Čudovišne epidemije u istoriji, smrtonosno širenje buboničke kuge, tifusa, kolere, malarije i tuberkoloze, naučile su ljude da izbegavaju glodare, da isušuju močvare i uništavaju insekte, da grade kanalizaciju i peru ulice, da ne truju vodu za piće sopstvenim izmetom i još da ne pljuju po podovima (što je bila tema jedne od prvih uspešnih medicinskih kampanja). Sa druge strane, u naše doba, epidemija Kovida-19 naučila nas je da koristimo Zum i Netfliks.
Dve i po godine otkako se pojavio na kineskoj pijaci u Vuhanu, sada, nakon četiri velika talasa, pregršt neugodnih sojeva, kampanja vakcinacije i raznolikih mera kojima se sa promenljivim uspehom ratovalo protiv zaraze, nakon ekonomskih gubitaka, političkih potresa, bujanja drugih bolesti, razorenih brakova i prijateljstava, anksioznosti i smrti voljenih osoba, korona virus se povlači ostavljajući svet koji sigurno nije ništa bolji od onog uoči Nove 2020. godine.
No, uprkos pojedinim dugoročnim posledicama kao što je postkovid sindrom i izvesnoj preraspodeli bogatstva, kao i posle svake krize, svet je otišao dalje. Tome na neugodan način ubedljivo svedoči nesrećni rat u Ukrajini, nova kriza na koju je sada usmerena sva globalna pažnja, sav politički i medijski prostor, kao da zaraze nikad nije ni bilo. No, koliko je svet ipak postao drugačiji posle pandemije?
Nije novost da je kovid 19 bila prva pandemija koja se dogodila u eri razvijenog interneta i da je ova zaraza bila bar taman toliko drugačija od svih prethodnih koliko se naša digitalna civilizacija razlikuje od onog prethodnog, analognog sveta. Virus se svakako nije širio internetom, ali strah od njega jeste, uz globalne lavine neistina i poluinformacija, pseudonauke i teorija zavera. Istovremeno, internet je kao oblik komunikacije bio od ogromne koristi milionima obolelih ljudi i još većem broju onih koji su trpeli izolaciju. Zato i ne čudi što je pandemija najviše uticala na korišćenje samog interneta.
Mada su internet giganti poput Amazona i Gugla beležili zapanjujući rast bogatstva, povećano korišćenje novih servisa za komunikaciju u razvijenijem delu sveta, jednako u Americi i Evropi, pa i u Srbiji, nije bilo praćeno trajnim prelaskom na onlajn kupovinu i odustajanje od “analognih” usluga. O ovom pitanju se izuzetno mnogo pisalo tokom prve godine pandemije – brojni analitičari epohe su predviđali potpuni restart planete – novi digitalni svet koji je virus iz nehata stvorio i u koji samo treba ući. Naknadna analiza će, ipak, pokazati da skok postoji, ali da nije bio tako veliki.
Ključno pitanje je ipak nešto drugo. Život je nesumnjivo komforniji, ali ne i suštinski drugačiji ako umesto biblioteke diskova i bioskopskih repertoara pretražujete Netfliksov sadržaj. No, prave životne i ekonomske promene ne može doneti par novih aplikacija i sobni trenažer naručen pouzećem, koliko to može pitanje da li je pandemija za ogroman broj ljudi promenila njihovo radno mesto preselivši ih iz kancelarije na trajni rad od kuće. Brojne analize svojevremeno su pokazivale da je tokom pandemije došlo do porasta rada na daljinu, što je otvorilo ogroman broj zaista strateških pitanja – onih o načinu rada u budućnosti.
Prema podacima JRC centra Evropske komisije (Joint Research Centre), pre pandemije samo oko 5,7 odsto stanovnika Evropske unije imalo je iskustvo rada na daljinu, dok se tokom 2020. godine čak 40 odsto kompanija u Evropi okušalo u ovom novom obliku organizacije rada. Osnovno pitanje koje su, suočeni sa ovim podacima, u prethodne dve godine postavili mnogi analitičari o radu na daljinu je – da li će opstati? Ako se to dogodi, pandemija će ipak ostaviti jedan trajni i svakako dubok trag na modernoj civilizaciji.
Opsežno istraživanje pod nazivom “Teleworking in the COVID-19 pandemic: Trends and prospects” koje je na ovu temu nedavno sprovela međuvladina organizacija OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj – Economic Co–operation and Development) koja okuplja gotovo sve razvijenije zemlje, otkriva složenu prirodu ovog fenomena – do rasta rada od kuće je došlo, ali ovaj porast izuzetno mnogo varira kroz privredne sektore i tipove poslova.
Istraživanje OECD-a očekivano pokazuje da su se za ovu vrstu organizacije rada najčešće odlučivale kompanije u digitalnoj sferi, komunikacioni i tehnološki servisi, koji su na rad od kuće poslali u proseku oko 50 odsto zaposlenih. No, zanimljivo je da su se za rad od kuće češće odlučivale veće kompanije nego mala preduzeća, kao što su to češće bile žene nego muškarci. Zaposleni sa većim nivoom kvalifikacija su u proseku češće radili na daljinu – radnici sa visokim obrazovanjem u Americi su 15 puta češće radili od kuće nego oni sa nižim obrazovnim profilom.
Mada donosi izvesne ekonomske koristi, rad od kuće za mnoge zaposlene bio je pakao, a za poslodavce prava enigma – da li ekonomske dobiti mogu opravdati jasno zabeleženi pad produktivnosti? Navedeno istraživanje daje zanimljiv odgovor – produktivnost ovog oblika rada direktno je povezana sa željom zaposlenog da radi od kuće. Na drugoj strani, mada većina ljudi očekuje da će rad od kuće biti češći nego pre pandemije, izuzetno mali broj zaposlenih bi želeo da puno radno vreme radi kod kuće.
Pandemija je tako, uz sva svoja zla, urbi et orbi pokazala neke nove softvere i nove oblike komunikacije, kao i mogućnost rada na daljinu, otkrivajući oba njegova lica. No, sada kad se virus povlači u istoriju, čini se da je to više ličilo na vrlo ubedljivu i dalekosežnu javnu promociju, nego na nepovratno uranjanje sveta u novu tehnološku paradigmu. One, nove tehnološke promene, inače su same sebi dovoljne kad je reč o menjanju sveta. O tome svedoče prethodne tehnološke revolucije, kojima nikada nije bio potreban kakav zloćudni virus da promene život ljudi.
Tekst: Slobodan Bubnjević
Ilustracija: Depositphotos/Bahauaddinbek