Ilustracija: Boris Eremić
Sve veća opsesija djece elektronskim uređajima zabrinjava i roditelje i psihologe – a neki stručnjaci upozoravaju na ozbiljnu štetu njihovom razvoju.
Autorica: Katarina Panić
U Bosni i Hercegovini, kao i u većem delu sveta, pandemija COVID-19 donela je eru onlajn školovanja i rada, što je zauzvrat izazvalo još jedan problem – digitalnu „epidemiju“ među decom.
Dok neki odrasli bolje podnose digitalno preopterećenje, a neki lošije, deca su pretrpela punu težinu ovog poboljevanja, postajući opsednuta i zavisna od računara, mobilnih telefona, onlajn igrica, memova i društvenih mreža lakih za korišćenje, kao što su Snapchat i TikTok .
U gradu Prijedoru na severozapadu Bosne i Hercegovine, nekada prometni fudbalski i košarkaški tereni ovog leta postali su gotovo napušteni jer je većina dece ostajala kod kuće, igrajući sport i druge igrice na konzolama, kompjuterima ili mobilnim telefonima.
Kako počinje nova školska godina, roditelji se bore da pronađu načine da obuzdaju digitalnu opsesiju svoje dece.
Jedan otac je rekao da je u početku zaključao sve porodične elektronske uređaje pomoću lozinki, da bi shvatio da je njegov 13-godišnji sin stručnjak za korišćenje aplikacija koje ih razbijaju.
Zatim je pokušao da zaključa sve uređaje u sobi na prvom spratu, pri čemu je otkrio da je njegov sin mogao da uskoči u sobu sa obližnjeg balkona.
„Srećom, nije pao ili se povredio. Od tada sam svakog jutra nosio sve sprave sa sobom na posao i ostavljao ih u kolima u kancelariji“, rekao je otac i dodao da kod kuće nemaju desktop.
„Kada je TV u pitanju, sa sobom nosim samo risiver. Inače bi se zakomplikovalo“, smeje se.
Istraživanje na desetine roditelja u Prijedoru pokazalo je da mnogi od njih redovno oduzimaju elektronske uređaje kada im deca ostaju sama kod kuće. Čini se da su roditelji ćerki nešto bolje prolaze; obično moraju da ponesu samo telefone svojih ćerki; dok roditelji sinova takođe moraju da razmišljaju o konzolama, daljinskim upravljačima i džojsticima.
Epidemija koja je došla bez upozorenja
Iako relativno mali grad od svega oko 100.000 stanovnika, Prijedor izgleda sadrži sve elemente koje digitalno okruženje sadrži u globalu.
„Ova patologija je eksplodirala u poslednje tri godine. Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je to zbog prekomerne upotrebe onlajn rada tokom pandemije COVID-a. To bi trebalo naučno istražiti, ali se poklopilo sa tim“, rekla je za BIRN psihološkinja Vanja Dejanović.
„Drugi razlog bi mogao biti taj što se radi o deci čiji roditelji pripadaju prvoj generaciji koja je bila preeksponirana digitalnom svetu, odrastala kao niko do sada. Sada se čini da se mora platiti cena“, dodala je ona.
Većina roditelja se žali da ih ni škole ni druge institucije ni stručnjaci nisu upozorili na rizike ranog i/ili dužeg izlaganja dece elektronskim uređajima. Većina kaže da im je trebalo neko vreme da shvate da nešto nije u redu, a sada moraju da rešavaju problem na bilo koji način koji umeju.
„Kada je postalo previše i kada mi je dosadilo da skrivam elektronske uređaje po kući, otišao sam u prodavnicu alata i kupio gvozdeni sef sa katancem koji je bio dovoljno velik da pohrani dva telefona“, rekao je drugi otac i dodao da njegovi sinovi mogu da ih koriste svaki dan, ali samo između 16 i 18 časova.
„Ostatak dana su pod ključem“, dodao je on.
Otac 14-godišnje devojčice kaže da iako je njena majka većinu vremena kod kuće, on i dalje mora da nosi telefon svoje ćerke sa sobom na posao, jer je ona „veoma uporna i ubedljiva“.
„Zamislite krizu zavisnosti od droga koju ste valjda videli samo u filmovima. To je isto – samo što im bela pena ne izlazi iz usta“, rekao je on.
Roditelji i škole se međusobno optužuju za krivicu
Dok mnogi roditelji krive sistem što ih ne upozorava na rizike, prosvetni i zdravstveni službenici insistiraju da primarna odgovornost leži na roditeljima.
Kažu da ne postoji sistemski način da se spreči ova zavisnost i priznaju da sistem sporo reaguje na nešto što se razvilo mnogo brže nego što strukture mogu da prate.
„Zaostajemo. Promene su bile vođene potpuno novim fenomenima o kojima nismo učili tokom sopstvenog obrazovanja. Nismo bili u mogućnosti da odgovorimo na zahteve dece“, rekao je za BIRN Igor Motl, profesor klasične gitare.
Kada je pre 20 godina počeo da radi u muzičkoj školi, njegovi đaci su, kaže, imali raspon pažnje nekih 20 do 25 minuta. Iako je ovo još uvek zvanični pedagoški standard na papiru, raspon pažnje učenika se sada procenjuje na oko deset minuta, u najboljem slučaju.
„Najuočljivija promena je u njihovim očima. Nekada je bar polovina učenika imala sjaj u očima. Bili su fascinirani sticanjem znanja i veština. Danas ih je manje od deset odsto“, žali se Motl.
Ulazak u digitalni svet u kolevci
Školski zvaničnici odbijaju da preuzmu odgovornost za ono što se dogodilo. Školska pedaškinja Bojana Vučenović kaže da su roditelji ti koji su dozvolili svojoj deci da uđu u digitalni svet, skoro od rođenja.
„Počinje u porođajnoj sobi, odakle prve bebine slike izlaze na internet“, kaže ona i dodaje da su najčešća odstupanja dece: korišćenje telefona tokom nastave; promene ponašanja; komunikacije sa nepoznatim osobama, uključujući potencijalne predatore.
Roditelji traže pomoć tek kada udare u zid, dodaje ona.
Majka jednog devetogodišnjeg dečaka u Prijedoru kaže da je mislila da držo stvari pod kontrolom, jer njen sin nije bio preterano zainteresovan za digitalni svet.
Ali to se sve promenilo nakon prespavanja kod druga iz razreda, gde je otkrio Play Station i YouTube.
„Uskoro je postao opsednut i morala sam da mu oduzmem telefon“, priseća se ona.
„Neko vreme, kad god bih se vratila kući s posla i otvorila vrata, on bi samo stajao bez reči, sa ispruženom rukom i dlanom okrenutim nagore. Psihologu i psihoterapeutu je trebalo dosta vremena da dopru do njega“, rekla je ova majka.
„Sada se naljuti ako mu kažem da nijedan telefon ne može biti važniji od čoveka, posebno majke“, dodaje ona, priznajući da je i ovo napredak, u poređenju s tim kako je bilo ranije.
Od mema i igrica do životno opasnih situacija
Dok se mnogi prijedorski roditelji koji se bore sa digitalnim opsesijama svoje dece šale na račun ovog problema, drugi roditelji i stručnjaci upozoravaju da ova opsesija može dovesti do životno opasnih situacija.
Dečija i adolescentna psihijatrica Sanja Škrbić Jarić kaže da je majka jednog 12-godišnjeg pacijenta verovala da je samo sa pet godina gledao crtane filmove sa vozovima. Istina je bila da je ovo bila pokriće za horor sadržaje koje je mnogo gledao.
Jednog dana, dečak je odgovorio na onlajn izazov i napao drugaricu iz razreda. Žrtva je preživela, a mladi napadač je prebačen u drugo odeljenje i dospeo je psihijatrijsko lečenje.
„Sećam se njihove prve posete. Majka je sedela samo tu i sve vreme pričala. Otac je provodio vreme na svom telefonu. Pitala sam ga zašto je uopšte došao”, kaže Škrbić Jarić.
Prisetila se još jedne 16-godišnje pacijentkinje koja je manipulisala roditeljima tako što se posekla žiletom po podlakticama, stomaku i butinama, kao deo nekog morbidnog i brutalnog onlajn izazova.
„Morala je samo da zapreti roditeljima da će se jako poseći, a oni bi sve učinili što ona zatraži“, rekla je psihijatrica.
Psihološkinja u centru za socijalni rad, Sanja Topić, kaže da se plaši da roditelji ne shvataju koliko rizici mogu biti ozbiljni.
„Jedna majka mi je rekla da njeno dvogodišnje dete zna da postavlja video snimke na YouTube, i da je bila ponosna na to, umesto da se stidi“, rekla je.
Ona se nada da će u budućnosti časovi namenjeni budućim roditeljima u BiH pomoći roditeljima da shvate probleme i rizike za decu, kao što je to slučaj u nekim razvijenijim zemljama.
Nedostatak lečenja može ostaviti dugoročne posledice
Kada se identifikuju i pravilno reše u ranijem dobu, promene ponašanja i problemi uzrokovani prekomernom izloženošću digitalnom okruženju – kao što su niže ocene i problemi u druženju – mogu se popraviti.
Ali ako se ne adresiraju, mogu se pretvoriti u trajne obrasce, kao što je oštećenje govora, koje je onda postaje teško da se promeni.
„Nikada neću zaboraviti dan kada sam radila sa grupom od 15 dece, a u 12 slučajeva sam označila polje ‘Potreban tretman kod jezičkog terapeuta’“, priseća se pedagoškinja Vučenović obaveznih ispita za šestogodišnjake.
Kada je pre više od 15 godina psihološkinja Vanja Dejanović počela da radi u Centru za zaštitu mentalnog zdravlja u Prijedoru, dve godine bile su granica za razvoj govora. Danas stručnjaci prihvataju četiri godine, jer u suprotnom zdravstveni sistem ne bi mogao da leči sve one kojima je potrebna.
Logoped Mirjana Simić kaže da postoji veza između poremećaja govora i prekomerne izloženosti internetu, što odražava odsustvo žive interakcije sa porodicom i vršnjacima. Ona izražava bojazan da neki roditelji namerno umanjuju ili lažu o digitalnoj izloženosti svoje dece.
„Dolaze u moju kancelariju sa malim detetom. Poriču da je dete previše izloženo ekranu ili lažu o vremenu provedenom pred njim. Ali tada dete pokazuje simptome. Nema fokusiranu pažnju, ne zanimaju ga igračke za svoje godine, ili ih uništava, ne priča i ne reaguje kada ga zovem po imenu. Odjednom dete oživi kada mu pokažem telefon i postaje gotovo hipnotisano“, rekla je za BIRN.
„Još je poraznije znati da roditelji danas nisu neobrazovani i neinformisani. Dete je bespomoćno. To bi trebalo da zavisi od ljudi, a ne od stvari“, upozorava psihološkinja Vanja Dejanović.
„Imam utisak da se rađa novo čovečanstvo. Toliko dece je potpuno van naše stvarnosti. Ne može biti drugog razloga za ovo osim digitalnog predoziranja. Moramo proširiti institucionalne pristupe. Deca se upisuju u škole, a da ne znaju da govore! Ono što je sada problem u nekim vrtićima i školama, sutra će biti problem na tržištu rada“, dodaje ona.
„Moja preporuka je da nema ekrana do škole, a zatim ograničeno i nadgledano vreme u smislu sadržaja. Ako želite da smirite bebu, dojite je, ne dajte joj ekran“, zaključuje ona.