Svaka organizacija ima svoju strategiju i taktiku. U slučaju vojske to je očigledno, ali isto važi i za korporacije, nevladine organizacije, humanitarne fondacije, sindikate, vlade i političke partije. Ipak, strategija i taktika koje se usvajaju zavise od tipa organizacije. Štaviše, strateške razlike su izraz razlika u klasnoj osnovi različitih organizacija u društvu.
2. Čija strategija, čija taktika?
Svaka organizacija ima svoju strategiju i taktiku. U slučaju vojske to je očigledno, ali isto važi i za korporacije, nevladine organizacije, humanitarne fondacije, sindikate, vlade i političke partije. Ipak, strategija i taktika koje se usvajaju zavise od tipa organizacije. Štaviše, strateške razlike su izraz razlika u klasnoj osnovi različitih organizacija u društvu.
Iako na prvi pogled deluje kao da bi rasprava koja se vodi oko strategije i taktike trebalo da se tiče najprečih i najbitnijih kampanja u kojima trenutno učestvujemo, ta rasprava u stvari mora otpočeti sa mnogo dalje tačke i dublje se dotaći strukture društva.
Naravno, nas zanima radnička klasa i njena sposobnost da se odupire sistemu. Bacimo, stoga, pogled na neke od ključnih karakteristika radnika i radnica u kapitalističkom društvu.
Radnici i radnice su ugnjetena klasa. Oni moraju raditi za nadnicu koja predstavlja samo deo vrednosti koju njihov rad stvara – ostatak te vrednosti stvara profit za vlasnike fabrika, kancelarija, rudnika, transportnih sistema, informacionih tehnologija, energetike, supermarketa, kao i sve ostalo nagomilano ekonomsko bogatstvo jednog društva.
Ova podređenost se ogleda u idejama koje radnici i radnice barem povremeno imaju o svetu oko sebe. Ekonomska i politička potčinjenost dovodi do pasivnosti i fatalizma. Neki od stavova kojima nas uče od ranog detinjstva to i dokazuju: „Uvek će postojati bogati i siromašni“; „Kako je uvek bilo tako će zauvek i biti“.
Ne čudi što mnogi radnici i radnice makar delimično prihvataju ovakve ideje. Njihova ekonomska podređenost sastoji se iz toga što im se nalaže kada da rade a kada da ne rade, koliko naporno i na čemu da rade, koliko će biti plaćeni i koliko će sami morati da plate za ono što proizvode kada se ta roba ponovo pojavi na tržištu.
Ovaj izostanak kontrole nad produktivnim jezgrom društva – ono što je Karl Marks nazivao „otuđenjem“ – ograničava ideološku nezavisnost.
Svi konzervativci, od glavešina velikih korporacija do lidera konzervativnih partija, oslanjaju se na pasivnost koju izaziva nemoć. Ona stvara plodno tlo za opšte prihvatanje statusa kvo.
Da li to znači da je situacija u kojoj se nalazimo beznadežna? Živimo li u košmaru po uzoru na Orvelovu 1984, u kojem propaganda vladajuće klase konstantno dezorijentiše i sputava potpuno razjedinjenu i atomizovanu radničku klasu? Nije li taj košmar ujedno i san konzervativnih političara o radničkoj klasi bez sposobnosti pobune? Ukoliko bi ovo bio slučaj, naša diskusija o strategiji i taktici bi bila veoma kratka. Nije moguće imati strategiju tamo gde ne postoji nikakav otpor.
Međutim, otuđenje se odnosi samo na deo slike savremenog društva. Sistem konstantno stvara pasivnost, ali i otpor. Eksploatacija i tlačenje kojem su izloženi radništvo i druge grupe ljudi su uvek izazivali otpor, pobune i revolucije. Uvek dolazi do trenutka u kojem određena grupa radnika I radnica na jednom mestu odluče da im je dosta svega i da moraju nešto da urade po tom pitanju.
Ali, činjenica da konzervativni san o pasivnosti radnih ljudi nije istina ne znači da je njegova suprotnost, oličena u anarhističkoj fantaziji o stalnoj i spontanoj pobuni među radništvom, išta bliža stvarnom stanju stvari.
U stvari, uvek je postojala borba između toga gde leže interesi radništva – što je borba protiv sistema – i onoga gde se njihova svest nalazi u datom trenutku – a koja uključuje makar delimično prihvatanje sistema.
Neki od kritičara marksizma tvrde da je razlika između radničkog interesa i radničke svesti veštačka, i da je izmišljena kako bi se objasnila činjenica da bi radnici u načelu trebalo da budu suprotstavljeni sistemu, ali da mu se često povinuju. Kako je moguće reći, upitaće ti kritičari, da je interes radnika različit u odnosu na stavove koji oni iskazuju?
Međutim, ovakvu poziciju zaista nije teško odbraniti. U svakodnevnom životu svi smo već navikli da se svest pojedinaca ne mora poklapati sa onime što je u njihovom interesu. Pogladajmo ljude koji puše cigarete. I oni i mi smo svesni šta je u njihovom najboljem interesu – ostavljanje cigareta. To je iz prostog razloga što, kao što nas podsećaju veliki crno-beli natpisi na svakoj paklici cigareta – „Pušenje ubija“. Pa ipak, oni nisu osvestiliovu činjenicu i nastavljaju sa pušenjem.
Moguće je imati određeni uvid u to zbog čega se ljudi ponašaju na ovakav način: pritisak sredine, reklame, primeri iz porodice, stres i tome slično. Mnogi od ovih društvenih pritisaka, mada mnogo intenzivnije, utiču na ljude i tako što ih sprečavaju da štrajkuju, uđu u sindikat, učestvuju u nemirima ili stvaraju revoluciju.
Rezultat toga je to da većina radnika većinu vremena poseduje „protivrečnu svest“, rečima italijanskog marksiste Antonia Gramšija. Oni prihvataju određene stvari vezane za sistem dok neke druge odbacuju. Neki su možda antirasisti, ali zato vole kraljicu Engleske, drugi su možda odlični sindikalni aktivisti ali se slažu sa politikom proterivanja imigranata. Kombinacije ovakvih kontradiktornih stavova su beskonačne.
Socijalisti moraju težiti tome da podignu nivo svesti i borbenosti među radništvom. Oni moraju pronaći takve zajedničke aktivnosti sa radnicima koje će potiskivati konzervativne, a osnaživati i stimulisati progresivne elemente ove protivrečne svesti.
Socijalistička strategija i taktika se svode upravo na to: pronalaženje tačno tih organizacija, slogana i ideja koji će se suprotstavljati konzervativizmu i pasivnosti među radnicima i radnicama, i koji će ih dovoljno inspirisati da bi se suprotstavili sistemu.
Izvor: Marks21