Ove godine obeležavamo stogodišnjicu Oktobarske revolucije. Nedugo nakon što je izglasano da se raspusti Privremena vlada, koja je sazvana nakon sloma carističkog autokratskog režima u Februarskoj revoluciji, nova, sovjetska vlada donela je dekrete o radničkoj kontroli nad industrijskom proizvodnjom, davanju zemlje seljacima, miru bez nasilnih pripajanja teritorija i pravu naroda na samoopredeljenje.
Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova posvećenih temi Revolucije koji su objavljeni na sajtu organizacije Counterfire.
U osmom tekstu, naš član Vladimir Unkovski-Korica piše o odnosu snaga Boljševičke partije i Privremene vlade tokom 1917. godine i objašnjava kako je pripreman teren za Oktobar.
Prevela Anja Ilić.
Ove godine obeležavamo stogodišnjicu Oktobarske revolucije. Nedugo nakon što je izglasano da se raspusti Privremena vlada, koja je sazvana nakon sloma carističkog autokratskog režima u Februarskoj revoluciji, nova, sovjetska vlada donela je dekrete o radničkoj kontroli nad industrijskom proizvodnjom, davanju zemlje seljacima, miru bez nasilnih pripajanja teritorija i pravu naroda na samoopredeljenje.
Rečima Lava Trockog, slavnog učesnika i istoričara Revolucije, ovo je bio vrhunac revolucionarnog procesa, tokom kog su se „mase probile na teren vladanja nad svojom sopstvenom sudbinom“. Velika revolucionarna godina u Rusiji otpočela je demonstracijama za hleb, 8. marta 1917. godine.
Demonstracije su se brzo širile među radnicima i radnicama širom Petrograda. Kada je trupama naređeno da razbiju proteste, neki vojnici su odbili da to učine. Pobuna se ubrzo proširila i na druge vojne jedinice, besne zbog Prvog svetskog rata i maltretiranja vojnika u ruskoj vojsci.
Car je srušen nedelju dana nakon početka Februarske revolucije. Pobunjeno petrogradsko radništvo i vojska osnovali su sovjete – direktnodemokratske organe. Članstvo sovjeta biralo se direktno na radnim mestima i u vojnim jedinicama. Novi oblik vlasti iznikao je i od samog početka bio je skoncentrisan u glavnom gradu – u Petrogradskom sovjetu.
Kao ni većina drugih revolucija, ni Februarska nije bila unapred isplanirana. Ona je bila spontani izliv besa, vođen sveopštom željom za promenom koja se osećala u različitim delovima ruskog društva. Pritisak mnogih liberala i kapitalista naposletku je primorao cara da se povuče s prestola. Nakon toga je osnovana nova, privremena vlada, koja je trebalo da funkcioniše do sazivanja izbora.
Privremena vlada je još od prvih dana Revolucije delila vlast sa Petrogradskim sovjetom. Mnogi predstavnici radništva i vojske bili su umereni socijalisti koji, za razliku od antiratno nastrojenih boljševika, nisu gurnuti u ilegalu. Jedino što su oni tražili bila je kontrola nad radom Privremene vlade, budući da su se plašili da ruski generali neće podržati socijalističku vladu i da će ugušiti revoluciju. Još više su strahovali da bi poraz ruske vojske u ratu protiv Nemačke i Austrije značio smrtnu presudu novostvorenoj republici.
Njihov izbor da tokom 1917. godine zasnuju i održavaju savez sa Privremenom vladom pokazao se kobnim. Ispostavilo se da je kompromis sa Privremenom vladom neodrživ. Vlada je obećala agrarnu reformu koja bi, pak, usledila tek nakon izbora. Sve veće tenzije na selu ugrozile su sposobnost Vlade da snabde gradove hranom. Takođe, ona je obećala i pravičan tretman radništva, što je naišlo na otpor klase poslodavaca. Njena kobna greška sastojala se u podršci ratu. Kapitalistički delovi Vlade zalagali su se za osvajački rat, koji bi podrazumevao nasilno pripajanje teritorija, dok su se umereni socijalisti zalagali za isključivo odbrambeni rat.
No, nastavak rata zahtevao je žrtve od naroda koji niti je imao želju, niti je uopšte mogao da dalje „steže kaiš“ i rizikuje svoje živote. Jedina partija koja se dosledno protivila politikama Privremene vlade bila je Boljševička partija. Samo je ona mogla da poveže raznovrsne muke naroda s pitanjem rata i klasnog kompromisa, koji je uvek pre svega išao na ruku gramzivim kapitalistima.
Zbog toga je članstvo Boljševičke partije naraslo s 10.000 članova i članica u februaru na 250.000 u oktobru 1917. godine. Ipak, ta partija nije pala s neba – svoju snagu jednim delom je crpla iz predratne ukorenjenosti u radničkoj klasi, posebno među kvalifikovanim metalskim radnicima i radnicama. Boljševici su osvojili najveći deo glasova radništva na poslednjim izborima održanim pre rata. Osvojili su izbore za Savet za osiguranje, održane 1913–14. Podjednako uspešni bili su 1913. godine, na izborima za sindikalno vođstvo. Do leta 1914. pod njihovom kontrolom nalazilo se 14 od 18 izvršnih odbora sindikata u Petrogradu i 10 od 13 u Moskvi.
Nastavak principijelnog protivljenja ratu i objašnjavanje korena takve pozicije preko klasnog karaktera „dvojne vlasti“ uspostavljene u februaru 1917. godine omogućili su Boljševičkoj partiji da iznova pridobije ne samo delove radničke klase koji su je već podržavali, već i vojnike i nove radnike i radnice. Boljševici su u aprilu 1917. napali Privremenu vladu zbog obećanja da će poštovati tajne careve sporazume sa saveznicama u Antanti. Žestoko su se usprotivili i novoj, katastrofalnoj ofanzivi u junu 1917. godine. Do jula su mogli da računaju na većinu radništva i vojske u Petrogradu.
No, boljševici nisu želeli da preuzmu vlast dok i drugde ne osvoje većinu. Ovo ih je ubrzo dovelo u sukob s vlastitom bazom – radništvom i vojskom, koji su tokom tzv. Julskih dana pokušali da samostalno osvoje vlast. Vođe Sovjeta uspele su da uguše pobunu i da oteraju Boljševičku partiju u ilegalu. Potom su pokušale da razoružaju radništvo i zavedu veću disciplinu u vojsci, čime su još više izgubile podršku. Kapitalisti i vrhovni vojni komandanti su do septembra stekli toliko samopouzdanja da su verovali da bi mogli da pokušaju da izvrše puč protiv zaraćenog vođstva Sovjeta.
To vođstvo se osećalo toliko slabim da se obratilo boljševicima za podršku. Boljševici su pomogli da se porazi puč koji je predvodio general Kornilov i nedugo potom su dobili većinu na tek drugim sveruskim izborima za sovjete. Osetili su da sada imaju legitimitet da potisnu klimavu Privremenu vladu s političke scene i da preuzmu vlast u ime sovjetske demokratije. Oktobar je posvedočio najvećem antikapitalističkom ustanku u istoriji, kada je „običan narod“ skršio državu i počeo samostalno da upravlja društvom.
Socijalizam je, od tog trenutka, postao zahtev širom sveta. Rasprava o ovim događajima oblikovala je svaku borbu za društvenu promenu. Upravo iz ovog razloga je Counterfire organizovao konferenciju[1] 25. februara 2017. godine – sto godina nakon Februarske revolucije – gde se raspravljalo o njenom istorijatu i značaju za socijalizam u 21. veku. Pridružite nam se – pridružite se revoluciji!