fbpx

Slom humanitarnog sistema

Slom humanitarnog sistema

Foto: UNHCR

Širom sveta, humanitarne agencije se bore sa nedostatkom novca u vreme kada humanitarne potrebe rastu. UN su 2023. zatražile rekordnih 51,5 milijardi dolara za 339 miliona ljudi kojima treba pomoć, što je najviše ikada.

Red za vodu u kampu Metče na granici Sudana i Čada, gde se nalazi 40.000 izbeglica, stvara se već u zoru i traje do zalaska sunca. Humanitarne agencije koje pomažu ljudima izbeglim od borbi u Sudanu, nemaju dovoljno novca za kopanje bunara i nestašica vode je hronična.

Ni toaleti još nisu izgrađeni, pa pustinja oko kampa služi kao klozet na otvorenom. Nema ćebadi ni mreža protiv komaraca, iako su noći hladne a regionom hara malarija. Slične nestašice pogađaju sve na brzinu podignute kampove za 500.000 izbeglica koje su prešle u Čad od izbijanja sudanskog rata u aprilu.

„Nikada nisam video operaciju takvog obima koja je tako slabo finansirana“, kaže Pjer Onorat, direktor lokalnog ogranka Svetskog programa za hranu (WFP) Ujedinjenih nacija, koji je u novembru upozorio da ponestaje novca za ishranu 1,4 miliona ljudi u Čadu pogođenih krizom.

Problem nije ograničen samo na centralnu Afriku. Širom sveta, humanitarne agencije se bore sa nedostatkom novca u vreme kada humanitarne potrebe rastu. UN su 2023. zatražile rekordnih 51,5 milijardi dolara za 339 miliona ljudi kojima treba pomoć, što je najviše ikada. Do sada su dobile samo 38,6% tog iznosa.

Ovo je najdublji jaz u finansiranju koji je humanitarni sistem doživeo: između 2016. i 2022. apeli UN-a su u proseku finansirani sa 58 odsto. U tom periodu, sredstva data UN-u za humanitarni rad stalno su rasla, ali je prošle godine ukupan iznos opao po prvi put – sa 30 milijardi dolara u 2022. na tek nešto više od 21 milijarde dolara u 2023. godini.

„Potrebe naprosto rastu brže nego što novac stiže“, kaže Jens Lerke, portparol Kancelarije UN za humanitarnu koordinaciju. Cena koju ljudi trpe usled manjka finansija opisana je u nedavnom izveštaju UN. Od maja do novembra, broj ljudi koji dobijaju hranu u Avganistanu sveden je sa 13 miliona na 3 miliona, dok u Demokratskoj Republici Kongo 600.000 neuhranjene dece ne dobija odgovarajući tretman.

Prošle godine, neizvesnost finansija dovela je Somaliju na ivicu gladi. Iako su humanitarne agencije zvale upomoć duže od godinu dana, tek su u poslednji čas dobile sredstva da spreče katastrofu. Do tada je više od 43.000 ljudi već umrlo od gladi. WFP je u međuvremenu smanjio sledovanja za milione ljudi pogođenih krizom u Jemenu, Južnom Sudanu, Siriji, Kongu, Haitiju i drugde.

„U svakoj zemlji u kojoj smo prisutni suočeni smo sa sve težim odlukama o programima koje prekidamo ili ni ne pokrećemo, o ljudima koje možemo da uslužimo ili ne“, kaže Kiran Doneli, zamenik odeljenja za reagovanje na krizu i oporavak u Međunarodnom komitetu spasa, agenciji koja pomaže izbeglicama.

Oružani sukob je daleko najveći pokretač eksplozije u humanitarnim potrebama. Ne samo da je došlo do talasa novih sukoba, poput onih u Etiopiji, Ukrajini, Sudanu i Gazi, već ratovi traju duže. To izaziva dublje ekonomske poremećaje, nanosi veću štetu infrastrukturi i zahteva duže i skuplje akcije pomoći.

Pored ratova, tu su i posledice klimatske krize. Poslednjih godina bilo je teških suša na Afričkom rogu i u Sahelu, dok su poplave pogodile Pakistan, Južni Sudan i Libiju. Osim što izazivaju nove vanredne situacije, ekstremne vremenske prilike produbljuju i postojeće: 70% ratova se odvija u zemljama koje su teško pogođene klimatskom krizom.

Mnoge ekonomije takođe još uvek trpe naknadne potrese pandemije kovida. Siromašne zemlje kao što su Zambija, Laos i Šri Lanka dodatno su se zadužile da bi se izborile sa pandemijom i sada s teškom mukom finansiraju zdravstvo, obrazovanje i socijalnu pomoć. Zatim, tu je i skok globalnih cena goriva i hrane izazvan ratom u Ukrajini, što je dodatno pogodilo budžete vlada. „Kad se sve to sabere, situacija naprosto eksplodira“, kaže Bil O’Kif iz Katoličke službe za pomoć, organizacije koja distribuira žitarice koje doniraju Sjedinjene Države. „Ne možemo da ispratimo sve ove krize.“

Globalne humanitarne potrebe samo će rasti. Sistemu humanitarne pomoći je 1999. bilo potrebno oko 1,7 milijardi dolara. Procenjuje se da će do 2027. biti potrebno više od 100 milijardi dolara. Stručnjaci se pitaju da li je globalni humanitarni sistem ne samo finansijski, već suštinski slomljen.

„Potpuno je neodrživo“, kaže jedan visoki humanitarni zvaničnik UN. „Ne možemo da dobijemo dovoljno novca za ovo što trenutno radimo. Kako ćemo raditi za nekoliko godina kada klimatske promene zaista počnu da razaraju?“

Zajednica koja pruža pomoć je podeljena oko pravog pristupa novoj prirodi humanitarnih kriza. Neki smatraju da sektor treba da se „vrati na osnove“ i fokusira se na ono u čemu je dobar: kratkoročna podrška za spasavanje života u hitnim slučajevima. Drugi kažu da, zbog sve većeg uticaja klimatske krize, humanitarni sektor treba više da radi na dugotrajnoj „otpornosti“ kako bi pomogao ljudima da se nose sa ekstremnim vremenskim prilikama.

Ipak, svi se slažu da sistem treba da se menja. Panel organizovan u Ujedinjenim nacijama u januaru 2016. je zaključio da sektoru pomoći nedostaje transparentnost, da je finansijski neefikasan i loš u merenju uticaja svog rada. Takođe je kao ključno pitanje identifikovao nedostatak koordinacije humanitarnih i razvojnih agencija. „Skoro svi sa kojima smo razgovarali kažu da više novca neće rešiti sve probleme, a možda će čak i učvrstiti neke od trenutnih disfunkcija“, navodi se u izveštaju.

Međutim, malo je urađeno da se to popravi. U maju 2016, na istorijskoj konferenciji UN sa 9.000 delegata doneto je obećanje da će se do 2020. povećati udeo pomoći koja se daje lokalnim humanitarnim organizacijama sa 0,4% na 25%. Danas samo 3,3% ide nacionalnim nevladinim organizacijama, iako su one jeftinije, spretnije i efikasnije od međunarodnih agencija.

Uprkos suočavanju sa višedimenzionalnim produženim krizama, još uvek imamo agencije za pomoć koje su osmišljene da pruže kratkoročnu podršku tokom suša, poplava i ratova, kaže Eduard Rodijer, iz Norveškog saveta za izbeglice. Ove grupe sve više na sebe preuzimaju posao koji obično obavljaju vlade, kao što je vođenje bolnica, isplata socijalne pomoći i popravka vodovodnih sistema.

„Dolazimo da spasavamo živote i u trenutku kada biste očekivali da odemo, ne možemo, jer niko drugi ne radi i ne možemo da napustimo ljude“, kaže Rodijer. „Dakle, ostajemo, ponekad i decenijama, radeći stvari koje su daleko izvan našeg delokruga. To je zato što drugi aspekti sistema ne funkcionišu.“

Slično navodi i Sorča O’Kalahan iz Instituta za inostrani razvoj, koja kaže da su humanitarne agencije žrtve „neplaniranih misija“. Kao primer navodi da WFP obezbeđuje pomoć za 800.000 građana Libana zbog kolapsa banaka i valute. „To se ni na koji način ne može nazvati humanitarnom krizom. To je politička kriza čija je posledica glad. Zašto humanitarci moraju da rade tuđ posao da bi pružili usluge?“

Na mestima kao što je Liban, kaže O’Kalahan, zemlje donatori i multilateralne institucije kao što je Svetska banka morale bi da učine više na razvoju koji jača nacionalne sisteme i bavi se osnovnim uzrocima, tako da humanitarne agencije ne budu prinuđene da leče simptome. Ona takođe zagovara integraciju lokalnih aktera u globalni sistem pomoći, kao i uvećanje pomoći u gotovini, što je jeftinije i obično efikasnije od deljenja hrane. „U tome je budućnost“, ističe O’Kalahan. „A ne sa velikim i skupim međunarodnim agencijama koje rade od danas do sutra dok fondovi ne presuše.“

Mark Lovkok, koji je vodio humanitarne poslove UN-a od 2017. do 2021, kaže da je potrebna kompletna revizija formule za finansiranje sektora. Trenutno se sektor oslanja na mali broj zapadnih zemalja koje dobrovoljno doniraju: SAD, Nemačka i EU su 2022. obezbedile 64% humanitarne pomoći. Umesto toga, Lovkok preporučuje obavezni sistem doprinosa za sve države članice UN, sličan modelu koji se koristi za finansiranje mirovnih operacija: „Bez održivog finansiranja, ovaj krizni ciklus će se samo nastaviti.“

Ipak, postoji osećaj da će preko potrebne promene u sistemu humanitarne pomoći biti ograničenog dometa. Ako se potrebe smanje, mora doći do radikalnog preispitivanja arhitekture globalnog upravljanja i finansija, kaže Pol Špigel, direktor Centra za humanitarno zdravstvo na Univerzitetu Džons Hopkins: „Humanitarni sistem je samo privremeno rešenje. Na kraju krajeva, ti problemi su političke prirode.“

Antonio Gutereš, generalni sekretar UN, pozvao je na reviziju „moralno bankrotiranog globalnog finansijskog sistema“ koji kanališe novac u bogate zemlje i siromašnima otežava pristup kreditima. Gutereš se takođe pridružio sve glasnijim zahtevima za reforme Saveta bezbednosti UN, na čijem su čelu pet stalnih članica: SAD, UK, Francuska, Rusija i Kina. Ovo telo je osnovano posle Drugog svetskog rata kako bi očuvalo svetski mir i bezbednost, ali je poslednjih godina paralisano neslaganjima, dok stalne članice koriste veto da zaštite svoje saveznike.

„Svet se promenio, ali naše institucije nisu“, rekao je Gutereš na Generalnoj skupštini UN prošlog septembra. „Ne možemo efikasno da se bavimo problemima ako institucije ne odražavaju svet kakav jeste. Umesto da rešavaju probleme, one rizikuju da postanu deo problema.“

Ima znakova da se stvari pomeraju sa mrtve tačke. Somalija je nedavno obezbedila otpis duga od 4,5 milijardi dolara u okviru plana MMF-a za siromašne zemlje, čime je udeo svog duga u BDP-u smanjila sa 65% na 6%. To će sredstva koja su odlazila na otplatu duga, osloboditi za ulaganje u zdravstvo, obrazovanje i socijalno osiguranje, najavili su somalijski zvaničnici.

Ipak, reforma Saveta bezbednosti i dalje izmiče. „Svet je suviše podeljen da bi doneo ove teške odluke“, kaže Špigel. „Nisam siguran kada će biti dovoljno otvorenosti za promene.“

Fred Harter, The Guardian

Prevela Milica Jovanović, Peščanik