske.
Zakukala je i Kćerka, poručivši da je ugrožena, jer je “horda neistomišljenika” zapela da joj uskrati “demokratsko pravo na slobodu govora”. Dirljivo.
Šta nam govori ova Drama? Da u Republici Srpskoj i u Banjaluci ima ljudi koji, uprkos nakaradno shvaćenom patriotizmu, misle svojom glavom. Ima ih, bar toliko koliko stane u gledalište Narodnog pozorišta Republike Srpske.
A pozorište je, pogađate, popularnije nego ikad. Iz predstave u predstavu traži se karta više.
(Kolumne „Crveni karton“, u sklopu serije „Impuls semafor“, objavljujemo u saradnji sa Fondacijom „Fridrih Ebert“ u BiH)
Autor: Impuls