Foto: N1
Nakon objave odvratnog intervjua s višestrukim silovateljem u Informeru krajem prošlog mjeseca započela je serija protesta na sedmičnoj bazi. Oni su, pored svog osnovnog cilja, otvorili prostor za raspravu o neuralgičnim točkama srpskog društva: nasilju nad ženama, medijskom poslovnom modelu i vezama s politikom te društvenoj ulozi kaznenog zakona.
Piše: Nenad Glišić
Ozloglašeni tabloid Informer, provladino glasilo koje služi za difamaciju i obračun sa onima koji su u datom trenutku na meti vlasti, 27. septembra ove godine objavio je “eksklzivni” intervju sa izvesnim Igorom Miloševićem, čovekom koji je višestruki silovatelj. Njegov poslednji boravak u zatvoru na osnovu presude trajao je 15 godina. Samo sedam dana nakon puštanja na slobodu, postao je i medijska zvezda.
Najveći deo javnosti reagovao je konsternirano; senzacionalističko takozvano novinarstvo prešlo je sve crte i bes je počeo da kulja. Glasilo mržnje i prljavštine dobilo je odgovor kome se nije nadalo. Pokrenuta je serija protesta koje predvodi organizacija Ženska solidarnost i do sada ih je održano četiri, ali kraj im se za sada ne nazire.
Ako pogledamo sam razgovor, koji uprkos protestima, nije skinut sa dotičnog portala, on je urađen u uobičajenom maniru tabloidnog, nazovimo to novinarstvom. Iako dobrog trenutka za ovakav razgovor nema, on je došao posle serije užasnih zločina nad ženama i decom od strane nasilnika koji su bili poznati policiji i/ili službama za socijalni rad.
Političke veze
U oči je upala bahatost uređivačke politike koju personifikuje Dragan J. Vučićević, čija je vernost Vučiću i spremnost da se u trenutku relativizuje bilo koji problem neupitna i koji je zbog toga postao nezaobilazni učesnik jednostranih debata na provladinim televizijama, prvenstveno na ništa manje zloglasnom Pinku.
Zauzvrat, Vučić lično je posle prvog protesta našao za shodno da brani svog rasplakanog kerbera: proteste je nazvao “licemernim”, jer su, po njegovom mišljenju “politizovani”. Inače je izjavio da je za pooštravanje kazni silovateljima, kao i to da on ne bi uradio takav intervju da je novinar, ali… Uglavnom, učesnice i učesnike protesta predsednik smatra za folirante, što je reč koju je upotrebio.
Očito da je da je ovaj intervju otvorio mnoga pitanja i dotakao više neuralgičnih tački koje postoje u srpskom društvu u ovom času, a mi ih možemo grupisati u tri celine: problem pristupa temama tabloidnih medija (koje neki nazivaju “dnovinarima”); problem tretmana nasilja nad ženama koji je postojao oduvek, ali u datim okolnostima postaje sve uočljiviji i dramatičniji, pa na kraju tu je i pitanje kaznene politike i njihove svrhe, te tretman te teme u društvu u ovom času.
Slika na medijskom nebu Srbije je dosta mračna. Mediji, novine pre svega, koje su u prošlosti imale nekakvu reputaciju poput Politike i lista Danas, te nedeljnika NIN i Vreme pre svega, izgubili su nekadašnji uticaj i doživele vrtoglavi pad tiraža, jer se informisanje preselilo na internet, odnosno na društvene mreže. Tabloidi, koji se obraćaju starijoj publici koja manje koristi internet, neuporedivo su jeftiniji od nešto ozbiljnijih starijih tradicionalnih novina pobrojanih u prethodnoj rečenici. Uz to, prisutni su i na internetu.
Logika koja kaže da “nije vest da je pas ujeo čoveka, nego da je čovek ujeo psa” u savremenom informacijskom divljaštvu Trećeg svetskog rata i klikabilnosti na periferiji poretka ume da dovede dovde, ako se na pravom mestu nađu likovi poput aktuelnog glodura Informera. Uz hronični nedostatak pravog nezavisnog novinarstva ili medija, u glasilima koji su samo megafoni određenih frakcija kapitala i moći, računajući i one kriminalnog porekla, uglavnom za mizerne plate rade ljudi čiji je jedini kriterijum dobrog broj pregleda i čitanja, a jedina svetinja – moneta, uz nekoliko mahom manje poznatih izuzetaka.
Tako smo i došli dotle da se silovanje u medijima skoro pa normalizuje čime se pomera granica dalje ka stvaranju neosetljivosti, da ne kažemo otupljivanju konzumenata ovih medija. Da ne govorimo o tome da se na taj način vrši dvostruko zlostavljanje žrtava. Sve se to dešava u godini koja tri meseca pre svog kraja već ima upisanih više od dvadeset žena u svoju crnu evidenciju ubijenih.
Dnovinarstvo
Dragan J. Vučićević je već godinama lice takvog dna. Od ranih radova, sa bedžom Otpora na prsluku, preko zloglasnog Kurira do još zloglasnijeg Informera i pozicije zvaničnog branioca zvanične politike, probijao se gazeći svaku normu profesije. Galamdžija, nepristojan, besprizoran i bezobrazan, uprkos trenutnoj moći u kojoj uživa, doživeo je da na prvom protestu ispred redakcije bude šutnut od jedne učesnice protesta u mesto na kome leđa gube pristojno ime što bi nekada rekli.
Namah je pokušao da zauzme poziciju žrtve zbog toga, a dovoljno je bitan sadašnjoj vlasti da ga i lično Vučić brani i to nije prvi put. To mu, naravno, ne pomaže mnogo jer učesnice i učesnici sadašnjih protesta ne drže mnogo do predsednikovog mišljenja. Ipak, pošteno je reći da je on samo sticajem istorijskih okolnosti na površinu izbačen samo jedan u armiji ljudi koji žive od pisanja u medijima, koji su naučeni samo na to da poštuju moć, ali ne i moralne obzire, spremni da brane interes svakoga ko hoće za to da plati.
Kada se tako postave stvari, da je interes pojedinaca važniji od opšteg interesa, onda obično oni koji imaju najmanje moći najgore i prolaze. To se može očitovati i u ovom slučaju: “novinarima”, a još manje njihovom uredniku nije palo na pamet čak ni da pita ikoga kakve bi posledice moglo da ima objavljivanje ovakvog jednog razgovora, u video kao i u pisanom formatu. Današnji tabloidi na ovim prostorima imaju tendenciju da morbidne priče rašlanjuju na činioce, ulazeći u najmorbidnije detalje nekih zločina ne obazirući se na moguće efekte takvog pisanja, ponekad i preuveličanog, na čitavu svoju publiku, kao ni na žrtve.
Ovaj razgovor sa silovateljem je jedan od tipičnih primera za to. Redakcija kao da nije računala na to da reakcija na tekst neće da ostane samo u uobičajenom obliku zgražavanja na društvenim mrežama, nego da će da se manifestuje i u analognom svetu. Zato je glodur Informera i došao u situaciju da bude šutnut u suštinu svoga bića.
Zbog tog simboličnog čina na trenutak je pokušao da se predstavi kao žrtva, ali izgleda da je čak i njemu to bilo neubedljivo, pa je odustao od te priče. Zato je Vučić iskoristio da postavi pravac tretmana protesta: sve je to u nečijem interesu, neko time manipuliše, neko hoće da iskoristi situaciju jednog žalosnog slučaja da bi ostvario svoje političke interese. Međutim to žene koje su pokrenule i izvode proteste ne impresionira previše; oni će biti nastavljeni do daljnjega u dosadašnjem ritmu od jednog okupljanja sedmično.
Društveni odjeci
U kratkom Vučićevom osvrtu na taj slučaj postoji deo koji se ne odnosi direktno na ovaj slučaj, a koji dobro oslikava odnos prema kaznenoj politici i očekivanjima od nje, a koja se podudara sa višedecenijskim tendencijama koje u vremenu opšte nesigurnosti i nepravde mnogima deluju razumno: a to je da se od kaznene politike očekuje samo jedno – da bude što stroža.
Već decenijama, u medijima kao i u politici postoji jedan stav da samo što oštrije i teže kazne mogu ne samo da donesu pravdu, nego i da preduprede kriminal i zločine. I zaista, zakoni koji se donose, od saobraćajnih propisa do kazni za najteža krivična dela imaju tendenciju da budu stroža od ranijih propisa. Ta teorija je krajnje pogrešna, ako je sudeći po svakodnevnoj praksi i zvaničnim statistikama. Stepen kriminaliteta je sve veći, a žrtava je sve više, u čitavom rasponu od žrtava saobraćajnih nesreća do onih dela koja se kvalifikuju kao “teška ubistva”.
Sa druge strane imamo notornu činjenicu da se najteži kriminalci, od bandita i ubica do finansijskih prestupnika raznih vrsta lako izvlače od težih kazni. Opet, zatvori su prepuni, a kao da ne postoji svest o tome da najveća većina njih tamo prosto ne može da ostane doveka. Rad na rehabilitaciji i resocijalizaciji osuđenih lica je ispod svakog nivoa kritike. Sve izgleda kao da se izgubila svrha kaznene politike, ali zato se u javnosti podgreva jedna krvožedna atmosfera (često baš preko tabloida poput Informera i njihovih sekcija za komentare tekstova) da jedino teška patnja osuđenih može da donese satisfakciju ostatku društva, uopšte ne računajući na njihov izlazak jednog dana.
Povrh toga, poslednjih nekoliko meseci dogodila su se ubistva žena, pa i dece koja su pokazala da uprkos svoj rigoroznosti zaprećenih kazni, mnogi činioci koji su uključeni u procedure sprovođenja zakona prosto ne rade svoj posao kako treba, a onda pooštravanje zakona i javni pozivi na linč treba da nadomeste osećaj borbe protiv nasilja i kriminala, kao i da toliko uplaše eventualne počinioce krivičnih dela da oni odustanu od njih.
Kao glavne adrese onih koji su zakazali pominju se sudstvo, policija i centri za socijalni rad. Iz tih institucija do sada, uprkos svemu, do sada niko nije pozvan na odgovornost. U ovom slučaju, jedino čega je država mogla da se seti jeste ponovno pritvaranje intervjuisanog na 48 sati što bi trebalo da umiri uznemirenu javnost. Najluđe od svega je što je krivičnu prijavu podneo upravo tabloid Informer, čime, valjda, pokušavaju da operu ruke od zla koje čine. Informer je, dakle, prijavio svog intervjuisanog eksluzivca zbog krivičnog dela “ugrožavanja sigurnosti”-
Sve u svemu, jedan morbidni i nepotrebni intervju otvorio je rane žrtvama, ali i mnoga pitanja koja muče jedno društvo sa previše nerešenih protivrečnosti. Kao rezultat tog nerešavanja često se dobije bes kao odgovor, a na besu upravo i insistiraju učesnice skupova koji se održavaju u Beogradu petkom.
Dok ovaj gnev ne da svoje plodove, tabloidi u Srbiji u sprezi sa svojim nalogodavcima, gazdama, štićenicima i ekskluzivcima nastaviti da “ugrožava sigurnost” čitavog društva.
Izvor: Bilten