Foto: Profimedia
Čudovište iz romana „Frankenštajn ili Moderni Prometej“ Meri Šeli odavno je napustilo stranice knjige i postalo legenda pop kulture.
U filmu Džejmsa Vejla iz 1931. godine, Boris Karlof stvorio je ikoničnu sliku stvorenja: tromog, nerazumljivog diva sa zavojima i vijcima u vratu. Ali Šelino Stvorenje bilo je drugačije — tragično, elokventno, gotovo filozofsko.
Kada je Gijermo del Toro 2023. najavio svoju verziju “Frankenštajna”, mnogi su očekivali “pravu”, vernu adaptaciju. Ipak, del Toro nije hteo da kopira klasiku, već da joj udahne novo srce.
Njegov film zadržava osnovnu strukturu romana — Viktor Frankenstein juri svoje Stvorenje po zaleđenom Arktiku — ali sve ostalo menja: pripovedačku perspektivu, likove, ton, pa i samu poruku.
Dva glasa, jedna priča
Za razliku od većine ekranizacija koje izostavljaju okvirnu priču o Viktorovom bekstvu na sever, del Toro je zadržava, ali je preoblikuje. Polovinu filma pripoveda Viktor (Oskar Ajzak), a drugu polovinu Stvorenje (Džejkob Elordi). Time reditelj po prvi put daje jednak glas i tvorcu i tvorevini, stavljajući ih u ravnopravan dijalog o krivici, moći i ljudskosti.
Del Toro se ne plaši da menja. Iz romana nestaje Viktorov prijatelj Klerval, a pojavljuje se mentor Harlander (Kristof Valc), čija opsesija „novim svetom bogova i čudovišta“ podseća na likove iz starih horor filmova. Radnja je pomerena u 1850-e, što omogućava umetanje motiva fotografije — kao metafore duše uhvaćene u slici.
Elizabeta: Od senke do središta
Umesto Viktorove verenice, ona je verenica njegovog brata, ali i osoba koja prepoznaje monstruoznost Viktorovog naučnog egoizma. Elizabeta ne vidi Stvorenje kao pretnju, već kao biće koje pati — i time postaje moralni kompas filma.
Del Toro, poznat po ljubavi prema “čudovištima sa dušom”, još jednom izokreće poznatu priču. U njegovoj verziji, Viktor je pravi monstrum, dok je Stvorenje onaj koji traži smisao i toplinu. “Frankenštajn” se tako pretvara u priču o roditelju koji je odbacio svoje dete, a ne o naučniku koji je prešao granice prirode.
Od tragedije do pomirenja
U poslednjim scenama ono, umesto da nestane u tami, odlazi u svitanje — znak da se konačno pomirilo sa sobom i svetom.
U tom trenutku, film napušta okvir tragedije i postaje parabola o oproštaju, grehu i drugoj šansi. Del Toro ne beži od gotičkog horora, ali ga pretvara u emocionalnu bajku o stvaranju i odgovornosti.
Vernost duhu, a ne slovu
U predgovoru za izdanje „The New Annotated Frankenstein“ napisao je: “Sva umetnost je autoportret.” Njegov “Frankenštajn” je upravo to — lični portret umetnika koji u čudovištima vidi ljude, a u ljudima često čudovišta.
U vremenu kada se holivudske adaptacije najčešće svode na kopiranje klasika, del Toro pokazuje da i stara priča može biti nova — ako joj se priđe srcem. Njegov “Frankenštajn” nije samo omaž Meri Šeli, već i njena logična evolucija. Posle više od dva veka, čudovište je ponovo oživelo — i, po svemu sudeći, nikada nije bilo ljudskije.
Izvor: Slash Film