Foto: Predrag Trokicić
Najvažnija činjenica o Memorijalu, ruskoj organizaciji koja se bavi istraživanjem i zaštitom ljudskih prava a koju Kremlj upravo zatvara, jeste ova: niko ne zna koliko je tačno ljudi stradalo u sovjetskom teroru od revolucije 1917. do raspada SSSR-a pre 30 godina. Istraživači Memorijala procenjuju da je oko milion ljudi pogubljeno zbog navodnih zločina protiv države, od oko 11 miliona pobijenih. Više od tri decenije Memorijal nastoji da dokumentuje sovjetski teror, ali je za konačne brojeve potrebno još mnogo godina rada.
Dva ruska suda su 28. i 29. decembra 2021. presudila da dve sastavne organizacije Memorijala – istorijsko-istraživački i ogranak za ljudska prava, dva odvojena pravna lica – moraju biti zatvoreni. Pravni osnov ovih presuda je navodno kršenje pravila nametnutih Memorijalu, jer ga je država označila kao „stranog agenta“; pravi razlog je to što režim smatra da je Memorijal neprijatelj ruske države.
Memorijal je osnovan u žestokim danima perestrojke Mihajla Gorbačova. „Izgledalo je kao da nas je sve obuzela duboka potreba za istinom“, ispričala mi je Elena Žemkova, izvršna direktorka istraživačke organizacije Memorijala. Nedeljnici i dnevne novine naširoko su pisali o gulazima i masovnim pogubljenjima 1930-ih. Žemkova, koja je tada bila svršena studentkinja matematike, bila je i šokirana i postiđena. „Stalno sam se pitala kako je moguće da ja, odrasla žena od 27 godina, nisam znala ništa o tome“. U novembru 1987. Žemkova je prisustvovala tribini o političkom progonu. Od nekoliko stotina prisutnih, jedanaestoro ljudi – koji se međusobno nisu dobro poznavali – zadržalo se posle skupa da razgovara o potrebi za javnim sećanjem na žrtve sovjetskog režima. Tokom narednih nekoliko nedelja, napisali su peticiju za stvaranje memorijalnog kompleksa koji bi obuhvatio muzej, javno dostupne arhive i biblioteku. Bivši disidenti, profesionalni i samouki istoričari priključili su se projektu koji su nazvali Memorijal. Slične inicijative pokrenute su širom SSSR-a: uspostavljena je mreža od više stotina grupa i pojedinaca pod zajedničkim imenom.
Kako se Sovjetski Savez raspadao, širom imperije su izbili oružani sukobi. Memorijal je 1991. odlučio da proširi fokus svog istraživanja kako bi obuhvatio savremene događaje. Od tada Centar za ljudska prava Memorijala prikuplja izveštaje o kršenju ljudskih prava u zonama sukoba (pre svega u Čečeniji); podnosili su tužbe u ime žrtava (posebno izbeglica i interno raseljenih), dokumentovali političke progone i sastavljali liste političkih zatvorenika u post-sovjetskim državama centralne Azije, a potom i u Rusiji. Decembra 2011. kada su ruski građani izašli na ulice da protestuju zbog nameštenih izbora, a država uzvratila masovnim hapšenjima, pokrenut je novi projekat: OVDInfo, sajt za vesti i pravnu pomoć učesnicima protesta, za koji je Memorijal obezbedio kancelarijski prostor i finansije.
U početku su mladi osnivači Memorijala mislili da je njihov zadatak jednostavan. „Verovala sam da se sve može naći u arhivama“, kaže Žemkova. Mislili su da će, kada KGB otvori svoja dosijea, istoričari moći da sklope celovitu sliku o sovjetskom teroru – kako bi zatim oformili muzejski kompleks po svojoj zamisli. Krajem 1991. vrhovni sovjet Rusije doneo je zakon kojim se osuđuje politički progon i postavljaju temelji rehabilitacije i obeštećenja žrtava. KGB jeste otvorio svoje arhive istoričarima, ali će im pristup ograničiti agencije koje su ga nasledile nekoliko godina posle raspada SSSR-a. Rad državnih komisija zaduženih za reviziju slučajeva praktično je zaustavljen; revidirano je samo oko 4 miliona slučajeva, od procenjenih 11,5 miliona. Mnogi regionalni aktivisti vremenom su gubili interes ili čak promenili mišljenje o sovjetskoj prošlosti. (Dok sam radila na knjizi „Da se nikad ne zapamti: Potraga za Staljinovim gulagom u Putinovoj Rusiji“ intervjuisala sam ženu koja je osnovala muzej gulaga u Kolimi, oblasti na krajnjem istoku gde su postojali neki od najbrutalnijih Staljinovih logora; posle dve decenije, još uvek je vodila muzej ali više nije verovala da je većina zatvorenika bila nevina.) Ono što je započelo kao izraz opšte narodne volje da se otkrije istina postalo je marginalan pokret.
„Uradili smo tako malo od svega što smo planirali“, kaže Žemkova u razgovoru koji smo vodile u sedištu Memorijala posle decembarskih presuda. Organizacija ima zgradu od oko hiljadu kvadratnih metara u centru Moskve, u kojoj se nalaze bioskop na dva sprata, podrumski izložbeni prostor, biblioteka, kancelarije sa stolovima zatrpanim knjigama i fasciklama, dokumentarna arhiva, kao i kolekcija od oko 8.000 predmeta koje su donirali preživeli i njihove porodice. Priredili su niz značajnih izložbi. Aktuelna se zove „Tekstil“ i prikazuje odeću i druge šivene i pletene predmete, od kojih su neki korišćeni za pisanje pisama i dnevničkih zapisa žena iz gulaga. Jedna od kustoskinja, Irina Šerbakova, vodila me je kroz izložbu 29. decembra, na dan kada je doneta druga sudska odluka. Vođenju se pridružilo i nekoliko posetilaca. „Problem s našim sećanjem je u tome što za razliku od recimo nacističkih koncentracionih logora, posle gulaga nisu ostali ni filmovi ni fotografije“, kaže Šerbakova. Nema ni puno predmeta: zatvorenici praktično nisu imali ništa. Za razliku od nacističkih logora, Gulag nije inspirisao igrane filmove koji bi možda postali dovoljno popularni da stvore trajne vizuelne utiske o teroru. Ono što je Memorijal prikupio i što može da izloži pruža retku priliku za vizualizaciju sovjetskih logora. „Ako preživimo – i ako ova izložba potraje još neko vreme, dodaćemo QR kodove da ljudi mogu da pristupe pričama ljudi čiji su predmeti izloženi“, kaže Šerbakova na kraju ture.
Najambiciozniji projekti Memorijala bave se imenovanjem. Jedan se zove „Povratak imena“ i to je godišnji događaj tokom kog ljudi u više gradova u Rusiji i po svetu javno čitaju imena pogubljenih za vreme Staljinovog terora. U Moskvi se to dešava ispred sedišta FSB (bivšeg KGB): od 2007. svakog 29. oktobra imena se čitaju od 10 pre podne do 10 uveče – i stigli su tek negde na sredinu spiska od oko 30.000 ljudi pogubljenih samo u Moskvi od 1937. do 1938. U okviru projekta „Poslednja adresa“ postavljaju se metalne pločice veličine razglednice na zidove zgrada u kojima su žrtve živele u vreme hapšenja. Od 2014. postavljeno je preko 1.100 ovih spomen-obeležja u 59 ruskih gradova – što je tek mali broj onih koji su umrli od ruke sovjetske države. Od presudnog značaja je baza imena nepravedno progonjenih ljudi u Sovjetskom Savezu. Taj poduhvat je započet 1998. Prvi CD izdat 2001. sadržao je 130.000 imena. Projekat je prerastao u onlajn bazu od tri miliona ljudi – što znači da je popisano tek oko četvrtine ukupnih žrtava.
***
Nakon masovnih protesta 2012, Vladimir Putin je svoj treći predsednički mandat započeo obračunom sa opozicijom. Donet je zakon kojim se od organizacija koje primaju novac iz inostranstva i učestvuju u političkim aktivnostima zahteva da se registruju kao „strani agenti“ i da se kao takve identifikuju u svim svojim interakcijama sa javnošću: na društvenim mrežama, u medijskim nastupima, u knjigama koje objavljuju i tako dalje. Memorijal je bio među prvim organizacijama žigosanim kao „strani agent“ 2013. Od tada se ova organizacija više puta neuspešno žalila na odluku, dok joj je država gomilala milione rubalja kazni zbog propusta da se identifikuje kao „strani agent“. Ipak, Memorijal je nastavio s radom, pa se čak i širio.
U proteklih godinu dana, napadi na Memorijal se intenziviraju. Vršene su policijske racije, napadali su ih samozvani branitelji ruske države i blaćeni su u državnim medijima. U novembru su glavni federalni tužilac i moskovsko tužilaštvo podneli prijave sa zahtevom da država naredi zatvaranje Istraživačkog centra i Centra za ljudska prava. (Dve Memorijalove organizacije su registrovane u različitim jurisdikcijama.) Tužioci su tvrdili da to što Memorijal nije označio svaki svoj pojedinačni javno dostupan dokument oznakom „strani agent“ krši prava ruskih građana na slobodu informisanja, kao i različite međunarodne konvencije, te da može izazvati depresiju kod čitalaca.
Propagandni rat protiv Memorijala vodi se i na drugom frontu. U avgustu 2021. izraelski istoričar koji govori ruski, Aron Šnejer, napisao je na Fejsbuku da je u Memorijalovoj bazi žrtava nepravednog progona otkrio imena troje saradnika nacista: „Sramota za Memorijal!“ (Porukom na Fejsbuku sam pitala Šnejera kako je našao ova tri imena; odgovorio je da mu se smučila „čitava ta Memorijalova kanalizacija“.) Sledećeg dana, ruska državna televizija izvestila je o Šnejerovom navodnom otkriću u prilogu naslovljenom „Memorijalovi fašisti“. Memorijal je uklonio iz baze ta imena koja su, kako objašnjava Žemkova, preuzeta sa liste nepravedno progonjenih koje su prikupile vlasti u republici Komi, a koja se zasnivala na registrima lokalnih gulaga. Putin je 9. decembra prokomentarisao slučaj: na novinarsko pitanje, ruski predsednik je rekao da je ranije verovao da je Memorijal humanitarna organizacija, ali da je nedavno saznao da ona brani saradnike nacista, kao i savremene teroriste i ekstremiste. Dve nedelje kasnije, lokalni sud je naredio da se pristup sajtu OVDInfo blokira u Rusiji, zbog navodne odbrane terorista i ekstremista. U redakciji OVDInfo veruju da presuda ima veze sa njihovim izveštavanjem o suđenjima Jehovinim svedocima i panislamističkoj organizaciji Hizb ut-Tahrir; obe ove verske organizacije su zabranjene u Rusiji. Tokom sudskog procesa, jedan od tužilaca je izneo tvrdnju da Memorijalov Centar za ljudska prava brani ekstremiste i „najradikalnije demonstrante“, dok je drugi rekao da je Memorijalov istraživački centar u svoju bazu upisao na desetine hiljada saradnika nacista.
Optužba može zvučati poznato Amerikancima koji su pratili reakcije protiv Projekta 1619, povodom 400. godišnjice dolaska prvih brodova sa porobljenim ljudima u Ameriku. Na suđenju Memorijalu tužilac Aleksej Žafjarov je rekao: „Umesto da se ponosimo svojom zemljom, koja je izašla kao pobednica iz užasnog rata i oslobodila svet od fašizma, treba da se stidimo, da se kajemo za svoju prošlost, koja se prikazuje kao mračna. Verovatno zato što to neko plaća. I to je pravi razlog zašto Memorijal odbija da prizna da je strani agent“.
„Jasno je da Memorijal koristi temu političke represije 20. veka kako bi stvorio lažnu sliku o SSSR-u kao terorističkoj zemlji“, rekao je Žafjarov. Tu je došao do suštine sukoba između ruske države i Memorijala. Od njegovih početaka, pre više od 30 godina, Memorijal je koristio termin „državni teror“ da opiše zločine čijim se dokumentovanjem bavi. U Rusiji se inače radije koristi izraz „politička represija“, što je ne samo blaža fraza, već je i amorfna. Tako ispada da su ubistva i hapšenja miliona ljudi slična prirodnoj nepogodi ili pandemiji – tragediji van ljudske kontrole. Međutim, kaže Žemkova, Memorijal je uvek postavljao pitanje „kako je bilo moguće da državne strukture ubijaju narod koji ih plaća? To je i danas relevantno pitanje“.
Putinov režim bi možda radije da se istorija sovjetskog terora zaboravi, ali to više nije moguće, u velikoj meri zahvaljujući radu Memorijala. Zato vlasti vode borbu za kontrolu te istorije. Tokom poslednjih godina država je postavila spomenik žrtvama gulaga u centru Moskve i otvorila skroman muzej u jednoj zabačenoj ulici u gradu. Mada tim projektima nedostaje tekstura i složenost Memorijalovog posla, to su pozitivni koraci, kaže Žemkova. „To su referentne tačke za rad države na javnom pamćenju. Građansko društvo ne može sâmo da radi na sećanju bez države“. Međutim, ruska država bi izgleda htela da taj posao radi bez građanskog društva.
***
„Mi se prosto ne uklapamo u savremeno okruženje“, kaže Aleksandar Čerkasov, predsednik odbora Memorijalovog Centra za ljudska prava. Kremlj hoće da uspostavi potpunu kontrolu. Čak ima sopstvene organizacije koje tvrde da su nezavisne od vlasti i da brane ljudska prava. „Onda oni gledaju organizacije kao što je naša i misle, ako ne služe nama, kome služe? Ako nisu naši, mora da su nečiji agenti“. Posvećen proučavanju diktatura 20. veka, Čerkasov kaže da zna da strukture koje tirani prave brzo počnu da žive sopstvenim životom i počinju da uništavaju sve oko sebe, jer su za to i napravljene.
Kada je Memorijal izveden na sud, njegovi čelnici i advokati su znali da će izgubiti. Pa ipak su zastupali svoj slučaj dva dana, pred dva različita suda. Jedan od advokata odbrane, Ilja Novikov, kaže: „Ljudi me pitaju zašto sam pristao da zastupam ovaj predmet, svestan da nema nade… Ovaj brod tone sa visoko podignutom zastavom“.
Ispred sudnice se okupilo više desetina pristalica, novinara i zaposlenih u Memorijalu, koji su čekali ishod na ledenom vremenu, trupkajući nogama po snegu da se zagreju. Zaposleni su doneli cveće – crvene i bele ruže za članove pravnog tima. Advokati su se na kraju kratko obratili sa stepenica suda. Advokat Grigorij Vajpan, poslednji od govornika, uporedio je odluku sa sovjetskim političkim progonima. „Nema sumnje da će pre ili kasnije – a ja se nadam pre – i ova odluka biti smatrana nepravednom i nezakonitom“. Okupljeni su aplaudirali. Iza mene, jedan tinejdžer je dobacio: „Doživećemo mi to“. „Hoćemo“, potvrdili su njegovi drugovi. „Ajmo sad negde na toplo“.
Još se ne zna šta će biti sa Memorijalom. Organizacije će se žaliti na odluke, žalbe će verovatno biti odbijene, pa će se negde na proleće suočiti sa izvršenjem naredbe o gašenju. U tom trenutku biće na nepoznatom terenu. Arhive se mogu sačuvati i držati van zemlje ali, kako kaže Žemkova, „arhiv je živ onoliko koliko se koristi“. Niko ne zna šta će biti sa zgradom u vlasništvu organizacije kojoj je država naredila da se ugasi.
Nekoliko sati posle druge presude, Evropski sud za ljudska prava je zatražio suspenziju presuda o gašenju Memorijala. Mada je Rusija obavezana međunarodnim ugovorom da poštuje odluke ovog suda, ona nalazi način da ih izigra. Ipak, Čerkasov je optimista: „Kao hitna pomoć koja stiže kad pacijent počne da umire. Izgleda da ima života posle smrti i prilično je zanimljiv“.
Te noći je Memorijal trebalo da održi svoj redovni novogodišnji prijem. Osoblje se okupilo i ukrasilo veliki, dramatičan prostor koji se koristi za predavanja i prikazivanje filmova. (Poslednja projekcija, prošlog oktobra, prekinuta je kada je gomila neidentifikovanih siledžija upala u salu.) Ljudi su čitavog dana donosili poklone. Jedan pekar je poslao 60 voćnih kolača za zaposlene. Jedan čovek je došao sa ogromnim paketom. „Pre mnogo godina smo našli njegovog dedu u arhivama“, kaže mi Šerbakova. „Svake godine nam donosi poklon“.
Žemkova i nekoliko drugih održali su prigodne zdravice, trudeći se da sačuvaju optimizam. „Kao što to često biva, tragični dani su i dani jedinstva, ljubavi, novih prijateljstava i smeha“, rekla je jedna od advokatica odbrane Marija Ajsmont. „Ne treba plakati, jer je to namera države – da nas rastuži i razdvoji“.
Okupljeni su odali priznanje ljudima koji su trpeli posledice zbog odbrane Memorijala. Alekseju Belenkinu, uhapšenom jer je tokom pripremnog ročišta stajao ispred sudnice sa transparentom, koji je nedavno pušten iz zatvora, pošto je odslužio 25 dana kazne. Mladiću koji je 28. decembra uhapšen po istom osnovu; izveden je na sud sledećeg dana i kažnjen samo novčano – što je shvatio kao novogodišnji poklon od države. Na spornom transparentu je bio ispisan stih iz pesme popularnog alt-rok pevača Vasje Oblomova. Na ekranu se emituje muzički video koji je Oblomov napravio za Memorijal: fotografije žrtava staljinističkog terora guta vatra, jedna za drugom se pretvaraju u pepeo. „Živećemo zauvek“, glasi taj stih. Jedna od advokatica koja je tog jutra zastupala Memorijal na sudu, Tatjana Gluškova, gleda snimak u suzama i peva.
Piše:Masha Gessen, The New Yorker
Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net