Najtamniji je sat koji prethodi izlasku Sunca… Tako je i razdoblje srednjeg veka u Evropi doba kada se iz nezadovoljstva stvarnošću i čežnje za boljim rađa renesansa i javljaju mnogi mislioci koji teže obnovi čoveka i dolasku novog, svetlijeg sveta. Svi oni tom istom cilju prilaze različitim putevima, pronalazeći polazište najčešće u antičkoj kulturi i delima antičkih pisaca koja su padom Vizantijskog carstva i migracijom vizantijskih učenjaka pristigla na evropski Zapad.
Portret Erazmo Roterdamski, Hans Holbein
Raznolikost misli renesansnih filozofa, kao što su Paracelzus, Makijaveli, Bruno, Erazmo, Kampanela i mnogi drugi, gradi zapravo jedinstvenu misao renesanse usmerenu pre svega na buđenje čoveka.
Na tadašnju i kasniju Evropu veliki uticaj imao je Erazmo Roterdamski čija su dela, poput svih dela koja govore o univerzalnim ljudskim vrednostima, i danas aktuelna i primenjiva. U svojoj Pohvali ludosti Erazmo kroz kritiku tadašnjeg društva govori o cilju života: duhovnom oplemenjivanju koje čoveku omogućava da spozna vrlinu i samoga sebe.
Život
Erazmo Roterdamski, Desiderius Erasmus Roterodamus ili pravim imenom Geert Geerts, holandski humanista, književnik, filolog i filozof, rođen je 28. oktobra 1466. (prema nekim izvorima 1469.) godine u Roterdamu, kao nezakonito dete flamanskog sveštenika Rogeriusa Geertsa. Prve godine školovanja proveo je u kaptolskoj školi u holandskom Deventeru, a zatim u Hertongenbošu (Hertogenbosch). Ubrzo mu umiru roditelji, pa 1487. stupa u avgustinski manastir u Steinu u kojem provodi narednih pet godina života, posvetivši se proučavanju knjiga iz manastirske biblioteke koja je posedovala najbogatiju zbirku u tadašnjoj Holandiji. Nakon što je stupio u avgustinski red, dolazi u službu kambrijskog vladike. Erazmo se oseća skučeno unutar tradicionalnog redovničkog života koji nije odgovarao potrebama njegovog duha, pa se rešava svešteničke mantije i diplomatskom spretnošću uspeva da ode u Pariz gde studira teologiju i grčki jezik. Za vreme studija izdržavao se sam, uglavnom podučavajući privatno. Iako su u samostanu očekivali njegov povratak, Erazmo se nikad nije vratio svešteničkom pozivu. Celog života čuvao je svoju duhovnu slobodu i moralnu nezavisnost od bilo kakvih verskih i političkih pokreta
Delta reke Meuse i pogled na Roterdam, Jacob Quack 1665
.
Nakon studija odlazi u London gde postaje deo tamošnjeg humanističkog kruga. Zbog osetljivog zdravlja kome ne odgovara engleska klima, vraća se u Evropu. Putujući marljivo prikuplja i izučava dela antičkih pisaca širom humanističke Evrope. Obišao je sva važnija središta toga vremena u Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, a na Univerzitetu u Torinu stiče doktorat iz klasičnih jezika i teologije. Vodio je opsežnu prepisku sa svim velikanima evropskog humanizma. Između četrdesete i pedesete godine života dosegao je zenit svoje slave i ogromno poštovanje i divljenje u Evropi.
S počecima reformacije Erazmo se nalazi između Crkve i reformacije, uporno pokušavajući da sačuva svoju neutralnost, što vremenom postaje sve teže, budući da se moćnici obe strane nadmeću za njegovu naklonost. Naposletku ga odbacuju i jedni i drugi. Omražen i obasut klevetama s obe strane, Erazmo se sklanja u Bazel, a zatim u Frajburg (Freiburg). Iz zdravstvenih razloga vraća se u Bazel i potpuno prestaje s učenjačkim radom. Sticajem okolnosti opet dobija naklonost Crkve, ali odbija sve Papine pozive ostajući tako veran sebi. Umro je 12. jula 1536. g. u kući svog dugogodišnjeg prijatelja, bazelskog izdavača Frobena, razočaran mišlju da nema nikakvog smisla u takvom jednom trenutku svetske mahnitosti pozivati na čovečnost, smatrajući da njegove uzvišene ideje nemaju mesta nasred ratnog polja dva fanatizama – crkvenog i reformatorskog.
Dela
Portret Erazmo Roterdamski, Kventin Masejs 1517
Putujući Evropom u potrazi za delima antičkih mislilaca, Erazmo je produbljivao svoje poznavanje klasične literature, pa je i sam postao jedan od najvećih pisaca svoga vremena. Negovao je sve književne forme, od poezije do naučnog traktata. Dela je pisao na jeziku svoga doba – latinskom. Objavio je mnoštvo rasprava i prevoda klasičnih dela s grčkog na latinski. Prikupljao je antičke izreke i mudrosti koje je izneo u opširnim zbirkama izreka, među kojima su najznačajnije Adagiorum collectanea (Zbirka mudrih izreka), Colloquia familiaria (Prijateljski razgovori) i Apopthegmata (Poslovice). Filološkom obradom Jeronimove Vulgate[1] odigrao je ključnu ulogu u teološkim previranjima XVI veka. Nezadovoljan netačnim interpretacijama koje su se nagomilale kroz istoriju, Erazmo je uredio za štampu izvorni Novi zavet napisan na grčkom, pa ga je sam ponovo preveo na latinski pod naslovom Novum instrumentum, vraćajući tekstu prvobitno značenje. U bogatom opusu Erazma Roterdamskog danas se ističu: Querela pacis (Tužba mira) i Enchiridion militis Christiani (Priručnik hrišćanskog borca), a najpoznatije i najprevođenije delo mu je Laus Stultitiae (Pohvala ludosti), posvećeno još jednom velikanu njegovog doba, Tomasu Moru.
O pohvali ludosti
Pohvalu ludosti Erazmo je napisao 1509. godine, u samo sedam dana. Posmatrao je čovečanstvo i nije mu se svidelo. Ta prividno šaljiva, ironična knjiga bila je ispod svoje maske jedna od najopasnijih knjiga svoga vremena. U doba cenzure i inkvizicije, kritika je mogla da se uputi jedino putem ironije i šale, no u najdubljoj osnovi ovaj spis je za Erazma bio sve drugo do šale. Pod naslagama vremena prepoznaju se problemi ljudske prirode koji su u svojoj suštini uvek isti.
U prvom delu knjige kroz ironiju nam se obraća sama Ludost, da bi kasnije kroz ozbiljna razmatranja moralnih pitanja Erazmo zaboravio na Ludost i progovorio kao Erazmo.
U Pohvali ludosti Erazmo posmatra i kritikuje sve besmislice svoga vremena, ne štedeći nikoga. Svima će Erazmo reći šta im pripada, od najviših do najnižih staleža. Govori Ludost: „Tako mi Herkula, nezahvalni su ti vragolani koji se, iako su mi najverniji sledbenici, stide moga imena pred celim svetom. I često ga pripisuju drugima tako sramno i nečasno.“
Ima Ludost i devet vernih slugu pomoću kojih sve podvrgava svojoj vlasti, pa vlada i vladarima, a to su redom: Samoljubivost, Laskanje, Zaboravnost, Lenjost, Naslada, Lakomislenost, Razuzdanost, Pijanstvo i Duboki san.
Erazmo je nastojao da ukaže na preteranu sklonost kultovima. Svecima ne služi najbolje onaj koji sakuplja njihove slike, ide u hodočašće na njihove grobove i pali najviše sveća, nego onaj koji se u svom životu ugleda na njihov život. S tim u vezi Ludost primećuje: „Ja mislim da me najpobožnije poštuju onda kada me, kao što svi i čine, svuda nose u duši, izražavaju kroz moral, predstavljaju životom, a taj je oblik poštovanja svetaca redak i kod hrišćana. Kolika je gomila onih koji Bogorodici pale sveće usred bela dana, kada i nije potrebno. A opet, koliko je malo onih koji joj se nastoje približiti čistoćom i skromnošću u životu te ljubavlju prema vrednostima neba, a upravo to je oblik poštovanja najdraži blaženima na nebu!“
On kristalno jasno vidi prilike u kojima živi i ljude među kojima se kreće. Za njega nema nikakvih tajni kad je reč o uzrocima nesreća koje su zadesile ljudski rod. Zato on pušta Ludost da u njegovo ime pokaže gde su ti uzroci i kakve su prirode.
Ludost o trgovcima: „Ali od svih su trgovci najluđi i najpokvareniji soj. Oni obavljaju najprljaviji posao, i to na najpodliji način. Oni su redovno lažljivci, krivokletnici, lopovi, obmanjivači i podvaladžije, a ipak smatraju da su najugledniji, jer su im prsti okovani zlatom.“
Ludost o kraljevima: „…Obesite mu, zatim, zlatnu ogrlicu koja označava čvrsto jedinstvo svih vrlina, metnite mu na glavu krunu ukrašenu dragim kamenjem, koja bi ga opominjala da se mora među svima drugima odlikovati junačkim vrlinama! Dajte mu u ruke žezlo, znak pravičnosti i sasvim neiskvarena srca! Ogrnite mu, najzad, purpurni plašt, znak izvanredne odanosti državi! Ako bi sad vladar uporedio te znake dostojanstva sa svojim životom, uverena sam da bi se postideo što ih nosi i plašio bi se da se ne pronađe kakav podrugljivac koji bi sve to pozorišno odelo izvrgao smehu i šali.“
Ludost o dvorjanima: „…Što izvrsno prilagođavaju izraz lica da bi se što bolje ulagivali. Jer to je umeće koje zaista dolikuje jednom plemenitom dvorjaninu!“
Ludost o dijalektičarima i sofistima: „… Svaki bi se od njih u brbljanju mogao takmičiti s dvadeset odabranih žena, iako bi bili srećniji kad bi bili samo jezičavi, a ne i svadljivi da se tvrdoglavo prepiru oko kozje dlake, te u preteranim ispraznim raspravama zdušno mimoilaze istinu.“
Ludost o filozofima: „Toliko puta pred sobom ne vide ni jarak ni kamen… možda zato što im duh luta ko zna kuda.“
Imajući na umu žene svoga vremena, koje su velikom većinom bile neobrazovane, pa su uglavnom služile samo kao ukras i razonoda muškom rodu, Erazmo primećuje progovarajući kroz „žensko božanstvo Ludost“: „Uostalom, budući da je čovek rođen za vođenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo više od tog komadića razuma. Jupiter je, pak, da bi mu pomogao kao što valja, mene upitao za savet, kao i više puta u sličnim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka muškarcu pridruži ženu; ona je, doduše, ludo i glupo stvorenje, ali je šaljiva i mila, pa će, u domaćem životu, svojom ludošću umanjiti i blažiti duhovne muke svoga muža.“
Ludost o vrlini: „Recite mi, molim vas, može li čovek voleti drugoga ako mrzi sebe samog? Zar se može slagati s nekim onaj ko se sam sa sobom ne slaže? Može li kome prirediti uživanje onaj koji je samom sebi težak i dosadan? Mislim da to niko nikad ne bi tvrdio ako nije veći ludak i od same Ludosti.“
Budući da je među pametnima i ludima vrlo velika razlika u svakom pogledu, jedni se drugima čine ludi, što Erazmo prikazuje koristeći se primerom Platonove pećine.
„…Njima se, rekla bih, obično dešava ono što se, po Platonovom opisu, dešava u onoj pećini okovanim ljudima koji se dive samo senkama stvari. Jedan od njih utekne iz pećine, ali se vrati i priča im da je video istinite stvari i da se oni ljuto varaju ako misle da ne postoji ništa drugo sem bednih senki. A on je postao mudar, pa žali i oplakuje ludost svojih drugova koja ih drži u tolikoj zabludi. Oni ga, zauzvrat, ismevaju kao bezumnika i odbacuju od sebe…“
U samom završetku teksta Erazmo neoplatoničkim jezikom govori o istinskoj sreći, besmrtnosti duha i najvišem Dobru kao smislu čovekovog života.
„…Kakav je, dakle, taj budući život blaženih na nebu za kojim pobožne duše uzdišu tako čežnjivo? Duh će, svakako, pobediti i posrkati telo, i to će učiniti utoliko lakše što ga je već za života očistio i pripremio za takav preobražaj. Zatim će najviši Um poljuljati na neshvatljiv način i sam duh, jer ga beskonačno prevazilazi. I tako će čitav čovek izaći iz sebe i biće srećan samo zbog toga što više ne pripada sebi, jer će neiskazano uživati u najvišem Dobru koje sve privlači k sebi…“
Erazmova dela mnogo su više od jednog istorijskog svedočanstva. Erazmo kritikuje ljudske naravi, ismejavajući ih tako da nikoga ne spominje imenom, kudeći na taj način pre svega ljudske mane. On ne napada, već podučava i opominje, pružajući nam mogućnost da „ludost“ prepoznamo tamo gde nam je često najmanje uočljiva – u nama samima.
Izbor misli
Nikada ljudske stvari nisu bile tako dobre da se većini ljudi ne bi dopadalo ono najgore.
***
Na koju god ljudsku skupinu svrne pogled, čovek istinski produhovljen posvuda nalazi mnogo razloga za smeh, još više za suze.
***
Reč „čovečnost“ označava moralna, a ne telesna svojstva ljudske prirode.
***
Časno je samo ono što proizlazi iz istinske vrline.
***
Uzak je put vrline i (samo) malobrojni njime idu.
***
Povode i uzroke ratova treba bez odlaganja otklanjati.
***
Razuman čovek obuzdava svoj gnev.
***
Najpre promisli šta je mir, a šta rat, koliko koristi pruža mir, a koliko štete donosi rat, pa ćeš shvatiti je li razumno mir zameniti ratom.
***
Nema tako lošeg mira koji bi bio gori i od najboljeg rata.
***
Za dela za koja se u vreme mira vešaju ljudi, u ratno vreme se dobijaju priznanja.
***
Neka vladari budu mudri na korist naroda, a ne na sopstvenu korist.
***
Svaki vladar se treba svim silama truditi oko procvata svoje zemlje.
***
Neka se vladar smatra velikim i plemenitim kad upravlja i rukovodi dobrim podanicima, srećnim – ako podanicima donosi sreću, uzvišenim – ako upravlja slobodnim ljudima, bogatim – ako su bogati podanici, bezbrižnim – ako njegovi gradovi žive u miru i procvatu, a (taj) primer treba da slede i drugi (državni) funkcioneri, koji će tako najbolje ostvariti i sopstveni napredak.
***
Celi je ovaj svet samo jedna zajednička zemlja svih ljudi.
***
Dakle, čovek će najjači biti tamo gde mu bude težio duh.
***
Sreća zavisi od mišljenja.
Autor: Vedrana Dragojević – Nova Akropola