Foto: Mašina
Istorija Srbije nije samo niz ratova i buna; to je dvestagodišnja drama o potrazi za identitetom između šajkače i cilindra. Kada je knez Miloš Obrenović 1833. godine podelio zemlju seljacima, on je postavio temelj slobode, ali je nesvesno definisao i našu najveću unutrašnju blokadu. Srbija je u moderni svet zakoračila kao zemlja „slobodnih seljaka“, a ne kao društvo „slobodnih građana“.
Piše: Dragan Vukićević
U tom trenutku, seljak je dobio posed, ali nije dobio institucije. Njegova sloboda završavala se na njegovoj međi, a državu je video ili kao neprijatelja koji uzima porez, ili kao plen koji treba prigrabiti. Taj čin je stvorio „narodnjake“ – one koji veruju da je naša mera patrijarhalna samodovoljnost pod skutom „velikog domaćina“, i „evropejce“ – one koji su shvatili da bez modernizacije, jasnog prava svojine i zakona, ta ista sloboda postaje sopstvena tamnica.
Taj sukob traje i danas. Dok se aktuelni sistem hrani narodnjačkim populizmom, obećavajući „sigurnost“ unutar ograde našeg malog dvorišta, generacija rođena u 21. veku shvata da je ta izolacija zapravo – stajanje u mestu dok svet prolazi pored nas.
Inicijacija u svetu bez milosti
Studenti rođeni 2001. i 2002. godine su generacija kojoj je sudbina uskratila maturske večeri. Dok mladi ratnici Masai naroda odlaze u savanu sa kopljem da sretnu svog lava, a mladi Japanci na dan Seijin no Hi svečano postaju odrasli, ovi mladi ljudi su svoju zrelost kalili u tišini pandemijske izolacije.
Ta tišina im je otvorila oči. Videli su da je svet sebičan i da se bez jakih pravila prava pretvaraju u privilegije moćnih. Shvatili su ključnu stvar: mi smo u Evropi, ne samo geografski, već sudbinski. Njihova svest o Evropskoj uniji nije idolopoklonstvo, već suva inteligencija. Oni znaju da nam EU nije potrebna kao milostinja, već kao garancija poretka . Garancija da će institucije biti jače od pojedinca, da će struka biti važnija od partijske knjižice i da će vladavina prava zameniti vladavinu samovolje.
Bekstvo iz začaranog kruga „plena“
Ova deca su prozrela igru koja se igra decenijama. Svesni su da se tradicionalna opozicija prečesto bori samo za to da oni postanu novi „domaćini“ koji će deliti plen. Za njih, država više ne sme biti ničija prćija niti privatni posed političke kaste.
Njihova lista je heterogena – na njoj su svi slojevi naše društvene stvarnosti – ali ih spaja kultura dijaloga koja je kod nas davno sahranjena. Oni shvataju da se ne moraju slagati u svemu da bi se složili u osnovnom: država mora biti servis građana, a ne gospodar podanika. NJihov cilj nije vlast zauvek, već stvaranje terena za prve poštene izbore. Oni su svesni da su političke stranke koje su im pružile podršku bez uslova prepoznale trenutak, dok ostale mogu slobodno ići u svojim kolonama, uz pakt o nenapadanju.
Roditeljski greh: Ljubav koja tera u emigraciju
I dok studenti biju bitku za sistem, njihovi roditelji, bake i deke i dalje drže prst na glasačkom listiću čuvajući privid „stabilnosti“. Tu leži najstrašniji paradoks srpske porodice.
Kada birate model iz 19. veka – sistem u kojem jedan čovek odlučuje o svemu kao nekada knez na svojoj međi – vi direktno potpisujete presudu sopstvenoj deci. Svakim glasom za sistem koji prezire kompetenciju i zakon, vi svojoj deci pakujete kofere. Majke i očevi koji misle da čuvaju državu glasajući za „čvrstu ruku“, zapravo svojoj deci serviraju ekonomsku emigraciju.
To nije ljubav – to je izdaja. Ako dete ode „trbuhom za kruhom“ u svet gde će uvek biti građanin drugog reda, ono postaje žrtva vašeg straha. Ono gubi pravo na normalan život u sopstvenoj kući jer ste vi, plašeći se promene, izabrali sistem koji ne prepoznaje njegovu ljudsku i građansku vrednost, već samo njegovu lojalnost „domaćinu“.
Sukob narodnjaka i evropejaca u Srbiji mora da se završi pobedom razuma. Studenti su taj most. Oni traže evropske standarde da bi mogli da ostanu srpski domaćini u modernom smislu te reči – ljudi koji su gospodari svoje sudbine jer ih štiti zakon, a ne partijska milost.
Vreme je da prestanemo da živimo u 1833. godini. Miloš nam je dao zemlju, a ovi mladi ljudi traže državu. Današnja vlast tu zemlju koristi da nas zadrži u 19. veku, tretirajući nas kao kmetove na sopstvenom imanju. Studenti 21. veka su konačno rekli: „Dosta“. Oni su svoja koplja okrenuli ka pravom lavu – onom koji proždire budućnost zarad opstanka na vlasti.
Ako im roditelji opet sruše taj san, ostaće sami na svojim pustim „okućjima“, gledajući unuke preko ekrana mobilnih telefona iz neke daleke, uređene Evrope. Pitanje je prosto: volite li svoju decu više od sopstvenog straha od slobode?