Foto:Shutterstock/Elizabeth Winterbourne
VRANJE – Nastavnici koji misle da je homoseksualnost bolest, knjige koje nisu u skladu sa odlukama Svetske zdravstvene organizacije od još pre 30 godina, ljudi koji primaju platu da bi štitili prava učenika nezainteresovani za temu. Stoga i ne čudi da se naši sagovornici nerado sećaju osnovne i srednje škole, gde su bili vređani, fizički i psihički maltretirani, dok su profesori od kojih su očekivali da ih zaštite uglavnom to nasilje ignorisali ili nazivali “šalom”. Time su postali nemi saučesnici nasilja i diskriminacije prema učenicima.
Većina nastavnika u Vranju smatra homoseksualnost bolešću, a neki od njih da može da se leči i da se adekvatnim obrazovnim programom može sprečiti, pokazalo je nedavno istraživanje “Stavovi nastavnika iz Vranja prema LGBT+ mladima”, koje je sprovela Krovna Organizacija Mladih Srbije.
Zamenica gradonačelnika i članica Gradskog veća čiji je resor obrazovanje Zorica Jović nije odgovorila na naše pitanje o tome šta Grad planira da preduzme povodom rezultata ovog istraživanja, kako bi škola bila bezbedna za sve.
Barem dva do tri učenika u svakom odeljenju mogu biti LGBT+ osobe. Zbog toga je veoma važno da se nastavnici informišu o problemima sa kojima se ti učenici suočavaju, tvrdi master pedagoškinja Gordana Trajković i jedna od autorki gorepomenutog istraživanja.
Smatra da ukoliko nastavnici plasiraju stavove zasnovane na homofobiji ili transfobiji dovode do usvajanja istih stavova i razvijanja predrasuda kod učenika. Profesija nastavnika, ističe, zahteva konstanto unapređivanje i usavršavanje znanja i veština.
“Određene teme, uključujući i seksualnu orijentaciju i rodni identitet, još uvek su tabu tema u društvu i školskom sistemu. Iz neznanja dolaze predrasude, a iz predrasuda mogu doći razni oblici diskriminacije, pa čak i verbalno, psihičko i fizičko nasilje” – napominje Trajković.
Obrazovanjem, dodatnim učenjem i usavršavanjem mogu se pobediti predrasude, ali i razumeti i uvažavati međusobne razlike, dodaje.
Posledica diskriminacije i nasilja prema LGBT+ učenicima može dovesti do stvaranja
internalizovane homofobije jer se deca od najranijeg uzrasta uče da je jedino heteroseksualnost normalna, objašnjava Trajković.
“Nisam razumeo, nije mi se živelo”
Srednjoškolac Đ. Đ. iz Vranja bio je meta napada jer se nije uklapao u sliku “cis muškarca”. Priseća se da je bio diskriminisan otkad zna za sebe, a prvi napad kojeg se seća je u prvom razredu osnovne škole.
“Gađali su me na fizičkom i izbegavali. Nije mi bilo prijatno niti jasno zašto nisam prihvaćen. Iz toga krene ‘meni se ne živi’ i slično, ali vremenom shvatiš da ništa nije bitno koliko to da živiš i zahvalan si zbog nekih drugih stvari. Ali treba da prođe vreme” – kaže on.
Đ. je verbalno i fizičko nasilje pratilo tokom celog odrastanja, bio je meta napada ne zbog svoje seksualne orijentacije, već kako navodi, jer njegova interesovanja nisu bila fudbal i košarka nego dizajn, pevanje i gluma.
“I automatski kreću predrasude, ako želiš da se baviš nekom umetnošću ti si deo LGBT+
zajednice i odmah smatraju da si gej. Niko nije tačno znao, sem mojih najbližih prijatelja, šta sam ja, kakav sam, šta volim i kog volim. Ne kažem da to nije bitno, ali nisam išao javno i pričao to. O mojim vezama koje su bile i heteroseksualne i homoseksualne je znao samo najbliži krug prijatelja” – kaže Đ.
Đ. se jedno vreme zbog fizičkog nasilja koje je doživeo nigde nije osećao bezbedno.
“Nijednog trenutka sebe nisam ostavljao samog. Međutim, problem je što svoje probleme nikada nisam rešavao sa drugim ljudima. Uvek sam ih rešavao sam” – kaže Đ.
Školski psiholozi hteli da ga “vrate na ispravan put”
U školi je prijavljivao nasilje psiholozima, direktorima i kako kaže uvek su reagovali i sprečavali dalje napade, ali kaže da nekad nije znao ni kome da se obrati, jer nije bio siguran ko će mu pomoći.
Kada je jednom prilikom razgovarao sa školskom psihološkinjom ona ga je pitala o njegovoj
seksualnosti i pokušala da ga vrati “na ispravan put”.
“Imao sam dosta neprijatnosti, od toga da me psihološkinja škole pita da li ja imam sklonosti prema muškom polu…rekao sam da, i da imam veće probleme od toga a da to meni ne predstavlja problem” – kaže Đ. i dodaje da ga je ubeđivala da je to zapravo izvor svih njegovih problema.
Đ. se nedavno preselio u Beograd, član je novog ansambla Akademskog pozorišta a priprema se da upiše i Fakultet dramskih umetnosti. Čini se da se uzdigao iznad svega.
Strah od prijave nasilnika u Vranju
U Osnovnom sudu u Vranju nema krivičnih postupaka koji se vode za dela koja su izvršena zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta žrtve u poslednjih pet godina. Ni u izveštajima Poverenika za rodnu ravnopravnost nije bilo prijava diskriminacije, a iz organizacije “Da se zna” koja već pet godina beleži incidente motivisane homofobijom i transfobijom a koja je i registrovani pružalac besplatne pravne pomoći, nema nijedne prijave iz Vranja, iako se sa nasiljem i diskriminacijom LGBT+ osobe u Vranju gotovo svakodnevno suočavaju.
Naša sagovornica Gordana Trajković objašnjava da LGBTt+ osobe ne prijavljuju nasilje zbog nepoverenja u institucije, straha da će biti ismevani i da će se nasilje dodatno pojačati, kao i zbog straha od autovanja.
“Mediji ne izveštavaju dovoljno o ovakvim slučajevima, nema dovoljno vesti o izrečenim kaznama” – kaže Trajković.
Izbačena sa školske predstave koju je režirala jer se poljubila sa devojkom
Darija je bivša učenica srednje medicinske škole iz Vranja i imala je slično iskustvo. Tvrdi da se generalno LGBT+ učenici i učenice ne osećaju bezbedno u školama i da su često žrtve vršnjačkog nasilja.
Nemaju kome da se obrate, a i kad se obrate, nastavnici ih potpuno zanemare, kaže ova devojka. “Time se gubi potpuno poverenje, gubi se i zaštita koju imaju”.
U srednjoj medicinskoj školi su na času psihologije imali lekciju o tome da je homoseksualnost “devijacija”.
“Ako se dobro sećam, to je bila druga ili treća godina srednje, a ta knjiga iz koje smo učili, mislim da se i danas koristi. Kad sam rekla da to ne želim da učim, jer je netačno, profesorka je rekla da moram to da učim i da nisam sigurno pametnija od uređivača jedne knjige” – dodaje.
Njen odgovor je bio da ih “bukvalno uče diskriminaciji jedne zajednice, među kojima postoje ljudi i u tom odeljenju”.
SZO pre 30 godina ukazala da homoseksualnost nije bolest
Trajković objašnjava da je problem i to što se i dalje u školama uči po starom nastavnom programu, iako je i Svetska zdravstvena organizacija uklonila homoseksualnost sa liste Međunarodne klasifikacije bolesti još pre 30 godina.
Darija se seća diskriminacije koju je doživela u srednjoj školi kada su je vršnjaci isključili iz sopstvene predstave, jer su smatrali da je “bolesna”. Ona je pisala i režirala predstavu za svoju srednju školu koja je osvojila drugo mesto na takmičenju, a prilikom odlaska na probu, učenici trećeg i četvrtog razreda su joj rekli da je izbačena, jer “kao bolesna osoba više nema šta tu da traži”.
“Ispostavilo se da su videli kako se ljubim sa devojkom i to je njima bilo neprihvatljivo” – kaže ona.
Darija je pokušala da prijavi nasilje profesorki, ali ju je nezainteresovana da reši problem uputila na direktorku škole. Kako kaže, direktorka joj je rekla da ne brine i da će se to “srediti”, te da su se učenici “sigurno šalili”, na šta je odgovorila da “to što nekoga diskriminišete i vređate ne može da bude šala”.
“Naravno da je bilo i uvreda. Rekla mi je da samo zaboravim. Odlučia sam da ne ‘dižem galamu’ jer sam tada mislila da bih stvarala dodatne probleme i sebe još više ugrozila” – dodaje.
Prema njenim rečima, tada njeni roditelji nisu znali. “Eto, to je i razlog zbog čega ne postoji nijedna prijava u Osnovnom sudu, niti bilo šta“, kaže.
Smatra da je neophodno da škola počne da preduzima konkretne korake povodom prijave nasilja i diskriminacije, te da bi za početak trebalo da postoje osobe koje u školama rade svoj posao, da se zaista nešto učini povodom toga kada i prijavite nasilje.
“Džaba ću ja da prijavim nešto, kada se ništa neće desiti. I onda time i svim ostalim žrtvama i potencijalnim žrtvama šaljete poruku da je bolje da ćute i trpe, nego da prijave” – kaže ona.
U septembru je održana radionica “Senzibilizacija nastavnika i stručnih saradnika za rad sa LGBT+ učenicima” u biblioteci “Bora Stanković” u Vranju a u okviru projekta “Srušimo četiri zida”. Predavanje je održala naša sagovornica pedagoškinja Gordana Trajković i psihološkinja Aleksandra Ilić, a dvadesetak nastavnika, školskih pedagoga i psihologa imalo je priliku da se upozna sa terminima i pozitivnim primerima o tome kako da se preventira nasilje i suzbije homofobija u školama i pruži podrška LGBT+ učenicima.
U manjim gradovima širom regiona situacija je slična. Razgovarali smo sa Nikolom iz Strumice (Severna Makedonija), koji je pripadnik LGBT+ zajednice i savetnik za prava transrodnih osoba. On je u srednjoj školi otvoreno podržavao svoje transrodne prijatelje tako što je bio na njihovoj strani tokom pravne bitke za promenu pola.
Sa prijateljem je došao u školu da promeni rod u dokumentima, a sekretarka škole ih je “nemo gledala”, rekao je on. Nije znala kako da to učini, jer nikada ranije nije imala takav zahtev, te je rekla da nije upućena u proceduru.
Kako svedoči, bilo mu je zabranjeno da uđe u kafić sa svojim transrodnim prijateljem.
“Ovde svako zna svakoga, ne možete sakriti svoj identitet. Šta god da učinite, u njihovim očima vi ćete biti izrod” – kaže Nikola.
Tokom svoje borbe za prava LGBT+ mladih u Strumici, bio je svedok nasilja prema svojim transrodnim prijateljima. Međutim kada je odlučio da ode zajedno sa njima da prijave nasilje, u policijskoj stanici su bili nezainteresovani.
“Policajac se samo pretvarao da nas sluša, a nakon što smo otišli, slučaj je ostao u fioci – kaže Nikola”, i dodaje da od kad se seća, u njegovom gradu nije bilo slučaja prijave diskriminacije ili zločina iz mržnje.
Kao i u Srbiji, i u Severnoj Makedoniji i dalje postoje školske knjige gde se mogu naći elementi diskriminacije i govora mržnje prema marginalizovanim grupama, objašnjava član njihove Komisije za zaštitu diskriminacije, koja je osnovana da bi se novi Zakon o diskriminaciji, u kome je prvi put diskriminacija na osnovu seksualne orjentacije prepoznata kao poseban vid, sprovodio. Problemi su i neinformisanost zaposlenih u nadležnim institucijama, nedostatak resursa i dr.
Naš sagovornik Nikola je zadovoljan zakonima Severne Makedonije, ali kaže da oni moraju biti implementirani, što se može reći i za zakone koji postoje u Srbiji i širom regiona.
Mini Prajd u Vranju 2019: Mladi van Beograda nisu sami
Pod sloganom “Ne odričem se Vranja” i sa transparentima poput “ne odričem se prijatelja, sebe, ljubavi” i dr., petnaestak ljudi prošetalo je 2019. godine Vranjem noseći zastavu duginih boja i trans zastave.
Jedna od organizatorki Fiona Jelić rekla je da nije bilo incidenata, ali da se građani/ke Vranja nisu pridružili šetnji. Mini Prajdovi koji su bili održani u još devet gradova su bili najava Beogradskog Prajda, podseća se.
“Policija nije baš bila oduševljena da to radimo u Vranju i osetila se malo ta negativna atmosfera ali se nije ništa negativno desilo” – kaže Fiona.
Većina radionica i edukacija, kako navodi, dešava se u Beogradu, ali kaže da je bitno adresirati i probleme sa kojima se LGBT+ osobe susreću u manjim sredinama, te je bilo neophodno da decentralizuju aktivnosti i da tu podršku pruže i van Beograda.
“Važno je da mladi i pripadnici zajednice u manjim sredinama u Srbiji osete podršku i da nisu sami” – kaže Fiona.
Napomena: Ime bivše učenice srednje medicinske škole je izmenjeno radi zaštite njenog identiteta.
Nasilje ili diskriminaciju zbog svoje seksualne orijentacije/rodnog identiteta, možete prijaviti Osnovom ili Višem javnom tužilaštvu u Vranju, a možete i anonimno kontaktirati organizaciju Da se zna koja je pružalac besplatne pravne i psihološke pomoći, takođe možete se obratiti i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti.
Autori teksta: Dejana Cvetković, Darko Miloševski i Vukašin Živković, Slobodna reč