Lampeduza, foto: Roberto Salomone/The Guardian
Italijanski Crveni krst, koji je odgovoran za prijemni prostor, podigao je uzbunu rekavši da nema dovoljno kapaciteta da svima dostavi vodu i hranu. Drugim rečima, humanitarnom krizom se upravljalo kao pitanjem nacionalne bezbednosti, a sredstva za zaštitu civila, to jest za osnovne ljudske potrebe, bila su sramno nedostupna.
Lampeduzom se često maše u političke svrhe kao simbolom navodne invazije migranata u Evropu. Ali zemlja veličine Italije mogla je da predvidi najnoviju operativnu krizu, izazvanu dolaskom 15.000 ljudi na ostrvo tokom samo nekoliko dana, i da na nju reaguje. Ovdašnja situacija je kriza samo zato što Lampeduza nema više od 6.000 stanovnika.
Lampeduza je doživela sličan talas pristizanja čamaca 2011, posle tuniske revolucije. Tada su mnogi ljudi prešli Mediteran bežeći od političkih nereda posle kraha režima – i stanovništvo ostrva se za nekoliko nedelja udvostručilo, što je izazvalo politički gnev.
U to vreme, vlada Silvija Berluskonija, koja se nagodila s libijskim vlastima da sprečavaju polazak migranata, pretila je da će sve Tunižane vratiti kući direktno s Lampeduze. Tokom dva meseca političkog paradiranja, vlasti su jednako zaboravljale i migrante i ostrvljane iako su mnogi od njih živeli u krajnje nehumanim uslovima. Zajednica, crkva i nevladine organizacije zamenile su državu i distribuirale hranu i odeću.
Kriza iz 2011. bila je vrlo slična današnjoj, kako po situaciji u Severnoj Africi (tada se događalo arapsko proleće, danas je Tunis u ekonomskoj krizi, Maroko je pogođen zemljotresom, a Libija katastrofalnim poplavama), tako i u smislu italijanske politike jer su i tada i danas ministarstvom unutrašnjih poslova upravljali ministri iz populističke lige. Čini se da ništa nismo naučili.
Promovišu se isti načini rešavanja problema: dogovori s afričkim diktatorima da sprečavaju polaske umesto ozbiljnih, dugoročnijih migracionih politika. Čuju se iste pretnje repatrijacijom mada i oni koji ih izgovaraju dobro znaju da se to, realno gledano, ne može uraditi.
U najnovijem talasu, za četiri dana do ostrva je čamcima stiglo oko 11.000 ljudi, a vrhunac je nastupio 12. septembra, kad ih je došlo 5.000. U luci je bilo 60 malih čamaca punih ljudi i postrojenih kao da čekaju pred naplatnom rampom na autoputu. Ribari na obali su govorili da je Lampeduza napuštena: „Celog leta su televizijski reporteri pričali o većem broju iskrcavanja, ali smo mi ostavljeni da se sami snalazimo; šta sami možemo da uradimo?“ Zaista, od avgusta se priliv udvostručio u odnosu na 2022, a utrostručio u odnosu na 2021. – zato ostrvljani smatraju da je odsustvo preventivnih mera neoprostivo.
Neki novopristigli čamci ostali su nasukani na plažama Lampeduze pošto su udarili o podvodnu stenu i prevrnuli se zajedno sa svojim ljudskim teretom, što je iziskivalo opasne operacije spasavanja na moru. Dva mala deteta su se udavila – a na obali ambulantna kola nisu mogla da pruže pomoć svima kojima je bila potrebna: ženama koje su dehidrirale i nisu mogle da doje bebe ili maloj deci čije su rane i opekotine bile prekrivene muvama.
Više hiljada ljudi je nagurano u zagušljivi prijemni prostor za novopridošle migrante ili u prihvatni centar na prvoj liniji, namenjen za smeštaj 400 osoba u uslovima koji su daleko od humanih. Više hiljada ljudi je moralo satima da čeka na suncu i vrelom asfaltu na pristaništu Favaloro; rashlađivali su ih vodeni topovi, a čuvali policajci u opremi za suzbijanje demonstracija.
Italijanski Crveni krst, koji je odgovoran za prijemni prostor, podigao je uzbunu rekavši da nema dovoljno kapaciteta da svima dostavi vodu i hranu. Drugim rečima, humanitarnom krizom se upravljalo kao pitanjem nacionalne bezbednosti, a sredstva za zaštitu civila, to jest za osnovne ljudske potrebe, bila su sramno nedostupna. Jedine humanitarne intervencije došle su od crkve, koja je distribuirala obroke uz pomoć građana, volontera, pa čak i turista.
Grupa stanovnika Lampeduze protestovala je ispred gradske većnice blokirajući autobus Crvenog krsta pun migranata da bi iskazala svoje negodovanje zbog navodnog postavljanja kampa za prijem izbeglica. Neverovatno: protest je predvodio zamenik ostrvskog gradonačelnika Atilio Luka, član Salvinijeve Severne lige.
Pritisak na ostrvo konačno je popustio prošle subote, tik pred posetu italijanske premijerke Đorđe Meloni i predsednice Evropske komisije Ursule fon Lajden.
Posetiteljke su se pokazale jednako nezainteresovane za migrante kao i za lokalno stanovništvo, bez razumevanja realnosti situacije, te je izostao adekvatan odgovor. Do žitelja Lampeduze stigla je poruka da se ni u Briselu ni u Rimu – što znači ni u Lampeduzi – ništa neće promeniti.
EU će licemerno nastaviti sa svojom politikom zatvorene granice iako je izbrojano još 28.000 nastradalih u Mediteranu tokom deset godina koje su prošle od smrti 368 osoba u tragediji nadomak Lampeduze 2013, koja je navela tadašnjeg predsednika Komisije Hosea Manuela Barosa da kaže: „Nikad više.“
Vlada u Rimu neće zatražiti od svojih prijatelja u Poljskoj i Mađarskoj da preuzmu pravedan deo odgovornosti za migrante i tražioce azila. Neće slati pomorske brodove da spasavaju ljude u vodama južno od Lampeduze ili da ih prevezu u druge, veće italijanske luke i tako smanje društveno-ekološki pritisak na iscrpljeno ostrvo. Žitelji Lampeduze već dugo traže inicijativu nalik na Mare Nostrum, humanitarnu operaciju koju je pokrenuo prethodni premijer Enriko Leta posle velikog brodoloma u vodama Lampeduze 2013. godine.
Umesto toga, vlada Đorđe Meloni insistiraće na pogubnom sporazumu evropski „novac za migrante“ s Tunisom i na uništavanju postojećeg italijanskog sistema prihvata izbeglica, i svesrdno će se zalagati za mere koje su se u prošlosti pokazale kao neuspešne: građenje novih centara za repatrijaciju za one kojima nije odobren azil i produženje pritvora na 18 meseci za one koji su procenjeni kao „ilegalni“ migranti. Lokalne ostrvske vlasti dobiće, međutim, 45 miliona evra od vlade u sklopu akcionog plana.
Šta će se dogoditi s Mediteranom, s nevoljnicima koji prelaze to more i s mojim ostrvom, koje je tako dugo pokazivalo hrabrost i humanost? Lampeduza – mikrokosmos kroz koji prolazi hiljadu protivrečnosti – već se promenila od straha i laži uprkos činjenici da se turistička poseta uvećavala uporedo s dolaskom čamaca.
Kakvu budućnost gradimo za Italiju? Kako ćemo namiriti demografski deficit i potrebu za imigrantskom radnom snagom? Kompanije procenjuju da će našoj ekonomiji 2025. biti potrebno oko 833.000 novih radnika. Kampanja za sledeće evropske izbore počela je prošle nedelje na Lampeduzi, a njen početak obeležen je priredbom podsticanja iracionalnog straha. U odsustvu svega osim lažnih rešenja koja su nepraktična, beskorisna i nepravedna, javna debata morala bi biti obogaćena ozbiljnom komunikacijom. A poruka bi morala glasiti da migranti neće biti jedine žrtve sve histeričnije klime.
Piše: Giusi Nicolini, The Guardian
Prevod: Slavica Miletić, Peščanik.net