Protest u Kejptaunu
Šta je važnije: zaštita istorijskih i svetih mesta – ili nova radna mesta? Veliki projekat kompanije Amazon u Kejptaunu ponovo je pokrenuo ovo pitanje. Afrički narodi su prečesto ostajali kratkih rukava.
Na ušću reka Lajsbik i Blekriver u Kejptaunu i usred jedne od najvažnijih i najgušće naseljenih oblasti Južnoafričke Republike nalazi se sveta zemlja, duhovna postojbina naroda Koi i San, starosedelaca južne Afrike.
Baš tu divovski koncern Amazon planira da otvori centralu za ceo kontinent na kojem živi više od 1,3 milijarde ljudi.
Ali, sada dizalice miruju: nadležni sud je zabranio nastavak radova sve dok Kojsanci, kako se naziva grupa ovih naroda, ne budu uključeni u projekat vredan 260 miliona evra. Ti autohtoni narodi traže da se projekat definitvno zaustavi.
„Džef Bezos, najbogatiji čovek na svetu i njegov Amazon – na našoj svetoj zemlji! Velika je sramota što se to tamo gradi. Ta reka je za nas svetinja, tu održavamo ceremonije i rituale. Želimo da i naša deca tamo mogu da dolaze. To mora da bude proglašeno svetskom baštinom“, rekao je za DW Bredli van Siters, aktivista za prava Kojsanaca.
Mesto od istorijskog značaja za starosedeoce
Ali projekat pod nazivom „Klub na reci“ mogao bi da bude i dobra prilika za Kejptaun.
Amazon već zapošljava hiljade ljudi širom grada, u raznim centrima za obradu podataka. A kad bude gotov, novi kompleks bi trebalo da obezbedi posao za najmanje hiljadu ljudi – a u fazi izgradnje, višestruko više. Planirana je izgradnja stambenih zgrada, prodavnica, kancelarija i centrale Amazona za kontinent.
Zaduženi za projekat ističu da većina pripadnika Kojsanaca u Kejptaunu to podržava. Kako bi se odala počast nasleđu domorodačkih grupa, planiran je i kulturni centar koji će pružati informacije o njihovoj istoriji, navodi se na veb stranici Liesbeek Leisure Properties Trust.
Mnogo zemlje oduzeto za vetroparkove
„Mala grupa aktivista koji se protive projektu širila je neistine o preuređenju ovog prostora i uticaju na nematerijalnu baštinu, životnu sredinu i biodiverzitet“, navodi se u saopštenju Lisbeek Leisure Properties Trust.
Razvoj – na račun starosedelaca
Više od trećine Južnoafrikanaca je nezaposleno, zbog čega je zemlja veoma zainteresovana za strane investicije. Ali to ne bi trebalo da se radi o trošku autohtonih naroda, kaže Ženevjev Rouz, šefica Međunarodne radne grupe za pitanja starosedelaca (IVGIA) pri Afričkoj komisiji za ljudska prava i prava naroda.
„Ne kažemo da razvoj nije važan. Starosedeoci bi takođe želeli da imaju struju, a treba im i posao“, rekla je Rouz. „Ali realnost je da im se oduzima njihova zemlja, da ih ne konsultuju. Ne dobijaju pravi, stalni posao. Kada ih presele, dobiju lošije zemljište i gore im je nego ranije.“
Jedino što starosedeoci traže jeste da im se priznaju prava na zemlju na kojoj se gradi i da im se posveti dužna pažnja. „Onda bi mogli konstruktivno da se uključe u projekat i pokušaju da nađu rešenje koje njima odgovara i od kojeg i oni imaju koristi. Ali to trenutno nije slučaj“, dodaje Rouz.
Nema interesovanja za pravno priznanje
Slični scenariji se mogu naći i drugde u Africi. Sedamdesetih godina prošlog veka, vlasti Kenije su iselile stotine porodica naroda Endoroi sa njihove zemlje, kako bi radi turizma napravili rezervat za divlje životinje.
Endoroi su podneli tužbu i pobedili. Afrička komisija za ljudska prava utvrdila je da je, prema Afričkoj povelji, kenijska vlada prekršila prava Endoroia na veru, imovinu, kulturu, slobodno korišćenje prirodnih resursa i razvoj. Ta odluka je 2010. dobila formalno odobrenje Afričke unije.
Međutim, opsežne preporuke komisije – od imovinskih prava, preko naknade, do mogućnosti zapošljavanja u rezervatu – još uvek nisu sasvim sprovedene.
„Vlade, posebno u subsaharskoj Africi, moraju prvo da priznaju da na određenoj teritoriji žive starosedelački narodi te da imaju tradicionalna imovinska prava“, kaže Rouz. Međutim, mnoge Vlade to neće da urade.
„Ako priznaju starosedeoce i njihovo pravo na zemljište, onda nemaju mogućnost da prodaju to zemljište niti da privuku investitore“, dodaje ona.
U Burundiju i Ugandi teritorija na kojoj živi narod Batva protiv njihove volje je pretvorena u nacionalne parkove i šumske rezervate.
A u Etiopiji, pastirski nomadski narodi su proterani sa svoje zemlje da bi se dala u zakup stranim i nacionalnim korporacijama.
„Kompanije mogu da imaju zaista veliki uticaj i da izvrše pritisak na Vladu da time što će reći da neće poslovati osim ako tamošnji stanovnici nisu uključeni u ceo proces“, kaže Rouz. „Mislim da je veoma važno da kompanije i investitori budu svesni toga i da ne slušaju samo šta vam govori vlast, već da sami naprave ispravnu procenu situacije.“
Saradnja je u interesu svih
Takvi inkluzivni procesi mogu da preduprede da projekti kasnije propadnu. Jer, bilo je i takvih slučajeva.
U Keniji, na primer, ima problema oko vetroparka na jezeru Turkana. U istorijskoj presudi iz prošle godine kenijski sud za životnu sredinu i regionalni sud u Meruu proglasili su nevažećim dokumente o vlasništvu zemljišta na kojem se nalazi najveći afrički vetropark.
Autohtoni narodi su se žalili da vlasti nisu dobile njihovu saglasnost, nisu platile adekvatnu nadoknadu i time prekršili važeće zakone o zemljištu. Vlada okruga sada ima godinu dana da ispravi grešku, inače će se zemljište vratiti starosedeocima.
„To nije samo pobeda za narode El Molo, Turkana, Samburu i Rendile, koji su na različite načine pogođeni projektom, već pobeda za sve kenijske starosedelačke zajednice koje su zbog sličnih investicija u opasnosti od raseljavanja i kršenja ljudskih prava velikih razmera“, rekao je Mali Ole Kaunga, direktor IMPACT-a (Domorodački pokret za unapređenje mira i transformaciju sukoba).
Starosedeocima bi pomoglo kada bi imali sopstvenu proceduru u slučaju da na njihovu zemlju dođe neka kompanija, kaže Rouz. „Onda bi već imali neke ideje o tome kako da se postupa sa kompanijom. Koja je vrednost zemlje? Kako žele da se nose sa projektom, da li da prihvate ili ne? I da li eventualno odobrenje prihvata cela zajednica starosedelaca.“
Uz pošten kompromis za obe strane, saradnja je moguća, uverena je Rouz.
A kako bi to moglo da izgleda u Kejptaunu, o tome sada moraju ponovo da pregovaraju obe strane. Ali ono što je iznad svega potrebno je jedno: priznanje postojanja i prava starosedelaca.
Autor Silja Frelih – DW