The Chestnut Man
Postoji trenutak u drugoj sezoni The Chestnut Man kada shvatiš da serija više ne pokušava da bude priča. Pokušava da bude događaj. To je ogromna razlika. Prva sezona bila je hladna, jeziva i precizna poput hirurškog instrumenta. Nova sezona želi da bude glasnija, brutalnija i emotivno „veća“, ali upravo u toj potrebi da stalno pojačava intenzitet gubi ono zbog čega je original funkcionisao.
I dalje je ovo izuzetno gledljiva serija. I dalje izgleda fantastično. København je opet snimljen kao grad u kojem niko nikada nije bio srećan. Sve je sivo, mokro, sterilno i emocionalno mrtvo. Kamera voli prazne hodnike, mutna svetla parking garaža i šume koje izgledaju kao da kriju nešto mnogo gore od tela. Vizuelno, ovo je možda čak i jača sezona od prve.
Ali problem nordic noira je što atmosfera može veoma dugo da krije pukotine u scenariju.
Danica Curcic i Mikkel Boe Følsgaard i dalje nose seriju bez problema. Njih dvoje imaju onu retku vrstu hemije gde deluje kao da su oboje premoreni od života, ali nastavljaju dalje jer niko drugi neće rešiti stvari umesto njih. Hess više nije misteriozni autsajder iz prve sezone; sada izgleda kao čovek kojeg je posao polako samleo. Thulin je još zatvorenija nego ranije, kao osoba koja funkcioniše isključivo zahvaljujući disciplini i rutini.
I serija je najbolja upravo kada ćuti i pušta njih dvoje da postoje u tom prostoru umora, traume i profesionalne paranoje.
Nova misterija počinje odlično. Ubistva povezana sa dečjim igrama imaju onu specifičnu vrstu jezivosti koju skandinavske serije obožavaju — nešto infantilno i nevino pretvoreno u ritualnu noćnu moru. Prve epizode grade tenziju veoma strpljivo. Deluje kao da sezona zna šta radi.
A onda dolazi trenutak koji praktično preseče seriju napola.
Neću ulaziti u spojlere, ali taj veliki tragični događaj na sredini sezone deluje katastrofalno pogrešno. Ne zato što je emotivan. Problem je što je toliko agresivno dizajniran da šokira publiku da gotovo možeš da vidiš scenariste kako zadovoljno klimaju glavom dok ga pišu. Još gore, tog događaja nema u romanu po kojem je sezona rađena. Deluje kao čista televizijska intervencija napravljena da internet eksplodira komentarima i reakcijama.
To je onaj moderni streaming problem gde serije više ne veruju atmosferi i likovima nego potrebi da svakih nekoliko epizoda publika mora da napiše „OH MY GOD“ na društvenim mrežama.
I tu druga sezona počinje da klizi u nešto mnogo generičnije.
Zaplet jeste dobar. Problem je što je struktura misterije previše poznata svakome ko je pogledao dovoljno nordic noir serija. Već negde na polovini može da se nasluti ko je ubica. Ne zato što postoje tragovi. Bukvalno ih nema. I upravo zato postaje očigledno.
Savremeni nordic noir ima taj umorni trik gde ubica gotovo nikada nije centralni osumnjičeni. To je obično neka potpuno sporedna osoba koja se pojavljuje dovoljno puta da je registruješ podsvesno, ali nikada dovoljno da ozbiljno razmišljaš o njoj. Kada serija namerno ukloni sve druge opcije, ostane upravo taj lik koji deluje „premalo bitno“ da bi bio važan.
To nije pametno skrivanje identiteta. To je matematički obrazac.
Prva sezona je imala osećaj da se misterija organski razvija iz trauma likova i društva oko njih. Druga sezona često deluje kao algoritam koji proizvodi „dark Scandinavian content“. Ima brutalnosti, ima depresivnih enterijera, ima policajaca koji izgledaju kao da nisu spavali mesecima, ima trauma iz detinjstva, ima ledenih pejzaža i sporih kadrova ljudi koji stoje pored prozora dok pada kiša.
Ali sve je nekako previše svesno sebe.
Najveći problem druge sezone nije to što je loša. Naprotiv, bolja je od ogromne većine kriminalističkih serija koje danas izlaze na streaming servisima. Problem je što prva sezona nije delovala kao proizvod. Delovala je kao priča koju je neko morao da ispriča.
Druga sezona deluje kao nešto što je Netflix znao da publika svakako želi da gleda.