Ilustracija Jelena Žilić, iz knjige „Žene BiH“
Prevara, nepravda, zamajavanje naroda, nasilje nad prirodom i nad ljudima… Sve što je u Republici Srpskoj zlo i naopako, nakaradno i uništavajuće, dogodilo se u Bistrici kod Prijedora. Dogodila se i pobuna, koja možda i nema šanse za uspjeh, ali bez koje život ne bi imao ni smisla ni dostojanstva.
Piše: Milkica Milojević
U Bistrici, jednom od najljepših potkozarskih sela, biće otvoren rudnik lignita. Tako je odlučila Vlada Republike Srpske, uprkos upornim protestima mještana, uprkos otimačini privatne zemlje, uprkos računici koja, crno na bijelo, dokazuje da je taj poduhvat neisplativ za zajednicu.
Ali, isplativ je, itekako, za „investitora“, vlasti blisko preduzeće „Drvo -eksport“ iz Teslića, koje će, sve su prilike, dobiti kocesiju za kopanje lignita. Istina, zalihe „drvenog uglja“ u Bistrici su tanušne, ali sasvim dovoljne da kopači blaga iskopaju desetak miliona evra.
Republika Srpska plus lokalna zajednica će od toga dobiti, sveukupno, manje od 150.000 evra. Jer, računica je jasna: cijena lignita je 115 erva po toni, a „cijena“ koncesione je 88 puta manja i iznosi 1,3 evra po toni. Tako kaže zakon.
Zakon je, dakle, krojen po mjeri moćnika. Vlada Republike Srpske je, dakle, stala na stranu moćnika i pljunula u lice narodu. Kopači blaga su, dakle, većinski vlasnici Republike Srpske. Njihova se pika. Institucije, zakoni, procedure, sve je to tek jeftino provincijsko pozorište, koje ovoj ujdurmi daje privid „pravne države“.
Mada je pobuna Bistričana protiv rudnika počela prije manje od dva mjeseca, priča se zakuvala mnogo ranije. Još prije desetak godina Božo Marić, preduzetnik iz susjedne Omarske, počeo je da otkupljuje zemlju od mještana. Govorio im je da će otvoriti etno selo. Etno selo, usred idilične Bistrice, na samo nekoliko kilometara od Nacionalnog parka Kozara – kud ćeš ljepše!
I narod je prodavao zemlju, za taj plemeniti cilj, čak i ispod cijene, vjerujući usputnim pričama da će u etno selu biti posla i za njihovu djecu.
Naravno, prevareni su. Da Mariću etno selo nije bilo ni na kraj pameti, pokazalo se još 2015. godine, kada je tražio dozvole za otvaranje rudnika. Zašto te dozvole nije dobio, nije baš najjasnije. Ali je jasno da je zemlju, kupljenu na prevaru, ustupio „Drvo – eksportu“.
Da je ideja o rudniku ponovo vaskrsla, Bistričani su saznali tek krajem maja ove godine. Kad je, ispostaviće se, već bilo kasno. Jer „oni odozgo“ su, ispostaviće se, „svom čovjeku“ već obećali da će „dobiti taj rudnik“.
Sve se dalje odvijalo po principu: „Samo ti kopaj, izganjaćemo papre naknadno.“
Kad su shvatili da ih predsjednik mjesne zajednice zamajava i da neobilježeni bageri i kamioni već vršljaju po budućem rudištu, Bistričani su organizovali protest. Parola: „Čuvam svoje dvorište“.
U nastojanju da svoja dvorišta sačuvaju od buke, prašine i zagađenja, da selo spase od klizišta, da odbrane ugrožena izvorišta vode, Bistričane su podržali ekolozi iz Centra za životnu sredinu Banjaluka.
Kopači blaga su ekologe prozvali stranim plaćenicima, koji ruše Republiku Srpsku i podbunjuju narod. Medije, koji su izvještavali o borbi Bistričana za očuvanje svog sela, kopači blaga su nazvali izdajnicima i klevetnicima.
Eto, ako vam nije jasno, zašto je vlast u Republici Srpskoj zapela da usvoji zakone kojima se kriminalizuje kleveta i kojima se „nepodobne“ nevladine organizacije proglašavaju „stranim agenturama“ i zabranjuje im se djelovanje, slučaj Bistrica je i to razbistrio.
Plakali su Bistričani pred TV kamerama, izveli su na teren geometre koji su potvrdili da je pristupni put ka budućem rudniku uveliko izgrađen na uzurpiranim privatnim parcelama, sjele su žene pred bagere i kamione, svojim tijelima braneći svoju Bistricu.
Uzalud.
Vlada Repulike Srpske je 22. juna donijela Odluku o pokretanju postupka za dodjelu koncesije za eksploataciju uglja u Bistrici i to na inicijativu „Drvo-eksporta“. U prevodu, „Drvo – eksport“, koji bez ijednog paprira već uveliko kopa u Bistrici, dobiće koncesiju. Dobro, biće još nekih „ganjanja paprira“, nekih kobajagi javnih poziva, nekog glumatanja pravne države, ali to je to.
Za ovu odluku Vlade RS javnost je saznala tek nedavno, kada je ona objavljena u Službenom glasniku RS.
A u međuvremenu se izdešavalo svašta. Bistričani su protestovali i organizovali danonoćna dežurstva na spornom pristupnom putu. A kopači blaga su probijali drugi pristupni put, uz potok iz kojeg se selo snabdjeva vodom.
Sedam dana nakon odluke Vlade RS, za koju javnost nije znala, ali su čelnici SNSD zasigurno znali, Skupština grada Prijedora, u kojem je SNSD na vlasti, održala je vanrednu sjednicu posvećenu rudarenju. Bistica je, naravno, bila u centru pažnje. Odbornici su zatražili da se privremeno obustave svi radovi u Bistrici, „dok se ne dostavi relevantna dokumentacija“. A sve je već bilo gotovo.
Na toj skupštini Bistričani su, preko svog predstavnika, ponudili da „u razumnom roku uplate u budžet Republike Srpske kompletnu koncesionu naknadu, ukoliko rudnik lignita ne bude otvoren.“ Ali, sve je već bilo gotovo.
Skupština je, dakle, bila obična farsa. To što su mnogi odbornici podržali Bistričane, ne vrijedi im mnogo. Uostalom, nisu koncesije i rudnici u nadležnosti lokalne vlasti.
Dvadeset dana nakon odluke Vlade RS, Milorad Dodik je, nedaleko od Bistrice, na Mrakovici, na godišnjicu Bitke na Kozari, gromoglasno besjedio o „odbrani srpskog naroda“. A srpski narod u Bistrici je već pustio niz vodu.
Čim je odluka Vlade RS objavljena u Službenom glasniku, uz napomenu da stupa na snagu odmah, kopači blaga su odmah podnijeli krivične prijave protiv bundžija iz Bistrice. Policija je zakucala na vrata čak i čovjeku koji se pobunio što kamioni i bageri „Drvo – eksporta“ gaze preko njegovog imanja.
Bistričani su, nakon svega, poručili da su zgađeni i revoltirani odlukom Vlade RS, ali da od otpora neće odustati.
Centar za životnu sredinu je podnio tužbu protiv Vlade RS, tvrdeći da je odluka o Bistrici nije utemeljena na Dokumentu o politici koncesija u RS, što će reći da je nezakonita.
Sve je to izazvalo komentare, raznorazne. Dok mnogi podržavaju Bistričane i poručuju im „na barikade“, neki ih prozivaju u stilu „glasali ste za SNSD, šta ste posijali, sad to i žanjite.“
Ali to, naprosto, nije istina. Podaci Centralne izborne komisije BiH pokazuju da su neki birači u Bistrici glasali za SNSD, ali većina je dala glas drugoj stranci. Uostalom i da jesu glasali za SNSD, sigurno nisu glasali za otvaranje rudnika u svom selu.
I nisu glasali za kopače blaga. A kopači blaga i sami poručuju da lignita u Bistrici nema bog zna koliko: tek za jednu sezonu rudarenja. Ali im to ne smeta da devastiraju jedno selo.
- U Bistrici će eksploatacija biti završena u jednoj sezoni, a u selu će ostati više nego dovoljno novca da već naredne sezone realizuju projekat etno sela, za koje su se toliko zabrinuli ekolozi iz Zenice – poručili su iz „Drvo -eksporta“ u jednom od svojih saopštenja, upućenih isključivo probranim „neizdajničkim“ medijima.
Dakle, raskopaće selo, i nakon jedne sezone otići. I gde onda osnovati famozno etno selo? Na tuđoj, raskopanoj zemlji? Istina, po Zakonu o koncesijama, koncesionar je obavezan da, nakon eksploatacije, teren rekultiviše i „dovede ga u prvobitno stanje“. Ali, ko je to ikad uradio u Republici Srspkoj? Niko. A i što bi? Ko će ih natjerati na to!
A ekolozi iz Zenice? Nema Zenice, ekolozi su iz Banjaluke. Znači, još jedna podvala i podmetačina.
Što se Bistrice tiče, sve je, dakle, bistro. Kad će se pred očima razbistriti i drugim građanima Republike Srpske? Hoće li čekati da rudnik, mala hidroelektrana, spalionica otpada ili kakav sličan „investicioni poduhvat“ dođe i pred njihov kućni prag?
Jedna Bistričanka, revoltirana i odlučna, rekla je zašto protestuje protiv rudnika.
-Zar da čekamo da krenu po kućama i otimaju nam djecu, samo to još nisu radili – rekla je ova hrabra žena.
Pa kad uzmu sve rijeke i rudnike, onda…
(Kolumne „Crveni karton“, u sklopu serije „Impuls semafor“, objavljujemo u saradnji sa Fondacijom „Fridrih Ebert“ u BiH)
Autor: Impuls