itelj“ koja uskoro izlazi u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada.){kind=link}
Foto: Rade Vilimonović
Predgovor za knjigu Mijata Lakićevića „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“ koja uskoro izlazi u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada.
Latinka Perović
Ključ za razumevanje Srbije na prelazu iz 20. u 21. vek
Zorana Đinđića odredio je njegov urođeni dar: u njemu je „filozofija neki duboko usidren talenat, poziv“ (Dunja Melčić). Socijalni i kulturni uslovi u porodici nisu mogli delovati podsticajno na razvoj toga dara. Nije podsticajno delovala ni srednja škola – Deveta beogradska gimnazija. Samo su dva njena profesora, sociologije Milo Petrović i filozofije Milan Kovačević, prepoznali Đinđićev dar. Otvorili su mu put prema društvenim naukama i postali njegovi prijatelji.
Na Grupu za filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Đinđić se upisao 1971. godine. Još su bili prisutni tragovi studentske pobune 1968, prve masovne manifestacije nezadovoljstva posle 1945. godine. Profesori na Grupi za filozofiju, okupljeni oko jugoslovenskog časopisa Praxis koji je izlazio u Zagrebu, bili su sumnjičeni od vlasti da su inicirali i organizovali studentsku pobunu. Pritisak na njih trajaće sve do 1978. godine, kada su zakonom Narodne skupštine Srbije udaljeni iz nastave. Spoljni pritisak nije bio jedini razlog koji je homogenizovao grupu profesora. Ona je bila i iznutra zatvorena. Zagovarala je kritički marksizam kao varijantu vladajuće ideologije. Više dogmatska nego revizionistička, kako je kasnije uočeno. Posle sloma državnog socijalizma i političkog monopola KPJ, ni sami praksisovci, ni naučna javnost nisu problematizovali njihov teorijski identitet. Pozicija žrtve zbog udaljavanja iz nastave potisnula je sva druga pitanja, uključujući i ulogu u razvoju velikodržavne koncepcije u Srbiji kao odgovora na jugoslovensku krizu od polovine 80-ih godina, pa tokom ratova i raspada Jugoslavije.
***
Zoran Đinđić se sam probijao i na Filozofskom fakultetu. Urođeni filozofski dar budio je njegovu radoznalost i otvarao pitanja. Zadovoljenje i odgovore Đinđić je nalazio u velikom radu. Sam je učio nemački jezik, mnogo je čitao, rano je počeo da piše i prevodi. Znanje mu je davalo smelost, u kojoj su profesori videli drskost, odnosno nedostatak domaćeg vaspitanja. Najpre se pobunio protiv autoriteta profesora. Oni su pak, nemajući strpljenje, Đinđića više blokirali nego podsticali. Diplomirao je za nepune tri godine i odmah upisao postdiplomske studije. Na završnom ispitu bio je zaustavljen. Nikada se više nije vratio na Filozofski fakultet. U njegovom pisanom delu nema ni jednog dokaza da ga je to lično ogorčilo. Ali, u nekrologu svom gimnazijskom profesoru filozofije Milanu Kovačeviću ima gorčine što su ljudi poput Kovačevića ostali pred zatvorenim vratima akademske zajednice.
Diplomski rad Zorana Đinđića „Karl Korš – problemi jedne recepcije marksizma“, njegov prvi objavljeni rad (1975), a zatim njegova knjiga Subjektivnost i nasilje: Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma (1982), u osnovi njegova magistarska teza, jasno govore o usmerenosti Zorana Đinđića u filozofiji. Đinđić, međutim, nije imao da savlađuje otpore samo u akademskoj zajednici. Vlast ga je vrlo rano označila subverzivnim.
***
Zbog jednog studentskog skupa u Ljubljani, na koji su bili pozvani predstavnici studentskih organizacija svih jugoslovenskih univerziteta, a učestvovali samo predstavnici Univerziteta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, Zoran Đinđić je bio uhapšen, ispitivan u policiji, suđeno mu je. Uslovna kazna i oduzimanje pasoša onemogućili su mu da dođe do bilo kakvog posla u zemlji, ili da ode u inostranstvo. Čim mu je pasoš vraćen, nije časio ni časa: odmah je otišao u Nemačku sa namerom da završi doktorat. Ponovo se probijao. Došao je do Jirgena Habermasa. Ovaj ga je uputio svome učeniku profesoru Albrehtu Velmeru, koji će postati mentor Zorana Đinđića. Doktorske studije na univerzitetu u Konstancu trajale su u proseku četiri do pet godina. Đinđić je doktorat završio za dve godine. Nestašica novca i odsluženje vojnog roka bili su poslednji razlozi za žurbu. U rešavanju prvog problema pomogao mu je docent na Univerzitetu u Konstancu, Zagrepčanin Ivan Glaser. Đinđić je uključen u jednu komunu čiji je Glaser bio domaćin.
Po odsluženju vojnog roka, Đinđić se iz Čapljine, ne svraćajući u Beograd, vratio u Nemačku (1977). Dobio je Humboltovu stipendiju, koja se davala za postdoktorske studije, i podrazumevala trajnu prisutnost u nemačkoj akademskoj zajednici. Preporuke su napisali profesor Gajo Petrović iz Zagreba i Ljubomir Tadić iz Beograda. Doktorska disertacija Zorana Đinđića Jesen dijalektike, Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva objavljena je (prerađena) u Beogradu deset godina kasnije (1987).
Po povratku u Nemačku, Đinđić se predaje proučavanju nemačke klasične filozofije, posebno Hegela. To je vreme njegovog i filozofskog i političkog sazrevanja. Prvo su rekonstruisali filozofi njegove generacije: Dunja Melčić, Novica Milić, Miroslav Malović, Milan Božinović, Obrad Savić, Dušan Veličković, Dragan Lakićević Lakas. Šta se dešavalo u Đinđićevim odnosima sa praksisovcima?
***
U Srbiji nije napisana istorija marksizma. Ona nema ne samo Lešeka Kolakovskog, nego ni Predraga Vranickog. Da li su uopšte postavljena prava pitanja? Kako su prvi srpski socijalisti percipirali marksizam Prve internacionale, a kako srpski socijalisti marksizam Druge internacionale pre i posle Prvog svetskog rata? Kakva je percepcija marksizma u ruskom revolucionarnom pokretu pre i posle Oktobarske revolucije u Komunističkoj internacionali? Kakav uticaj na razvoj marksističke teorije u Jugoslaviji ima sukob Staljina i Tita 1948. godine? U tom kontekstu i podele među jugoslovenskim filozofima: pojava časopisa Praxis i korčulanske letnje škole, finansijska podrška države, a zatim sukob? Odnos beogradske i zagrebačke grupe? Posebno uloga Dobrice Ćosića, književnika i člana CK SK Srbije, kao neke vrste mosta između opozicione grupe u Siminoj 9a (desnica), praksisovaca (levica) i srpskog partijskog rukovodstva. Svaka od ovih grupa na svoj način je doprinosila, već od druge polovine šezdesetih godina 20. veka, promociji Dobrice Ćosića kao oca nacije. Za intelektualnu biografiju Zorana Đinđića bitni su odnosi Dobrice Ćosića i beogradskih praksisovaca. Postoje brojni izvori. Međutim, različite su interpretacije pomenutog odnosa. Pomenuću samo neupitne činjenice.
Dobrica Ćosić je – kako piše u svojim dnevnicima – konsultovao praksisovce, i dobio njihovu podršku, da na Plenumu CK SK Srbije (1968) zatraži promenu nacionalne politike KPJ/SKJ, koja je – po njemu – oštetila vitalne interese srpskog naroda, pretvorivši ga od pobednika u ratu u gubitnika u miru. Pre toga je, u pismu Josipu Brozu Titu, Dobrica Ćosić izrazio neslaganje sa uklanjanjem Aleksandra Rankovića, glavnog predstavnika Srbije u jugoslovenskom partijskom i državnom vrhu (1966). Inicirao je i stvorio neformalnu opoziciju širokog ideološkog i političkog raspona. Posle smrti Josipa Broza Tita, Dobrica Ćosić je, tražeći rešenje jugoslovenske krize, inicirao rad na Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti. U sporovima kako je dokument dospeo u javnost, da li je završen, ili nezavršen, potisnuta je činjenica da je on napisan i da posle njega u Jugoslaviji više ništa nije bilo isto. U radu na Memorandumu SANU učestvovala su dvojica akademika – Mihajlo Marković i Ljubomir Tadić, koji su bili vodeći ljudi beogradske Praxis grupe. Treći, profesor Svetozar Stojanović, postaće savetnik Dobrice Ćosića kao predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Posle oktobarskih promena (2000), akademik Ljubomir Tadić biće na čelu Komiteta protiv referenduma za nezavisnost Crne Gore (2006). Najzad, zagovarajući načelo jedan čovek jedan glas, beogradski praksisovci došli su u sukob sa zagrebačkim praksisovcima. Profesori Rudi Supek i Eugen Pusić u tom načelu videli su pokušaj majorizacije i ocenili ga kao udar u temelje države. Pretenzije Mihajla Markovića da preuzme međunarodno izdanje časopisa Praxis definitivno su okončali saradnju beogradskih i zagrebačkih praksisovaca. Gde u ovim dramatičnim previranjima među filozofima stoji Zoran Đinđić?
Praksisovci su bili njegovi profesori. Na njih je bio upućen od studentskih dana. Teorijski se od njih udaljavao. Nije, međutim, prestao sa njima da sarađuje. Bio je svestan razlika, ali i njihovog uticaja. Osim toga, uvek je zagovarao dijalog. Po povratku iz Nemačke, Zoran Đinđić se zaposlio u Centru za filozofiju i društvenu teoriju koji je i bio stvoren za profesore udaljene sa Filozofskog fakulteta. Centar je delovao opoziciono. Nije slučajno da su iz njega, posle prvih višestranačkih izbora u Srbiji proizašli predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Republike Srbije dr Zoran Đinđić. Pripadnici Praxis grupe imali su uvek rezerve prema Zoranu Đinđiću. Kada su te rezerve prerasle u otvoreno neslaganje?
***
Zoran Đinđić je bio jedan od trinaestorice osnivača Demokratske stranke (februar 1990). Za prvog predsednika izabran je jedan od praksisovaca, profesor Dragoljub Mićunović, a za predsednika Izvršnog odbora dr Zoran Đinđić. Do prvih neslaganja došlo je na pitanju da li Demokratska stranka treba da sarađuje sa demokratskim partijama i grupama u drugim republikama i sa istim takvim partijama i grupama među kosovskim Albancima. Sem Slobodana Inića, Vladimira Gligorova i Zorana Đinđića, svi osnivači stranke bili su protiv te saradnje. Zbog toga su iz partije istupili Slobodan Inić i Vladimir Gligorov. Dalje fragmentizovanje Demokratske stranke ne može se objasniti samo sujetama i liderskim pretenzijama intelektualaca u njenom sastavu. U suštini, borba se vodila oko toga ko će biti okosnica konsenzusa o ustavnim promenama u SFRJ, odnosno o rešenju srpskog pitanja kao državnog pitanja. Najpre se izdvojio dr Vojislav Koštunica i stvorio Demokratsku stranku Srbije, zatim dr Nikola Milošević i dr Kosta Čavoški, koji su napravili Srpsku liberalnu stranku. Najzad, zbog slabih rezultata na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, umesto Dragoljuba Mićunovića za predsednika stranke izabran je Zoran Đinđić. Mićunović je tada formirao Demokratski centar, koji će se sa Demokratskom strankom ujediniti posle ubistva Zorana Đinđića.
Izbor Zorana Đinđića za predsednika Demokratske stranke kristalisao je koncepcijske razlike, koje su prerasle u optužbe Zorana Đinđića za izdaju, ne samo Demokratske stranke, nego postkomunističke Srbije. Odstupajući sa mesta predsednika Demokratske stranke, Dragoljub Mićunović je rekao: „pretendent na naslednika, ambiciozan ne samo za predsednika Demokratske stranke, nego mnogo ambiciozniji za više mesta u ovom našem društvu i državi“. A akademik Ljubomir Tadić na jednoj skupštini Demokratske stranke rekao je: „Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić! Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu, tek će tada nastupiti mrak“.
Ne držeći mnogo do hronološke preciznosti i Dobrica Ćosić na dan ubistva Zorana Đinđića u svojim dnevničkim beleškama piše: „I on (Đinđić, prim. L. P.) je bio čovek iz moje bašte i mog sveta. Mladić koji je išao za mnom, koji me je sledio od studentske pobune 1968. godine (Đinđić je tada bio učenik Devete beogradske gimnazije, prim. L. P.) i dugo do devedesete. I kada me je izneverio“.
***
Nakon šoka koji je izazvalo ubistvo demokratski izabranog premijera, i masovnog učešća građana na njegovom pogrebu, nastavljena je diskreditacija Zorana Đinđića. S jedne strane, u govoru na opelu u Hramu Svetog Save mitropolit Amfilohije Radović označio ga je kao izdajnika nacionalnih interesa. „Đinđić je“ – rekao je mitropolit – pogođen u srce ’rukom bratomržnje’ zato što je „u trenutku najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku pomirenja Evropi i svetu“. Ovaj stvarni razlog ubistva Zorana Đinđića izgubiće se u zaglušujućoj kampanji sa druge strane o ubistvu premijera zbog njegovih veza sa organizovanim kriminalom. Držanje Demokratske stranke u toku sudskog procesa optuženima za ubistvo premijera, početak je njenog kraja kao stranke demokratske alternative u Srbiji.
Pravo na slobodno političko organizovanje u Srbiji rezultiralo je stvaranjem velikog broja političkih stranaka. Uglavnom sa istim programom: tržišna privreda, višestranački sistem, parlamentarna vladavina. Brojnost političkih stranaka nije bila izraz stvarnog pluralizma društva, a nije tome ni doprinosila.
Prema Zoranu Đinđiću, Srbija je posle razdoblja od polovine 80-ih godina 20. veka do 5. oktobra 2000. godine, a naročito posle 5. oktobra, imala potrebu, a možda i mogućnosti, samo za dve stranke: stranku kratkoročnih i dugoročnih promena i stranku kontinuiteta. Kao nikada u svojoj istoriji, Srbija je posle 5. oktobra za orijentaciju na promene imala podršku sveta. Duh promena i integracija posle hladnog rata i blokovske podele sveta, ali i nakon kretanja unazad tokom dve poslednje decenije 20. veka, davali su Srbiji jedinstvenu šansu. Bio je naravno nužan bilans razdoblja koje je dovelo do katastrofe. On je, međutim, izostao, iz dva razloga. Zemlja je bila višestruko istrošena, stanovništvo izmoreno i frustrirano, sa očekivanjima brzog poboljšanja stanja. Bez spremnosti društva za trenutak istine, posebno u intelektualnoj eliti, nije se moglo ostvariti očekivanje teških postupnih promena. Drugi razlog ležao je u društvenoj strukturi proizašloj iz pripreme i viđenja ratova, kao i njihovog dugog trajanja. Oko Vojislava Koštunice, predsednika Demokratske stranke Srbije, potonjeg predsednika SRJ, učvrstio se širok savez snaga kontinuiteta. Brojne afere i intenzivna medijska kampanja podrivali su orijentaciju na dugoročan i postepen oporavak kroz temeljne reforme unutar zemlje, saradnju sa svetom, vraćanje kredibiliteta države kroz priznavanje međunarodnih obaveza. Trebalo je oporaviti na smrt oborenu ekonomiju, isporučiti Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, što je podrazumevalo sudski proces. Na kome bi se, umesto lokalne interpretacije istorije Srbije na kraju 20. veka, obelodanila njena stvarna istorija, bez mitova i političkih manipulacija. Zemlja je bila pred brojnim problemima: odnosi sa novostvorenim državama posle raspada Jugoslavije, perspektiva odnosa sa Crnom Gorom, pitanje Kosova nakon ukidanja autonomije, aparthejda, rata i bombardovanja.
Reformska vlada Zorana Đinđića, išla je za događajima i nudila rešenja pojedinih problema. Ali je, pre svega, nastojala da formuliše strategiju promena i za nju dobije međunarodnu podršku. Nema sumnje da je to za snage kontinuiteta predstavljalo opasnost koju je trebalo ukloniti bez oklevanja i ne birajući sredstva. Javnost je – kao i u slučaju svih političkih ubistava – bila navikavana na mogućnost ubistva premijera Đinđića. Bilo je nekoliko pokušaja atentata. Pri tome treba imati u vidu da je premijer po definiciji morao da saopštava neprijatne istine društvu koje nije volelo da ih čuje. On je, međutim, bio uveren da mu to nalaže politička odgovornost. Bio je svestan njene cene: ako od te politike ne odustane – po sebe lično, a ako odustane – po Srbiju koja je posle 5. oktobra imala možda poslednju šansu.
***
Ko je, onda, bio Zoran Đinđić? Filozof koji je to prestao da bude, da bi postao političar? Novi nosilac stare paradigme – srpsko nacionalno pitanje kao državno pitanje, ili modernizacija Srbije. To jest: državne granice koje bi obuhvatale sve teritorije na kojima žive pripadnici srpskog naroda, uključujući i one na kojima je on pomešan sa drugim balkanskim narodima. Ili, ljudska prava za njegove pripadnike na teritorijama tih država? Da li je Zoran Đinđić usamljena pojava u novijoj istoriji srpskog naroda? Ili je jedan od onih njegovih, istina malobrojnih mislilaca, kojima ona – posle istorijskog poraza – može da se vrati? Sam Zoran Đinđić je u Slobodanu Miloševiću video svoju ontološku suprotnost, a vraćao se knezu Mihailu Obrenoviću, koji je ubijen zbog nastojanja da stvori modernu državu u kojoj vlada zakon pred kojim su svi građani jednaki, i u kojoj zvanja zavise od znanja.
***
Iz pera publiciste Mijata Lakićevića dolazi odgovor na pitanje: Ko je bio Zoran Đinđić? Po mome mišljenju to je do sada najpotpunija intelektualna biografija Zorana Đinđića. Precizna i potresna biografija. Nema suštinske granice između Zorana Đinđića filozofa i Zorana Đinđića političara. Naprotiv, drugi se bez prvoga ne može razumeti. Nije tačan utisak da je zbog uloge u političkom životu, i naročito zbog njenog tragičnog kraja, Zoran Đinđić zanemaren kao filozof. Tri od pet tomova Izabranih dela Zorana Đinđića – u izdanju Narodne biblioteke Srbije i Fonda dr Zoran Đinđić (2010-2013) – ispunjavaju njegovi filozofski radovi. To su: Jesen dijalektike. Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva (predgovor Novice Milića „Jesen dijalektike u proleću mišljenja Zorana Đinđića“); Subjektivnost i nasilje (predgovor Miroslava Malovića „Jesen moderne“); Filozofski zapisi, ogledi i rasprave 1976-1996 (predgovor Novice Milića „Filozofski put Zorana Đinđića“). Upravo posle ubistva Zorana Đinđića više filozofa njegove generacije objavilo je rasprave i knjige o njegovom filozofskom razvoju i filozofskom delu. Videli su ga kao nosioca novog mišljenja među filozofima u Srbiji, gde je – u savezništvu ili u sukobu sa vlašću – dominirao kao kritička varijanta vladajuće ideologije praksis-marksizam. Praksisovci se nisu bavili Marksovom ekonomskom teorijom. Zaokupljao ih je mladi Marks, izvorni Marks, humanistički marksizam, za razliku od njegove staljinističke interpretacije koju su svodili na državni teror. Nisu uzimali u obzir da je Oktobarska revolucija, kako je govorio italijanski marksista Antonio Gramši, u stvari bila protiv Kapitala. Odnos Zorana Đinđića i njegovih profesora praksisovaca Novica Milić je ovako rezimirao: „Privlačio je pažnju svojom radoznalošću, koncentrisanošću na problem, strogim razvijanjem argumentacije i sposobnošću da formuliše nove stavove uprkos uvreženim mišljenjima i autoritetima. Pri tome valja dodati da njegov izvorni filozofski dar nije bio usmeren da izgradi karijeru, akademsku ili stručnu, već na pretresanje tema svog vremena iz ugla tematike koja ga je zanimala“.
Ova Milićeva napomena bitna je za razumevanje odnosa filozofije i politike kod Zorana Đinđića. On je uvek u sporazumu sa samim sobom. Zato su se njegovi stavovi mogli tako lako sažeti u metafore. Ostali su uvek aktuelni. Kao, na primer, Filosofija palanke Radomira Konstantinovića, koja je i posle 50 godina u središtu glavne kontroverze u srpskoj intelektualnoj eliti. Nijedan od brojnih spisa beogradskih praksisovaca nije danas citiran.
Po Novici Miliću Jesen dijalektike i utemeljenje kritičke teorije društva, zajedno sa delom Subjektivnost i nasilje, predstavljaju jedan od vrhunaca „domaće filozofske literature druge polovine prošlog stoleća“. Đinđić je bio toliko nov da ga – po Dunji Melčić – u domaćoj filozofskoj zajednici nije imao ko da čita: bio je od nje udaljen svetlosnim godinama. Ipak, možda je tačnije reći da je bio dovoljno čitan da bi bio ignorisan i potiskivan. Zatvorena, ova je zajednica odbijala dijalog, prevođenje i citiranje stranog autora smatrala je dovoljnim dokazom njegovog uticaja. Paradigmatičan su primer radovi prof. Aleksandra Molnara o uticaju Karla Šmita na Zorana Đinđića. Pojedini pripadnici domaće filozofske zajednice su na jednu odabranu temu svog proučavanja stavljali monopol, pretvarajući je u neku vrstu privatne svojine.
Osim toga, praksisovci su bili povezani sa autoritetima u drugim oblastima nauke, a preko njih – i sa izvesnim političkim autoritetima. Ključna ličnost ovog specifičnog saveza bio je književnik Dobrica Ćosić. Preko književnog narativa, naročito romana Vreme smrti, već od početka 70-ih godina, još za života Josipa Broza Tita, Dobrica Ćosić je u Srbiji predstavljao instituciju. Takvu njegovu poziciju učvrstio je izbor za predsednika Srpske književne zadruge, oko koje je bio okupljen veliki broj srpskih intelektualca, među kojima najviše onih iz kruga u Siminoj 9a. A zatim, izbor za redovnog člana SANU, odnosno njegova pristupna beseda o srpskom narodu kao pobedniku u ratu i gubitniku u miru. Književna forma u kojoj je konstituisana i širena nacionalna ideologija dovela je do eksplozije kolektivnih emocija.
***
Zoran Đinđić je od početka politički delovao u skladu sa svojim filozofskim mišljenjem. Intelektualac za njega nije bio „so nacije“. Proširio je sam pojam intelektualca: „kada kažem intelektualac, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inženjeri, uopšte privrednici… Svi oni, zahvaljujući privilegiji da globalnije sagledavaju stvari imaju obavezu da reaguju kada stvari krenu u pogrešnom pravcu. U svakom društvu elita je odgovornija za sudbinu zajednice od tzv. naroda. Ona mora da jasno opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek tada može da utiče na većinu stanovništva“.
Šta se u Srbiji događalo posle 1980. godine? Kako je njena društvena elita anticipirala 1989. godinu? Kako je Zoran Đinđić video sebe?
„Kraj ideologije“ – smatrao je Đinđić – „otvorio je put integrativnoj politici. Istina, u Jugoslaviji se veći broj intelektualaca angažovao na etničkim programima. To je bilo najjednostavnije. I dovelo je do buđenja velikog intelektualnog aktivizma. Ali, ako se ne shvati da politika podrazumeva institucije, racionalnost i odgovornost, ona postaje literatura. A u zemlji snažnog patrijarhalnog mentaliteta i žive mitske svesti, to može imati fatalne posledice za njenu budućnost“.
Zoran Đinđić to razume i zato ostaje van društvenog konsenzusa koji se u Srbiji stvara u drugoj polovini 80-ih godina 20. veka o rešenju srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja vraćanjem na 19. vek, a ne orijentacijom na modernizaciju Srbije.
„Ja sam“ – kaže Zoran Đinđić – „oduvek bio takav intelektualac koji se pitao o posledicama ideja. Nikada nisam bio zaokupljen time što sam zavoleo ideje. Uvek sam se pitao šta one donose. Kako se to ostvaruje? Takvi su zapadni intelektualci… oni nisu skloni da kažu ’nalazi su lepi, a što se stvarnosti tiče, time treba da se pozabave drugi’“. Odgovoran političar ne može da kaže narodu „ja vas volim onakvi kakvi jeste. Ne tražim od vas da se mnogo menjate“. Istina je merilo zrelosti. Promene su nužne i na njih odgovor ne mogu dati ni profesorska ni narodnjačka stranka. U promenama mora učestvovati svaki pojedinac pod pretpostavkom da zna u čemu i zašto učestvuje. Nastojeći da pokrene pojedinca, Đinđić se njemu neprestano obraćao, i to na više načina. Knjigama, brojnim raspravama i člancima, predavanjima, posebno čestim intervjuima, svetskim, domaćim, lokalnim glasilima. Koristio je svaku mogućnost da obavesti pojedinca, pozove ga da razmišlja i motiviše da učestvuje u promenama, tj. da učini ono što on može. Od njegovih intervjua dalo bi se sačiniti više knjiga.
Zoran Đinđić nije izbegavao ni razgovore sa političkim protivnicima. Na napade zbog saradnje sa Staljinom u Drugom svetskom ratu, Vinston Čerčil je govorio da je spreman da za pobedu nad nacizmom sarađuje i sa crnim đavolom. Kao što nije bio pod uticajem svakog autora koga je proučavao, prevodio i citirao, tako ni susreti i razgovori Zorana Đinđića sa političkim protivnicima (Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Milorad Ulemek Legija) nisu značili približavanje njihovim politikama, već pokušaj nalaženja rešenja teških problema po što je moguće manju cenu (priznavanje pobede opozicije na lokalnim izborima, mir u Bosni, okončanje režima Slobodana Miloševića bez krvi). Umesto monološke političke kulture, svojstvene autokratskoj tradiciji Srbije, diktaturi monarha u prvoj Jugoslaviji i klasnoj diktaturi u drugoj Jugoslaviji, Đinđić je zagovarao i praktikovao pluralnu političku kulturu. Srbija je i danas daleko od takve političke kulture. Demokratska politička kultura podrazumeva slobodu govora i mišljenja, javno pretresanje pitanja od opšteg interesa, poštovanje drugog i drugačijeg. Drugim rečima, političku zrelost građanina i zajednice.
***
Po povratku iz Nemačke, Đinđić se sa teorijske ravni spustio u „svet života“. Zajedno sa Dunjom Melčić prevodio je (početkom80-ih godina) kapitalno delo nemačkog filozofa Edmunda Huserla Istorija, kriza, nauka i ’svet života’. O delu je govorio 1984. za Treći program Radio Beograda. Tekst retko dobro objašnjava Zorana Đinđića kao filozofa u politici. Zato ga opširnije citiram:
„Prosvetiteljska provenijencija Huserlovog pojma filozofije ni jednog trenutka nije prikrivena, racionalnost je tu neupitna vrednost. Konstatacija da su se nauke otuđile od ’sveta života’ potiče iz krize nauka, međutim, kritika institucionalne racionalnosti sadržana je u izvornom Huserlovom povezivanju samorefleksije i emancipacije. Tematizacija socijalnog funkcionisanja nacionalne racionalnosti samo dalje razdvaja (u stvari konkretizuje) kritičku intenciju sadržanu u emancipatorskom određenju racionalnosti. Naime, ukoliko nauka svoj smisao i svoju realizaciju ima u tome da služi za orijentaciju u svetu aktuelnog iskustva u kome svi mi živimo i delujemo, onda svako iskustvo gubljenja orijentacije u savremenom svetu sadrži kritičku notu uperenu protiv nauke“.
Zoran Đinđić je zaronio u „svet života“ druge Jugoslavije, ali ne tako što je naučeno mehanički primenjivao, već što je u svetlu novog filozofskog mišljenja analizirao duboku političku krizu jugoslovenske države. U više rasprava krajem osamdesetih godina „opisao je stanje“ i „imenovao krivce“. Tražio je orijentaciju. Te su rasprave objedinjene u njegovoj knjizi Jugoslavija kao nedovršena država. U studiji koju je napisao posle ubistva Zorana Đinđića prof. Nenad Dimitrijević obrazlaže „zašto čitati Đinđića“ i kaže: „Đinđićevu Jugoslaviju kao nedovršenu državu vidim kao do danas najznačajnije delo koje smo dobili u oblasti političke i ustavne teorije… reč je o knjizi u kojoj je prvi put u Jugoslaviji na teorijski relevantan način afirmisana liberalna misao o pojedincu, društvu i politici… Đinđić ne kritikuje socijalističku stvarnost tadašnje Jugoslavije sa pozicija idealnog teorijskog modela. Njemu je važno da čitalac ni u jednom trenutku ne izgubi iz vida kako ustavna demokratija ne postoji ’kao takva’. Za nas koji preferiramo ustavnu demokratiju, a koji živimo izvan njenih granica, ovaj aranžman postaje teorijski zanimljiv samo u meri u kojoj je praktično relevantan“.
Posle koncepcijskog razlaza unutar SKJ, ratova i raspada jugoslovenske države, Zorana Đinđića zaokuplja „svet života“ u Srbiji. Već krajem novembra 1989. on piše članak „Srbija, šta je to“ koji će poslužiti kao temeljno polazište za niz drugih tekstova, kasnije sakupljenih u knjigu Srbija, ni na istoku, ni na zapadu (1996). Opet borba za orijentaciju, prosvetiteljsku i emancipatorsku, koja se probija kroz teško nasleđe ratova, izgubljenog međunarodnog ugleda, nepoverenja suseda, ali uz otpor društvene strukture koja je proizašla iz ratova, u čijem interesu nisu promene.
***
Za razliku od većine i filozofa i političara u Srbiji, Zoran Đinđić je stvari posmatrao u složenosti, u povezanosti prošlosti i sadašnjosti, rezultata teorijskog mišljenja i sveta života. Više je važnih činilaca koji su odlučujuće uticali na strategiju promena, koje su drugi ignorisali, ili jednostavno nisu znali. Pomenuću neke od tih činilaca. Zoran Đinđić nikada nije bio član SKJ. Komunističke vlasti su ga hapsile, ali posle sloma komunističke ideologije na evropskom planu, nije se proglasio disidentom. Na komunizam je gledao kao na istorijsku pojavu, koja u Srbiju nije došla spolja već iznutra. Imao je domete, ali i ograničenja, naročito u pogledu sloboda. Napuštanje komunizma Đinđić je zamišljao etapno. Najpre, normativne promene, a zatim, postepene promene mentaliteta, kolektivističkog, patrijarhalnog zatvorenog društva. Srbiju od 1980. do 2000. godine nije objašnjavao pojavom Slobodana Miloševića, već obrnuto: „da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića… nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Nemačkoj posledica slabog društva. A društvo smo mi – i opozicija i crkva i intelektualci itd. Da je opozicija bila bolja, ranije bismo sklonili Miloševića. I mi smo odgovorni što je tako dugo bio na vlasti. On treba da odgovara lično, ali je vrlo opasno misliti da je jedini krivac“.
Srbija je izgubila međunarodni kredibilitet. Može ga povratiti samo ako napravi bilans, uspostavi distancu i povuče granicu prema prošlosti. To znači, ako prihvati saradnju sa međunarodnim sudovima osnovanim da utvrde istinu o počinjenim ratnim zločinima i sankcioniše ih. Društvo se, međutim, okrenulo protiv zagovornika katarze. U prvom redu protiv Zorana Đinđića kao premijera. Predaju Miloševića Haškom tribunalu tumačilo je kao trgovinu, a ne kao borbu za povratak kredibiliteta.
Za razliku od većine srpskih intelektualaca koji su sebe smatrali zapadnjacima, Zoran Đinđić je poznavao Zapad. Ne samo nemačku klasičnu i modernu filozofiju, već i Nemačku u kojoj su nakon ekonomskog oporavka, nove generacije počele da postavljaju pitanja o njenoj odgovornosti za Drugi svetski rat. Samorefleksija je dolazila iz dubina nemačkog društva. Pripremana je u teškim godinama posle Drugog svetskog rata u naučnoj (filozofija, istoriografija) i umetničkoj (književnost, film, teatar, muzika) eliti. To se više nego dotaklo Zorana Đinđića. Odredilo ga moralno. U zemlji je bio smatran nemačkim čovekom, što je značilo plaćenikom, a bio je, kako je za njega jednom rekao Milan St. Protić, „za prsa ispred drugih“.
Zoran Đinđić je ogromnu pažnju posvećivao ekonomskom oporavku i modernizaciji zemlje. Znao je da na patrijarhalnom supstratu, na kome je počivao i državni socijalizam, institucije modernog društva ne mogu biti mnogo više od imitacije. To frustrira, izaziva otpor, i dovodi čak do neprijateljstva prema uzoru. Na tome se zasniva i Đinđićevo razlikovanje istočnoevropskih zemalja posle kraja blokovske podele sveta. Zemlje ekonomski razvijenije i sa dužom demokratskom tradicijom, objektivno su bile pripremljenije za uključivanje u evropske integracije. To, međutim, nije bio slučaj sa agrarnim zemljama slabe demokratske tradicije u koje je spadala i Srbija. U tome je Đinđiću pomagalo dobro poznavanje novije srpske istorije.
Kada sam posle dve godine rada na Đinđićevim tekstovima, rekla Vesni Pešić da sam zadivljena njegovim poznavanjem novije srpske istorije, ona mi je odgovorila: „On je sve to čitao“. Da, i drugi su čitali, možda čak duže od njega, ali on je to razumeo. Otkrivao je tanušni kontinuitet ideje moderne države, tj. evropeizacije. Mijat Lakićević je kao njegove prethodnike pomenuo srpske komunističke liberale na čelu sa Markom Nikezićem. Ali ta ideja je imala dužu istoriju. Udarac krmom dao je Dositej Obradović. U jednom svom radu citirala sam francuskog slavistu Mišela Obena, dobrog poznavaoca dela Dositeja Obradovića. On se čudio zašto je Dositej Obradović tako malo prisutan u istoriji srpske političke i društvene misli. Potiskivana, ta se ideja ipak vraćala. Kada je pročitao studiju „Milan Piroćanac, zapadnjak u Srbiji 19. veka“, hrvatski istoričar i teoretičar književnosti, Stanko Lasić napisao mi je da o tome ništa nije znao i da sada shvata da: „ta ideja (prosvetiteljska) u Srbiji u porazu traje ali se ne predaje“. Piroćančevi memoari objavljeni su tek 2004. godine, a njegovi radovi o spoljnoj politici Srbije, predstavničkoj demokratiji, „šovimentnoj inteligenciji“ nisu ni do danas sakupljeni i publikovani. Zato je izuzetno značajna knjiga Mijata Lakićevića Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj. Ona pokazuje da Srbija – nakon katastrofe kao posledice pogrešnog izbora na razmeđi drugog i trećeg milenijuma – može postati država sa perspektivom za nove generacije samo ako se vrati orijentaciji koja je nasilno prekinuta 12. marta 2003. godine.
U Beogradu,
april-maj 2022. godine