Po završetku Hladnog rata svet je postao nestabilniji, a vojne intervencije u njemu morale su da počnu da se pravdaju kao moralni pohodi protiv demonizovanih protivnika.
Prevod: Pavle Ilić
Tokom vrlo kratkog perioda nakon završetka Hladnog rata, delovalo je kao da su postavljene osnove za novo svetsko uređenje. Zvanični kolonijalizam uglavnom je bio stvar sve davnije prošlosti. Velika ideološka podela Evrope i čitavog sveta nestala je nakon trijumfa tržišnog principa, a Fukujama je u svom poznatom citatu izjavio da je istorija, shvaćena kao veliki sukob različitih principa, doživela svoj kraj. Demokratija neće napadati demokratiju. Međusobno povezane globalnim biznisom, države zasnovane na tržištu i privatnom vlasništvu neće ratovati. Neki su čak govorili o Mekdonalds efektu kako bi popularizovali ovu ideju – tvrdeći da bilo koje dve države u kojima postoje Mekdonalds restorani nikada nisu ratovale jedna protiv druge. Od tada pa nadalje, jedini konflikti bili bi oni sa ostacima starog sveta.[1]
Međutim, umesto da bude stabilniji, svet nakon Hladnog rata pokazao se klimavijim. Hladni rat je u izvesnoj meri proizvodio neku vrstu međunarodne discipline koju su sprovodili SAD i SSSR u svojim zonama uticaja. Ovaj disciplinujući faktor u međuvremenu je nestao. Što je još gore, nestabilnije stanje u kome se svetska ekonomija nalazi, mestimično propraćeno mukama tranzicionih kriza, dovelo je do razgaranja lokalnih antagonizama. Uprkos tome, velike sile, naročito SAD, morale su da dopuste nastavak kompetitivnog širenja [kapitalizma] i da se obračunaju sa prkosnim državama i manjinama koje su odbile da se povinuju ponudi koja im je data.
Da bi ovakva politika i dalje uživala podršku među njihovim stanovništvom, velike sile morale su da osmisle nova (ili da unaprede stara) opravdanja za slanje vojne sile u inostranstvo. Uprkos uvreženom mišljenju, rani primeri imperijalističkih akcija retko su pravdani pukim interesom imperijalističke sile – naprotiv, uvek se tvrdilo da one služe nekoj višoj svrsi. Ovo se vidi u prvoj strofi Kiplingove poznate pesme „Breme belog čoveka“, u kojoj on savetuje SAD koje tek postaju svesne toga da će igrati važnu ulogu na svetskom nivou:
„Uzmite teret belog čoveka
Pošaljite one najbolje koje ste gajili
Obavežite svoje sinove na progon
Kako bi služili vašim zatočenicima.“
Obe strane u Prvom svetskom ratu tvrdile su da se u njemu bore iz „humanitarnih“ razloga – isto je važilo i za Drugi. Često se previđa to da su i fašističke i kvazifašističke države vrlo revnosno nastojale da svoje akcije ogrnu velom altruističkog humanitarizma. Zvaničan razlog japanske invazije na Mandžuriju 1931. godine bilo je spasavanje Mandžuraca od „kineskog razbojništva“. Musolini je pravdao invaziju Etiopije donošenjem prednosti italijanske civilizacije. Ni Hitler se nije stidio da koristi ovaj argument kada je umarširao u Sudete da bi lokalne Nemce spasio od „češkog nacionalističkog siledžijstva“, ali s namerom da „očuva nacionalnu posebnost nemačkog i češkog naroda“ i „ispunjen iskrenom željom da služi istinskim interesima naroda koji žive u toj oblasti.“[2]
Danas, međutim – nakon Hladnog rata koji se navodno vodio oko još plemenitijih ciljeva, i sa masovnim glasačkim bazama koje se smatraju nestalnim – postalo je još važnije da se motivacija za vojno prisustvo i uticaj u inostranstvu, kao i za intervencije (koliko god proizvoljne, jednostrane i brutalne u praksi), objašnjava benignim namerama, dobročinstvom, demokratijom, humanitarnim brigama… Takođe je postalo bitno da se protivnici demonizuju kako bi akcije delovale opravdano, iako su oni možda do pre nekoliko meseci bili „klijenti“ sile koja ih napada ili ljudi „sa kojima se može napraviti poslovni dogovor“. I tako su izmišljene međunarodne terorističke zavere: izopšteničke države koje podržavaju terorizam su izolovane; države koje proizvode drogu su ocrnjene; fundamentalističke države postale su meta novih krstaških pohoda, a na etnonacionaliste se gleda kao na neposlušne ostatke prošle epohe.
Istovremeno, kao i u svim propagandnim ratovima, postalo je sve teže razlikovati stvarne zločine od izmišljenih, kao i razlikovati one koje se „mi“ pravimo da ne vidimo (možda čak četvrt miliona mrtvih u Istočnom Timoru u Indoneziji, ili etničko čišćenje Kurda u Turskoj, u kojoj je u periodu od 15 godina uništeno 4000 sela, ubijeno 30.000 ljudi, a raseljeno preko tri miliona), one koje smo jasno videli, ali tokom kojih se kukalo o „našoj“ nemoći da intervenišemo (Ruanda) i one koji su postali osnova za intervenciju novog „moralnog imperijalzima“ (Irak, Srbija).
Ovo ne bi trebalo shvatiti kao osporavanje istinske protivrečnosti između želje da se svim ljudima, bez obzira na države u kojima žive, garantuju osnovna ljudska prava, i činjenice da je svet organizovan po principu nacionalnih država koje imunitet za uskraćivanje dotičnih prava nalaze u suverenosti. Ujedinjene nacije pokušale su da deluju kao međunarodni forum na kom bi se ova protivrečnost rešavala. One nisu uspele u ovoj nameri zbog toga što su ostale podređene interesima velikih država. Međunarodno pravo ispostavilo se kao mehanizam kontrole i zaštite velikih i snažnih, pre nego malih i slabih. Zbog toga su socijalisti i socijalistkinje uvek bili skeptični prema tvrdnjama iznošenim u ime UN-a. Međutim, dokle god su države ostajale i najpovršnije posvećene projektu UN-a, ova organizacija predstavljala je formalnu prepreku bilo kojoj državi ili grupi država da sebi potpuno slobodno pripiše pravo da razvija svoje samoopravdavajuće razloge za intervenciju. Sada je NATO inicijativa, koju su predvodile SAD i Britanija, ciljano povukla ovakve vojne intervencije iz nadležnosti UN-a, što bilo kojoj državi ili grupi država omogućava da je tumače kao samoopravdavajući princip za slanje vojne sile u inostranstvo. Ko god bude hteo to da radi, neće morati da uradi ništa više nego da citira Džordža Robertsona, britanskog ministra odbrane: „Nema sumnje […] da NATO operiše u okviru međunarodnog prava. Zakonsko opravdanje vazdušnih napada leži u usvojenom principu da se sila može koristiti u ekstremnim okolnostima bez eksplicitnog odobrenja Saveta bezbednosti [Ujedinjenih nacija], kako bi se sprečila humanitarna katastrofa.“[3]
[1] Postoji nekoliko Mekdonalds restorana u Beogradu.
[2] Ove citate sam izvukao iz eseja Noama Čomskog koji je kružio internetom.
[3] The Guardian, 6. april 1999. godine.