Mira Čavlović Jalić, foto privatna arhiva
U doba kada tradicionalni zanati i vještine lagano padaju u zaborav, u Laktašima nadomak Banjaluke jedna žena ovo umijeće otima od zaborava. Riječ je o Miri Čavlović Jalić koja već godinama na tradicionalni način izrađuje opanke i narodne nošnje.
Autor: Sandro Hergić
Mira se ovim poslom počela baviti slučajno, u malo kasnijem životnom dobu.
„Početak je bio jako interesantan, imala sam tada 55 godina. Da ne mislite da je ikada kasno da se nauči nešto novo, tako sam i ja postala majstor za opanke. Inače sam po struci hemijski tehničar, a radila sam kao kuhar i poslastičar. Sve su to zanati koje sam ja radila. U Laktašima je prošao jedan projekat UNDP-a, trebalo je izvući neki stari zanat iz naftalina što bi rekli. Dosjetili su se da bi to mogli biti opanci koji su se na ovim prostorima prestali praviti davne 1968. godine. Sad se mogu naći samo u Srbiji, kod nas više ne. Nas šest je išlo na obuku, koja je trajala par mjeseci i bilo je izuzetno teško, jer se radi sa kožom, a koža je specifična i nije kao drugi materijali“, govori Mira za „Impuls“.
Pojašnjava da je koža specifičan materijal s kojim nije jednostavno raditi. „Čovjek kad pogleda misli da je lako raditi sa kožom, međutim, nije, jer se apsolutno sve radi ručno, ne postoji mašina za opanke. Koža je inače jako debela, 2 do 3 milimetra i ona se mora kvasiti, inače se drugačije ne bi dobio oblik na kalupu. Hemija koja se koristi u opancima je izuzetno abrazivna, ruke odu od nje, ali se rukavice ne mogu koristiti.“
Koliko je danas u doba masovne produkcije uopšte isplativo praviti opanke?
„Čujte, od opanaka se niko nije obogatio, niti se od toga može, da tako kažem, preživljavati. Ja sam svoj posao dobro razradila, jer sam jedini opančar na ovom području. Međutim, svijet je bio stao sa pojavom korona virusa, Covid je bio sve poremetio, nije bilo folklora, svadbi izložbi pa je i potražnja manja, no stvari se polako vraćaju u normalu.“
„Bitno je da napomenem da za početak treba dosta novca. Nije to da kupite samo jednu kožu, jer tri vrste kože trebaju za izradu. Goveđi boks, teleća koža za kaiševe, kozja za pletenje i sl. Kalupi su jako skupi, a raspon veličina je ogroman, od 17 za djecu do 40 za odrasle i sada zamislite koliko je to novca, sa mukom sam i ovo kupila.“
Foto: Privatna arhiva
Koliko je internet pomogao vašem biznisu?
„Da vam kažem, jako. Ljudi zovu iz Evrope, Australije, saznaju preko raznih portala, a vjerujte da u Laktašima ima ljudi koji ne znaju čime se ja bavim.
U prilog vašoj svestranosti ide i činjenica da se bavite izradom narodnih nošnji. Možete li nam reći kako ste počeli sa time da se bavite?
„Pa jednostavno, poslije opanaka ljudi su me pitali da li znam nekoga ko izrađuje nošnje i ja ih pošaljem kod osoba za koje sam čula da ih prave. Oni se vrate i kažu mi da treba dva mjeseca, a ja znam koliko treba da se sašije nošnja, a ljudi od svog posla vole praviti čudo inače. I ja se odlučim da šijem i nošnje, na šta mi je vlastita porodica rekla da nisam normalna (smijeh) i tako sam ja počela praviti nošnje. Prije jedno šest godina u Aleksandrovcu imala sam reviju svojih nošnji i opanaka. Ljudi su bili prezadovoljni, bilo je i suza. Što se tiče izrade nošnji ona je isto kompleksna, recimo ja pojaseve za nošnje ne tkam, već imam jednu baku koja mi to radi i koja zbog poznih godina neće još dugo, nažalost, biti u stanju da ih pravi, a mi naprosto više nemamo ljude koji se time bave.“
Zašto u ovo moderno doba ljudi toliko žele da kupe i posjeduju narodne nošnje?
„Pa to je jednostavno dio identiteta jednog naroda. Mi smo ovdje bogati tom tradicijom. Srbi, Hrvati i Bošnjaci, svaki narod ima svoju tradiciju i specifičnost i to treba njegovati.“
Koliko vam treba vremena za izradu jedne ženske nošnje?
„Za jednu odraslu osobu ja mogu da napravim nošnju sa opancima za 5 do 7 dana, ako radim 15 sati dnevno i ako ništa drugo ne radim. Jednom sam isporučila 30 pari opanaka za KUD iz Prnjavora. 30 pari sam izradila, ne pitajte kako.“
Foto: Privatna arhiva
Koliko jedan opanak može da traje?
„Sve zavisi kako i koliko se koriste. Danas se većinom koriste za folklor i sajmove. Na suhoj podlozi mogu i trideset godina trajati, kada bi hodali po blatu i kiši, naravno rok bi bio mnogo kraći.“
Pored svega toga vi imate i voćnjak?
„Da, no ne veliki, samo za vlastite potrebe i sajmove. Napravili smo čak i rakiju od budimke, jedini na ovim prostorima. Ponekad se pitam kako sve to stignemo, jer ovo ne bi uspjela bez pomoći porodice.“
Kada smo kod porodice, da li neko iz porodice dijeli vaše talente?
„Pokušavam jednog sina da podučim da ima zanat, no slabo mi ide“ – kroz osmijeh priča naša pozitivna i svestrana sagovornica.
