Iako međunarodno priznata kao jedna država, Bosna i Hercegovina građanima i građankama u praksi nudi dva različita sistema zdravstvene i porodične zaštite, u zavisnosti od toga gde žive. Te razlike neretko prelaze iz tehničkih u suštinske – utičući direktno na živote porodica, zdravlje pacijenata, pa čak i na šanse za roditeljstvo.
Piše: Milanka Kovačević
Nezaposlene majke u Republici Srpskoj (RS) imaju pravo na 405 KM mesečno, u Hercegovačko-neretvanskom kantonu (HNK) iznos je nešto manji – 400 KM.
Dok u RS svaka majka dobija 500 KM jednokratne pomoći za opremu novorođenčeta, u Mostaru zavisi od toga koja je prinova po redu, a kreće se od 300 KM za prvo, do 10 hiljada KM za sedmo i svako sledeće dete. Vlada Federacije je prošle godine donela uredbu po kojoj svaka porodilja ima pravo na hiljadu maraka jednokratne pomoći.
Ove razlike samo su deo šire slike nejednakosti u zdravstvenoj zaštiti u Bosni i Hercegovini, gde prava pacijenata i građana znatno variraju u zavisnosti od toga u kom entitetu, kantonu ili opštini žive. Nedostatak ustavne garancije jednakih prava direktno utiče na živote običnih ljudi, posebno žena, majki i obolelih od teških bolesti.
“Država nas stavlja na listu čekanja”
“Ne mogu da razumem državu koja može nas da stavi na listu čekanja,” kaže Željka iz Bileće, koja se deset godina bori s rakom dojke. Ona je članica udruženja Sveta Petka iz Bileće koje pruža podršku ženama obolelim od raka na području istočne Hercegovine.
“Da sam u nekoj boljoj državi, dobila bih terapiju koja je najbolja za mene. Pošto smo u ovakvoj kakva jeste, dobila sam ono što ima,” kaže Željka. I mada adekvatnija terapija za njen oblik raka postoji, ona joj je nedostupna bez čekanja ili dodatnog plaćanja.
Nataša Savić, predsednica udruženja, ističe da su liste čekanja za citostatike i druge terapije česta pojava. “Jedna od naših članica je 45. na spisku za dobijanje terapije. Vreme je jedino što nemamo,” kaže Savić. Ona navodi primer žene koja je devet meseci sama plaćala terapiju od 1.200 evra mesečno dok nije uspela da obezbedi plaćanje preko fonda. U svemu tome udruženje pokušava da pomogne koliko može.
Nada se da će nova bolnica u Trebinju, koja je u izgradnji, doneti olakšanje za pacijente jer bi tu, na jednom mestu, trebali da imaju dijagnostiku i obezbeđeno lečenje, što znači jednostavniji pristup i kraće putovanje. Što se samih lekova tiče, kaže da ona, s obzirom da je dijabetičar, iako su lekovi koje koristi na listi, a ona nezaposlena, plaća preko 70 maraka mesečnu terapiju.
“U principu sve se svodi na to da ko ima para, on može sebi da obezbedi lečenje. Ako nema, nažalost, eto. Onda se suočava i sa listama čekanja i za preglede, i za lečenje, i za terapiju”, konstatuje Nataša Savić.
U Federaciji BiH situacija je možda još i nepovoljnija. Ono što je zajedničko za oba entiteta je da, ako žele da ostvare svoja prava, građani moraju da ih znaju. Ifeta iz Mostara, medicinska sestra u penziji, kaže da pacijenti često moraju da sami traže informacije o svojim pravima. “Umesto da pacijenta upute, zdravstveni radnik je ili nezainteresovan ili ni sam nije upoznat sa tim šta je sve na raspolaganju pacijentu. Često se desi da ljudi čuju jedan od drugog, slučajno,” prenosi na Ifeta svoja zapažanja.
“Kad je zdravlje u pitanju, sve je problematično”
Ifeta je imala probleme sa okom, a njeno iskustvo je da nema kontinuiteta u lečenju. “Nikad mi isti doktor nije bio na kontrolnom pregledu. Lečenje mora imati kontinuitet, ali ga u praksi nema,” kaže. Ona ukazuje na takoreći hronične boljke našeg zdravstva- korupciju i nepotizam. Pacijenti traže “vezu” jer je to često jedini način da se brže dodje do pregleda i terapije.
“Ja ne znam da li postoji jedan čovjek da je zadovoljan. Kad je naše zdravstvo u pitanju, sve je problematično,” zaključuje Ifeta.
Razlike postoje i kada je reč o reproduktivnim pravima. Parovi u Trebinju imaju pravo na tri besplatne procedure vantelesne oplodnje za žene do 40. godine, dok oni u Mostaru od 2023. imaju pravo na tri besplatne intrauterine inseminacije i pet besplatnih pokušaja vantelesne oplodnje dok žena ne navrši 42 godine. Ovi pokušaji se finansiraju iz budžeta Federacije BiH. Ukoliko Trebinjke od 40 do 42 godine žele da se ostvare kao majke, Fond snosi polovinu troškova, a oni se kreću od 5 do 15 hiljada maraka. Jedan pokušaj finansira i grad Trebinje.
“ Grad Trebinje ima jedan besplatan pokušaj po pravilniku koji je grad doneo. Znači nema gornje granice starosti, nema limit klinike gde se ide i novac dobijaju pre postupka, po predračunu”, pojašnjava Snežana Misita, predsednica udruženja Bebe iz Trebinja, i dodaje da je RS napravila korak napred u podršci parovima koji se suočavaju sa neplodnošću. “Mi kažemo uvek može više, ali smo zadovoljni ovim što imamo,” konstatuje Misita i dodaje:
“Ono što bi nama najviše značilo u ovom momentu je da se ta granica starosti žene pomeri i da ne bude 42, nego, na primer, do 45 ili 46 godina”.
Iz udruženja ističu kao veoma pozitivan gest i to što fond plaća čuvanje reproduktivnog materijala za onkološke pacijente koji otkriju da imaju problem s kancerom.
“Moguće je, dakle, ostaviti svoj reproduktivni materijal dok ne prođu te hemoterapije, lečenje, jer često posle tih terapija i ne mogu i nemaju više materijala. Eto, i to je za svaku pohvalu”, kaže naša sagovornica.
Doniranje organa: Zakon postoji, ali samo s jedne strane
Jedna od oblasti u kojoj se razlike najdrastičnije vide jeste transplantacijska medicina. U Federaciji BiH 2024. godine usvojen je tzv. „Adnanov zakon“ koji omogućava transplantaciju organa i od nesrodnih donora. U teoriji, to je veliki korak napred.
Međutim, praksa pokazuje da su kadaverične transplantacije – one od preminulih donora – i dalje retkost. Ipak, sistemski okvir postoji.
U Republici Srpskoj, zakon postoji još od 2008. godine, ali do danas nije zaživeo u praksi. Nema sistema donorskih kartica, nema prepoznatljivih kampanja, a većina građana i ne zna da teoretski postoji mogućnost doniranja ili primanja organa.
Potreba za državnom harmonizacijom
Razlike u zdravstvenim pravima nisu samo pitanje pravednosti, već i opstanka države. Kristina iz Mostara, majka dvoje dece, kaže da su se stvari poboljšale u poslednjih nekoliko godina, ali da je podrška i dalje nedovoljna.
“Da država istinski brine, preventivni pregledi bi bili besplatni,” kaže Nataša Savić.
Ona navodi primer Crne Gore, gde svaki oboleli od raka ima karticu koja mu osigurava prvenstvo u zdravstvenim ustanovama.
Dok se u BiH zdravstveni sistem zasniva na entitetskim i kantonalnim razlikama, građani ostaju izloženi nejednakostima. Bez ustavne garancije jednakih prava, njihove šanse za zdrav i život dostojan čoveka i dalje će zavisiti od toga gde su rođeni.
“Zdravlje ne bi smelo da ima granice,” zaključak je koji se nameće. No, u Bosni i Hercegovini, nažalost, ima.