U prirodnim naukama, tiraniji menadžerizma možemo pridodati i privatizovanje istraživačkih rezultata. Kako nas je britanski ekonomista Dejvid Harvi podsetio, “open source” istraživanja nipošto nisu neka savremena novina. Naučna istraživanja oduvek su bila “open source”, izvor otvoren za naučnu zajednicu, u smislu da naučnici dele materijale i rezultate. Tu je i konkurencija, naravno, ali sva je energija upravljena kako bi se dostigao zajednički cilj: radi postizanja ključnih naučnih proboja. Ovo više nije opštevažeći princip za naučnike.
Danas oni rade u korporativnom sektoru, gde se rezultati i pronalasci ljubomorno čuvaju od drugih piše u tekstu “O letećim automobilima i opadajućim profitnim stopama” u Magazinu Bafler, antropolog Dejvid Greber. Tekst ćemo preneti u šest delova. Ovo je peti nastavak.
Širenje korporativne etike unutar akademskog sveta i istraživačkiih institucija rezultirala je time da čak i javno finansirani naučnici svoje nalaze tretiraju kao privatno vlasništvo. Akademske izdavačke kuće svojski se trude da pristup rezultatima koje objavljuju bude izvanredno težak, dodatno zatvarajući javnu intelektualnu zajednicu. Kao rezultat ovog međusobnog podozrenja, sinergija i miroljubivost open-source inicijativa izvitoperili su se u nešto poput klasičnog tržišnog nadmetanja – nemilosrdnog, pre svega.
Postoje mnogi oblici privatizacije. U njih spada i jednostavna kupovina rivalskih otkrića, uz suzbijanje istih od strane velikih korporacija, koje strahuju od “nepovoljnih ekonomskih efekata koje bi konkurentske ideje imale po rad korporacije” (ne možemo znati koliko je epohalnih formula za sintetička goriva dosad otkupljeno i brižljivo pohranjeno u trezore naftnih kompanija, ali je teško zamisliti da se nešto slično tome već nije dogodilo). Suptilniji način je da menadžerska etika obeshrabruje sve što ima predznak avanturističkog ili osobenog, pogotovo ako se na vidiku ne naziru neposredni rezultati. Čudnovato, ali istinito – Internet ovde može biti čak deo problema. Kao što je pisac i publicista Nil Stivenson već jednom napomenuo:
“Većina ljudi koji rade u korporacijama ili akademskoj zajednici dožive nešto slično ovome: inženjeri sede zajedno, razmišljajući i razmenjujući sveže ideje. Tokom razgovora, vremenom, rađa se neki novi koncept koji izgleda obećavajuće. A onda neko ko je dosad sedeo u ćošku sa svojim lap-topom “odgugluje”, obaveštavajući ostale kako je njihova tek rođena ideja, u stvari, stara. Takvo šta – ili barem dosta nalik ideji koju im je upravo pala na pamet – neko je već ranije pokušao da razradi: ili se sličan koncept već pokazao neuspešnim, ili je, pak, uspeo. A ako Google “ukaže” da prethodnik nije uspeo, onda nema tog menadžera na kugli zemaljskoj koji će se – ako želi da zadrži svoj posao – rešiti da odobri novčana sredstva u pokušaju da se sličan koncept ponovo oživi. Ako je uspeo, tada je patentiran, pa se ulazak na tržište sa sličnim konceptom smatra već u startu smatra nedostižnim – budući da oni koji su nešto slično već uspešno smislili imaju “prednost prvoga” pa su, tako, dotad već stvorili i “prepreke za ulazak” novih igrača. Broj takvih, očigledno obećavajućih ideja koje su doživele krah već u samom startu, izvesno je, može se meriti milionima”.
I inače bojažljiv i usplahiren, birokratski duh, takav kakav je, prožima svaki aspekt kulturnog života. Ovaj duh, kitnjastog i nadmenog stila, ulazi u jezik svakodnevice, razarajući kreativnost, inicijativu i preduzetništvo. Ali, iako bez dubljeg značaja i smisla, takvom birokratskom “etikom” i visokoparnim načinom komuniciranja će se, nažalost, postići “najbolji rezultati” i najveći profit. A oni istinski kreativci, koji imaju najviše izgleda da naprave konceptualni iskorak, ujedno imaju i najmanje šansi da dobiju novac za razvoj svoje ideje. Pa i u slučaju da su zaista na pragu nečeg značajnog, verovatno neće pronaći nikoga ko bi bio spreman da, i pored svega, podrži nasmelije implikacije njihovih otkrića.
Politički ekonomista i sociolog Đovani Ariđi ističe da je nakon ekonomskog buma u oblasti Južnog Mora (South Sea Bubble: rastuće ekonomije u području Pacifičkog okeana: Hong Kong, Tajland, Vijetnam, Kambodža, Filipini, Malezija, Indonezija, Singapur) britanski kapitalizam u velikoj meri napustio korporativni oblik. U doba industrijske revolucije Velika Britanija je, umesto na korporativizaciju, počela da se oslanja na kombinaciju visokih finansija i malih porodičnih firmi – matrica poslovanja koju su održavali i tokom narednog stoleća, u razdoblju najvećih naučnih i tehnoloških inovacija (Velika Britanija je u to vreme bila takođe poznata i blagonaklonosti prema svojim ‘čudacima’ i ekscentricima, dok je savremena Amerika bila prema njima netolerantna. Najčešće im je davana mogućnost da postanu ruralni vikari, koji su, očekivano, postali je jedan od glavnih izvora za amaterska naučna otkrića).
Savremeni, birokratsko korporativni kapitalizam nije izmišljen u Britaniji već u Sjedinjenim Državama i Nemačkoj – dva rivala koja su obeležila prvu polovinu dvadesetog stoleća. Obe sile su se u prošlom veku sukobile u dva navrata, vodeći dva krvava rata oko toga ko će zameniti Britaniju na mestu dominantne svetske sile – ratovi koji su kulminirali onda kada su vlade obe zemlje počele da sponzorišu naučne programe razvoja atomske bombe; tada je bilo tako važno domoći je se prvi. Bitno je, dakle, da je naša trenutna tehnološka stagnacija izgleda počela već nakon 1945, kada su Sjedinjene Države zamenile Britaniju u ulozi organizatora svetske ekonomije.
Amerikanci ne vole da misle o sebi kao o naciji birokrata – sasvim suprotno. Ali, baš u momentu kada prestanemo da zamišljamo birokratiju kao fenomen ograničen samo na vladine kancelarije, postaje očigledno da je to upravo ono što smo postali. Konačna pobeda nad Sovjetskim Savezom nije dovela do dominacije na tržištu već je time, u stvari, zacementirana dominacija konzervativne menadžerske elite, korporativnih činovnika koji se koriste kratkoročnim izgovorima, takmičarski raspoloženih i s mozgovima koji samo razmišljaju kako da “podvedemo pod crtu” u završnom korporativnom računu. Verovatno su ovi razlozi ućutkali sve i svakoga ko je mogao prouzrokovati revolucionarne implikacije na svakom polju ljudskog delovanja.
Ako ne primećujemo da živimo u društvu birokrata, to je zato što su birokratske norme i prakse postali toliko sveprožimajući da ih ne možemo ni videti, ili, što je još gore, da ne možemo ni da zamislimo kako je, u stvari, moguće raditi na bilo koji drugi način.
Računari su odigrali ključnu ulogu u ovom sužavanju imaginacije u našem društvu. Baš kao što je otkriće novih oblika industrijske automatizacije u osamnaestom i devetnaestom stoleću imao paradoksalan učinak, da svetska populacija industrijskih radnika radi sve više umesto sve manje, tako imamo i “napredni softver” dizajniran da nas “spasi” od administrativnih dužnosti – a zapravo nas je preobratio u full-time ili part-time “administratore”, pa se sada bavimo dosad neviđenom papirologijom. Na isti onaj način na koji se, čini se, univerzitetski profesori osećaju dok svoje dragoceno vreme troše na potragu za subvencijama i sponzorima a ne na svoja istraživanja, ili imućne domaćice koje su primorane da se pomire sa luksuzom gubljenja vremena, kada nekoliko sedmica godišnje ispunjavaju po četrdeset stranica online forme zahteva, kako bi decu upisale u naredni razred. Trošimo sve više vremena smišljajući i postavljajući lozinke na našim telefonima, kako bismo pomoću njih upravljali bankovnim i kreditnim računima, usput učeći kako da obavljamo poslove koje su jednom davno obavljali trgovački putnici, putničke agencije, brokeri i računovođe…