Rijaliti nasilje nad ženama u Srbiji normalizovano

 Foto: Pixabay

“Kreirana atmosfera nekažnjivosti za nasilnike i odsustva podrške za žrtve”

Scene fizičkog i psihičkog nasilja nad ženama, njihovo omalovažavanje i vređanje, svakodnevnica su rijaliti programa koji se emituje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Nedavno usvojeni Zakon o rodnoj ravnopravnosti temeljno i sistematično normira prava žena u Srbiji, dok, sa druge strane, rijaliti program šalje sasvim drugačiju sliku o njihovom položaju u našoj zemlji.

Iako se oko Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je Skupština Republike Srbije usvojila 20. maja ove godine, podigla velika diskusija i otpor stanovništva, o psihičkom i fizičkom nasilju nad ženama u rijaliti programima, koje dnevno prati višemilionska publika – ne govori se mnogo.

Ipak, situacija od pre nekoliko nedelja, kada je Kristijan Golubović, učesnik rijaliti programa “Zadruga”, koji se emituje na televiziji Pink, fizički napao učesnicu Kristinu Spalević, naišla je na negodovanje javnosti.

“Kristijan Golubović nasrnuo je na učesnicu Kristinu Spalević, obrglivši je sa leđa i povećavajući pritisak na njen vrat dok nije pala na zemlju, najverovarnije gubeći svest. Ovo je drugi snimak u kojem je ista osoba prikazana kako vrši fizičko nasilje nad učesnicom emisije, nakon što je objavljen snimak gde je čupa za kosu i hvata za vrat”, objavljeno je na Instagram profilu “Ženske solidarnosti”, stranice koja se bavi ženskim pravima a ovo saopštenje se vrlo brzo proširilo ovom društvenom mrežom.

Obezbeđenje u pomenutom rijaliti programu, međutim, gotovo da nije reagovalo kada je došlo do “davljenja”. Na snimku se jasno čuje i vidi kako učesnica ne može da diše, a Golubović je nakon toga izjavio da ju je “samo uspavao”.

Snimak “davljenja” je na Jutjubu do sada pogledalo preko 700.000 ljudi.

Povom ovog incidenta, oglasila se grupa Novinarke protiv nasilja, Ženske organizacije civilnog društva, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), kao i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, koja je osudila takvo ponašanje i pozvala Regulatorno telo za elektronske medija (REM) da reguje.

Međutim, nije reagovalo tužilaštvo ni REM, dok je produkcija “Zadruge” diskvalifikovala Golubovića tek pre nekoliko dana nakon što je fizički nasrnuo na drugu učesnicu. Snimak drugog “nasrtaja“ na društvenoj mreži Jutjub za samo jedan dan pogledalo je preko milion ljudi.

“Nažalost snimak nasilja u rijaliti programu koji smo nedavno imali priliku da vidimo ne iznenađuje previše. To je vrlo tužno i više nego zabrinjavajuće. Davno su pređene sve granične linije poštovanja zakona, etičkih i moralnih normi, dobrog ukusa i ljudskog dostojanstva”, kaže za VOICE dr Smiljana Milinkov, docentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Na pitanje zbog čega je izostalo pokretanje postupka protiv televizije Pink, s obzirom da je, zbog gore pomenutog incedenta, prekršeno nekoliko članova Zakona o elektronskim medijima, VOICE nije dobio odgovor od REM-a.

Isto pitanje postavili smo i predsedniku Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti Savi Manojloviću.

“REM odlučuje o pokretanju po sopstvenoj inicijativi (ex officio) ili na osnovu prijave. Govorimo o osuđenom kriminalcu Kristijanu Goloboviću koji na javnim frekvencijama vrši direktna krivična dela, a REM i tužilaštvo ćute?! Naravno da je trebalo reagovati”, kaže Manojlović za VOICE.

Rijaliti kao odraz normalizacije nasilja

“Rekla bih da je sadržaj rijaliti programa dobrim delom odraz ili ogledalo stanja u društvu. Patrijarhat još uvek najvećim delom boji naše svakodnevno funkcionisanje, naše navike, izbore, pa i sadržaje na TV-u”, kaže za VOICE psihološkinja Jelena Vukičević.

Ekipa VOICE-a je analizirala snimke iz rijaliti programa “Zadruga” koji se emituje na televiziji Pink, objavljene u poslednjih nekoliko meseci, i zabeležila na desetine scena psihičkog i fizičkog nasilja nad ženama.

Najčešće se nasilje kontinuirano dešava između “parova”, nakon čega oni redovno nastavljaju svoj odnos. Neretko se psihičko nasilje, koje uglavnom podrazumeva vređanje žene kao seksualnog objekta, pretvori u fizičko.

U Autonomnom ženskom centru (AŽC) kažu da je nasilje nad ženama u rijalitiju “pre pravilo nego izuzetak” kao i da ono traje već godinama unazad.

“U poslednjih nekoliko godina svedočimo prikazivanju žena kao seksualnih objekata, vređanju, omalovažavanju, ismevanju, ponižavanju, zabeležene su i prijave pokušaja silovanja, prijave silovanja, i ubistvo žene od strane supruga nakon emitovanja rijaliti emisije DNK u 2015. godini. Činjenica da se i šest godina posle beleži veliki broj slučajeva psihičkog i fizičkog zlostavljanja žena, upućuje na činjenicu da smo na neki način normalizovali nasilje, a time smo takođe stvorili atmosferu nekažnjivosti za nasilnike i odsustva podrške za žrtve”, kaže za VOICE Vedrana Lacmanović iz AŽC-a.

Međutim, neretko se ispod snimaka nasilja nad ženama koje na Jutjub postavlja “Zadruga”, mogu pronaći komentari koji opravdavaju potez nasilnika, jer je žena “preterala”. Tako pratioci ovog rijaliti programa za žrtvu pišu kako je nasilje “zaslužila” i da “tako treba”.

Milinkov kaže da je za ovakav stav javnosti kriv sistem i opšta retradicionalizacija.

“Svi ti komentari koji pravdaju nasilje prema ženama posledica su jednog sistemskog procesa normalizacije nasilja u društvu, praćenog i opštom retradicionalizacijom, započetom još devedesetih godina, u okviru koje se žena shvata kao vlasništvo muža, partnera, oca, brata, sina, koji sa njenim životom mogu da raspolažu kako žele, pa da ga i oduzmu ukoliko smatraju da je to nužno”, navodi Milinkov.

Da je nasilje nad ženama u Srbiji “normalizovano” pokazalo je i istraživanje OEBS-a iz 2019. godine. Anketa koju je sprovela ova organizacija, pokazala je da “nasilje nad ženama u Srbiji predstavlja razlog za veliku zabrinutost”. Rezultati su pokazali da pet od šest ispitanih žena smatra da je nasilje nad ženama uobičajeno, a više od trećine smatra da je nasilje vrlo učestalo. Više od četvrtine njih lično poznaje neku osobu iz porodice i od prijatelja koja je bila izložena nasilju nad ženama, a sličan procenat zna i neku ženu iz svog susedstva koja je bila žrtva nasilja. Takođe, gotovo pola ispitanica je navelo da su, od svoje 15 godine pa nadalje, doživele neku vrstu seksualnog uznemiravanja.

Vukičević kaže i da je “rijaliti program samo još jedno mesto gde žene proživljavaju, sada kao gledateljke, ono što proživljavaju u svom realnom životu ili znaju da druge žene proživljavaju”.

“Neke od njih dižu glas protiv toga, stajući u zaštitu ženi koja trpi nasilje u rijalitiju, a neke optužuju tu ženu ili joj patroniziraju verujući da je svojim ponašanjem dovela do nasilničkog ponašanja”, objašnjava Vukičević.

Ipak, zaključuju naši sagovornici i sagovornice: nasilničkoj atmosferi u rijaliti programima doprinosi izostanak reakcija nadležnih institucija, pre svega REM-a.

Zašto REM ne reaguje?

“Rijaliti su u praksi iznad zakona, samo zato što institucije koje su dužne da sprovode zakon, ne rade svoj posao. REM se ponaša kao zaštitnik Pinka i Hepija”, navodi Manojlović i dodaje:

“U praksi REM reaguje retko, neprimereno i to samo na pritisak javnosti. Par puta su reagovali kada smo uspeli da alarmiramo javnost. U suštini, REM ne postupa ni po kakvim pravnim kriterijumima. Par članova ovog regulatornog tela koji su se zalagali za poštovanje zakona, sada su u manjini”.

Zakon o elektronskim medijima, uređuje, između ostalog, i rad Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

Nekoliko članova pomenutog zakona propisuje i zabranu nasilja, diskriminacije i širenje mržnje u elektronskim medijima.

Član 50 ovog zakona, između ostalog, glasi: “Regulator se stara da se u svim programskim sadržajima poštuje dostojanstvo ličnosti i ljudska prava, a naročito se stara da se ne prikazuje ponižavajuće postupanje i scene nasilja i mučenja, osim ako za to postoji programsko i umetničko opravdanje”.

Na pitanje da li za scene nasilja u rijaliti programu postoji “programsko i umetničko opravdanje”, s obzirom da REM ne reguje na ovakve slučajeve, Milinkov odgovara da “nasilje nema nikakvo opravdanje”.

“Činjenica je da Savet REM-a vrlo retko reaguje. Ukoliko se analiziraju odluke koje donosi regulatorno telo, bar one javno dostupne, vidimo da ih je svega nekoliko godišnje u vezi sa širenjem mržnje, diskriminacije i nasilja i da su u tom slučaju izricane uglavnom samo opomene ili mere upozorenja. Privremena zabrana emitovanja programa zbog povreda zakonskih obaveza koje se odnose na programski sadržaj se gotovo ne primenjuje, a oduzimanje dozvole zbog navedenog razloga kao da ne postoji kao moguća sankcija”, navodi Milinkov.

Manojlović dodaje da REM televizije simbolično kažnjava samo javnom opomenom kada, kako kaže, “baš preteraju”, odnosno kada se javnost zapravo uznemiri.

“Taj stepen tolerancije na nasilje koji se proizvodi na ovim televizijama, takođe raste, Mi u rijalitiju u Srbiji još samo ubistvo nismo videli. I sama javnost sve ređe reaguje. Kod težih povreda i ponavljanja (ne)dela, mora se pribeći novčanim kaznama, odnosno privremenom, pa u krajnjoj meri i trajnom oduzimanju dozvole za emitovanje”, zaključuje Manojlović.

Mladi i rijaliti 

Istraživanje Autonomnog ženskog centra o stavovima mladih rađeno 2017. godine pokazalo je da svaki četvrti anketirani mladić smatra da “jedan šamar nije nasilje”.

Vukičević kaže da mladi muškarci, ako gledaju rijaliti programe, mogu samo na još jednom mestu dobiti potvrdu da to jeste “slika žene” i da je prikazan način ophođenja prema njoj legitiman i logičan spram “njene prirode”.

“Nekoliko studija je otkrilo da televizija može uticati na formiranje pozitivnih stavova kod dece i mladih u vezi sa rodnim stereotipima, kao i u vezi sa opravdavanjem i/ili normalizacijom nasilja nad ženom, pa čak i romantizacijom takvog odnosa prema ženi (kao odraza ljubavi i strasti i nemoći biti bez nje itd.). Ovaj uticaj se povećava spram broja sati izloženosti ovakvom programu i uopšte količini konzumiranja svih TV programa”, kaže Vukićević i naglašava: “Intenzivno gledanje može značajno doprineti sticanju rodno stereotipne percepcije ponašanja kod dece i mladih”.

Istraživanje UNICEF-a iz 2019. godine pokazalo je da 86 odsto dece u Srbiji starosti od 9 do 17 godina, svakodnevno koristi internet u proseku 3,5 sati. Odnosno, mali broj mladih kontinuirano prati televiziju, na kojoj se, između ostalog, emituju i rijaliti programi.

Međutim, sve ono što se dešava u rijaliti programu, svakodnevno se “prebacuje” i na internet. Pa tako svi “veći” incidenti nalaze put do mladih. Na društvenoj mreži Instagram često snimci iz rijaliti programa postaju “mimovi” a nasilje “neki novi smešan štos”.

Vukičević kaže da praksa pokazuje (i ohrabruje) da deca i mladi uglavnom nisu direktni konzumenti ovakvih sadržaja, već posredni – preko ukućana, kao i da više vremena provode na internetu gde imaju mogućnost da sebi prilagode sadržaje spram svojih interesovanja.

“Iskustvo rada sa decom i mladima govori o tome da im rijaliti program i rijaliti ‘zvezde’ nisu u sferi interesovanja, sem ekscesno, kada nalete na neki sadržaj u vezi sa tim, ali i preko toga uglavnom prelaze kao preko trača i ‘žute štampe’, pogrdno se izjašnjavajući o akterima. Implicitne poruke, koje sasvim moguće, ostaju u detetu i mladoj osobi, i način na koji suptilno mogu kroz vreme da oblikuju diskriminatorne stavove – mogu biti tema nekih longitudinalnih psiho-socijalnih istraživanja, ali su za sada su samo stvar lične procene rizika za svakog od nas”, ukazuje ona.

Stoga, zaključuje, velika je odgovornost na roditeljima i starateljima.

Mediji i nasilje nad ženama

Ukoliko, recimo, na Guglu ukucate “napad na ženu u Zadruzi”, ovaj preraživač će vam izbaciti preko 1.100.000 rezultata. Ako u pretragu unesete “Zakon od rodnoj ravnopravnosti” taj broj iznosi 700.000.

“Skandal u Zadruzi! Kristijan davio i čupao ljubavinicu: Burna svađa rijaliti para – Kristina htela da pobegne iz Zadruge!”

“Kristijan nakon što je davio Kristinu: Smirio sam je za 8 sekundi, a umem da pustim i krv iz oka”.

Ovo su samo neki od naslova u tekstovima tabloida koji su izveštavali o “davljenju” u rijaliti programu “Zadruga”.

“Ako mi na gotovo svakom portalu, tabloidu, čitamo naslove i tekstove bez ijednog kritičkog osvrta, bez informacija o fenomenu rodno zasnovanog nasilja, informisanja o tome gde osobe koje trpe nasilje mogu da potraže pomoć, onda je očekivano da će ljudi koji se ‘nakače’ na takve naslove biti ohrabreni i da pišu neetičke komentare ispod snimaka nasilja na društvenim mrežama”, kaže za VOICE Tamara Srijemac, novinarka i autorka emisije “Žena u kutiji”.

Međutim, nije problematično izveštavanje medija samo o nasilju koje se desi u rijaliti programu, već i ono “iza kamere”, kaže Milinkov. Dodaje da postoje mediji koji profesionalno izveštavaju o problemu nasilja nad ženama, ali da su daleko glasniji oni koji krše novinarski kodeks i neetički izveštavaju.

“Najčešće kršenje kodeksa jeste otkrivanje identiteta žrtve, senzacionalizam, prikazivanje i opisivanje scena nasilja, ‘opravdavanje’ nasilja jer se gotovo uvek kao razlozi za počinjeno nasilje pominju ljubomora, prevara, alkohol… Problematičan način izveštavanja nikako ne doprinosi smanjenju nasilja prema ženama, već, naprotiv, podstiče strah, nesigurnost i svest da je gotovo nemoguće izaći iz kruga nasilja, jer ukoliko i uspe da se skloni od nasilnika, postoji velika opasnost da će žena doživeti medijsko nasilje”, navodi Milinkov.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti – usvojen „pro forme“

“Posle 2009. godine konačno smo dobili novi, moderan, krovni zakon u ovoj oblasti koji će omogućiti ženama i muškarcima jednake uslove da žive, rade i razvijaju se, jer jedino takvo društvo može da ide napred”, reči su predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorane Mihajlović.

O Zakonu o rodnoj ravnopravnosti javnost je najčešće diskutovala, a mediji izveštavali, kroz prizmu segmenta koji se tiče upotrebe rodno osetljivog jezika, iako njegov prvi član glasi: “Zakonom se uređuju i mere za suzbijanje i sprečavanje svih oblika rodno zasnovanog nasilja, nasilja prema ženama i nasilja u porodici”.

“Zabrinjavajuće je da je medijska reprezentacija Zakona o rodnoj ravnopravnosti u najvećoj meri svedena samo na pitanje rodno osetljivog jezika”, kaže Milinkov.

Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra naglašava i da je donošenje ovog zakona izazvalo ogromnu diskusiju i otpor stanovništva, kao i da tek treba da se pokaže da li će on zaista popraviti položaj žena i na koji način.

“Zasigurno je da je diskusija i otpor koji vidimo u pogledu uvođenja rodno senzibilisanog jezika, jasan signal, odnosno pokazatelj, gde se u ovom trenutku kao društvo nalazimo u pogledu ravnopravnosti muškaraca i žena. Pred nama je još mnogo toga da uradimo”, smatra ona.

Novinarka Tamara Srijemac ističe da je usvajanja Zakona veoma važno, ali da su mnoge aktivistkinje za prava žena i feministkinje “razočarane” konačnom verzijom zakona, jer su izostale ključne stavke.

“Ukazivano je na to da Zakon predviđa da se sigurne ženske kuće finansiraju iz lokalnih,a ne iz državnog budžeta, dok se usluge za počionica nasilja finansiraju iz državne kase. Dakle, Zakon je time privilegovao usluge za počinioce nasilja u odnosu na usluge koje se odnose na žrtve, što je u suprotnosti sa Istambulskom konvencijom”, kaže Srijemac i zaključuje:

“Kada iz te perspektive posmatram Zakon rodnoj ravnopravnosti i činjenice da su važne stvari na pogrešan način regulisane, da pojedine odredbe umesto da obezbede ravnopravnije društvo, idu na štetu ženama žrtvama nasilja, stičem utisak da je Zakon usvojen pro forme”.

Autor: Petar Alimpijević, VOICE