Foto: Maja Mekina
Austrijski hardcore punk bend iz Beča, bez Austrijanaca, s dinosaurusom u frontmenu, jedanaest minuta slobodnog vremena i logistikom koju bi ozbiljno shvatio još samo vruć burek u osam ujutru.
Piše: Maja Mekina
Prvo da raščistimo ime, jer će inače za tri pasusa izgledati kao da sam ja sama izmislila dinosaurusa. Dajneseri nisu nova praistorijska vrsta, nego bend. Ime je nastalo iz jedne od najuniverzalnijih balkanskih komunikacijskih metoda: „Daj, ne seri.“ Po Želemirovoj statistici, to je druga najčešća balkanska uzrečica, odmah posle „Jebiga“. Kad su tražili ime benda, po prostoriji su leteli manje ili više glupi predlozi, a reakcija na njih uglavnom je bila jedna od te dve. Onda je neko shvatio da Dajneseri zvuči skoro kao dinosaur i evo ga: ime, logo i čitav evolutivni pravac. Danas su Dajneseri austrijski hardcore punk bend iz Beča, osnovan 2022. godine, a svoj stil ponekad nazivaju Gastarbeiter Punk.
Ako u ovom trenutku misliš da je dinosaurus samo dobra interna fora, onda još nisi video Želemira na bini. Kad nije na bini, za sebe kaže da je miran čovek koji radi, brine o porodici, pokušava da preživi bečku svakodnevicu i po mogućnosti se ne posvađa sa komšijama. Onda se ugase svetla, udari prvi riff i, kako sam kaže, „onaj skriveni dinosaurus u meni jednostavno iskoči iz pećine!“ I da. Videla sam ga. Dinosaurusa, mislim. Na bini je otprilike diskretan kao tiranosaurus u Mercatoru: noga na monitoru, mikrofon skoro u ždrelu i grimase zbog kojih čak i fotoaparat na trenutak razmisli da li je možda bezbednije fotografisati svadbe. Ja sam na koncert u Gustafu dokrevsala posle teške operacije nokta, u papučama, jer je zatvorena obuća tada bila više naučna fantastika nego realna opcija. Ukratko, idealni uslovi za fotografisanje hardcore punk benda.
Pre koncerta smo razmenili nekoliko reči, tokom njega sam ga gledala kroz objektiv kako mu se u realnom vremenu otvara Jurski park, a posle koncerta sam ga konačno uhvatila za malo duži razgovor. Oko nas su već sklanjali kablove, kofere i sve ono što rokenrol na promo fotografijama vrlo rado prećuti. Želemir je pustio sav taj haos na miru, kleknuo na ivicu bine ispred mene i ostao tamo. Pričao. Bez frontmenske poze, bez nervoznog pogledavanja ko ga već čeka, bez osećaja da sve mora da se završi za tri sekunde. I tu sam prvi put pomislila da je taj čudovišni dino zapravo najnežniji član benda. Kasnije se to samo potvrdilo: posle koncerta nisu ostale samo fotografije, videi i uobičajena logistika, nego i sasvim ljudske poruke tipa „Kako je noga?“ Čovek koji na bini deluje kao da će pojesti mikrofon i možda još monitor uz njega imao je bolji follow-up oko mog operisanog nokta nego poneka ozbiljna ustanova.
Dajneseri su nastali u Beču iz, kako kaže Želemir, čiste potrebe za dobrom rokačinom. Nekoliko likova, nekoliko instrumenata, pivo i mračni podrum. U početku je sve više ličilo na testiranje živaca bečkih bakica nego na organizovan muzički projekat, a onda je izbacio osigurač. Mnogi bi bendovi to shvatili kao znak. Oni su ga vratili, usput napisali pesmu i zaključili da bi možda mogli da sviraju i van podruma. Naravno, tek posle službene dozvole žena. Postava benda zvuči kao početak balkanskog vica: Želemir na vokalu, Rahmi na gitari, Toschi na basu i Dejan na bubnjevima. Austrijski bend u kojem Austrijanca nema ni za uzorak. I upravo je to poenta. Sami sebe zovu gastarbajterskim punk bendom, jer žive u Beču, sviraju na austrijskoj sceni, a kroz vene im teče nešto poprilično balkanskije od valcera i štrudle od jabuka.
Foto: Maja Mekina
Zato ni njihov materijal nije neka sterilna razglednica iz inostranstva. Imaju dva EP-ja, From Ausländer to Inländer i Wos Vastehst Net, a u tekstovima udaraju po anarhiji, politici i svemu što smrdi na prazni autoritet. Želemir o gastarbajterstvu ne govori kao čovek koji se upravo vratio sa motivacionog seminara o interkulturalnom povezivanju, nego mnogo više po domaće: posle nekoliko godina u dijaspori kod kuće si odjednom stranac, lovator ili izdajica, a tamo i dalje nisi sasvim njihov. To nije ona lepa brošura o integraciji sa nasmejanim licima i suncem u pozadini. To je život negde između, i upravo tu Dajneseri imaju najviše da kažu. Možda baš zato njihove pesme zvuče tako direktno: jer ne deluju kao da ih je napisao neki odbor, nego ljudi koji to zaista žive.
Uz sve to čovek bi pomislio da bend postoji dvadeset četiri sata dnevno, a da ostatak sveta strpljivo čeka da oni završe s punkom. Naravno da nije tako. To su odrasli ljudi sa poslovima, porodicama, decom i svim drugim izumima zbog kojih kalendar posle određenih godina počne da izgleda kao Tetris na najtežem nivou. I tu dolazi jedna od mojih omiljenih informacija iz cele priče: za bend im ostane otprilike jedanaest minuta slobodnog vremena. Prvo porodične obaveze, posao, njiva, stoka, treninzi dece, tržni centri, pa tek onda dođe tih čuvenih jedanaest minuta iz kojih nekako nastanu probe, snimanja i svirke. Ko kaže da ne može, po Želemiru laže. Samo dobra organizacija. Ta organizacija, doduše, ima jednu manju grešku: basistu. Basista kasni otprilike dva sata. Zato počnu bez njega, kad dođe krenu ponovo, a sledeća proba je tek za nekih mesec dana, pa do tada lepo opet zaborave sve od početka. To više nije proba. To je kružna ekonomija s električnim gitarama. A kad se nekim čudom dogodi da svi imaju vremena istovremeno, to je, kaže Želemir, kao vruć burek u osam ujutru. Naslov članka tu prestaje da se zeza i postaje zvanični organizacioni sistem benda.
Kad ne čeka basistu i ne pušta dinosaurusa iz pećine, Želemir radi u parku kod bečke Hermesville. A na posao, kako sam objašnjava, ide pre svega da se malo odmori od svega. Ako neko zamišlja da sam tu dobila inspirativan odgovor o ravnoteži između posla, porodice i umetnosti, optimista je. Ravnoteža je, po njemu, za ljude sa deset miliona na računu koji imaju vremena da raspravljaju o unutrašnjem miru i investicijama. On radi iz mnogo prizemnijeg razloga: ako ne radi, neće ga platiti. U nekoliko rečenica završio je s industrijom ličnog razvoja, coachingom i svim onim policama knjiga po aerodromima sa kojih te sa naslovnica gledaju samouvereni ljudi u bež džemperima.
Koncertni set Dajnesera traje oko četrdeset minuta, a ponekad u njega uguraju i do dvadeset pesama. Što je otprilike muzički ekvivalent čoveka koji ima jedanaest minuta slobodnog vremena i baš nema nameru da baca sekunde. Među pesmama koje je publika najbolje prihvatila izdvajaju se Raspad Sistema, Gastarbeiteri, Alkohol i Schwarz Weiß. Sviraju po Istočnoj i Srednjoj Evropi, ali nijednu svirku ne stavljaju na pijedestal, jer im je svaki nastup važan na svoj način. I verujem im. To nije bend koji čeka samo veliku binu, jaka svetla i važan backstage. Po njima su često najbolji upravo koncerti sa manje ljudi, jer nema pritiska, a ima i manje svedoka koji bi kasnije komentarisali kako su ružni, debeli i matori. Vrlo praktičan pogled na statistiku publike.
Šta želiš da ljudi ponesu sa sobom posle koncerta?
Želemir: „Našu opremu do kombija.“
Majina lična nota: ova priča za mene ima još jedan vrlo lep rep. Dajneseri na svom CD-u imaju i nekoliko mojih fotografija sa koncerta u mariborskom Gustafu. I priznajem, osećaj je poseban. Jedno je kad bend upotrebi fotografiju za objavu ili profilnu, a sasvim drugo kad je uzmeš u ruke kao deo fizičkog izdanja. Negde između dinosaurusa, gastarbajter punka, bureka i basiste koji kasni, na njihovom CD-u tako je ostao i mali komadić moje večeri u Gustafu. I to mi je baš lepo.
CD sa unutrašnjošću u kojoj su korišćene i Majine fotografije sa koncerta u Gustafu / Foto: Maja Mekina
Maja Mekina je fotografkinja i autorka iz Maribora, koja godinama prati rock, punk i alternativnu scenu. Fotografiše koncerte, radi intervjue i već je pisala i objavljivala više članaka o bendovima i muzičkoj sceni. Službena je fotografkinja mariborskog Gustafa u Pekarni.
Impuls