Dulce Pontes
Portugalci su melanholičan narod. Kažu da to dolazi od njihovog geografskog položaja na zapadu, na ivici kontinenta, suočeni sa beskrajnom širinom okeana, okrenuti ka horizontu bez kraja, ka sjajnom i beskrajno moćnom plavetnilu – koliko čarobnom toliko i surovom – u kojem su vekovima nestajali njihovi mornari, čamci, karavele. Fado pesme često za sadržaj imaju iskustva i doživljaje na moru, poput ove snažne i opijajuće pesme u kojoj se u ritmu melodije čuje i ritam talasa – sjajna „Pesma mora“ (Cancao de mar) u vanrednoj interpretaciji Dulce Ponteš.
Pođoh plesati u svom čamcu,
Preko surovog mora
Koje zagrmi jer želim da ukradem
Jedinstveni sjaj
Tvog tako lepog pogleda
…
Dođi da saznaš da li more ima pravo
Dođi ovamo da vidiš kako mi pleše srce
Ako plešem u mom brodiću
Neću ići na surovo more
I neću ti ni reći gdes sam bio da pevam
Da se smejem, plešem, živim, sanjam sa tobom.
https://www.youtube.com/watch?v=v_2fyB4dj4U
Mnogo pre Dulce Pontes pesmu je u originalu pevala velika Amalija (Rodrigeš) – kao što je pevala i mnogo druge danas poznate fado pesme, koje su nastavile da pevaju generacije pevača i pevačica – sve do danas – ponekad i na zanimljiviji i neobičniji ili moderniji način.
Ali jedna je bila Amalija, jer fado nije bio isti pre i posle Amalije.
Fado (što znači „sudbina“, fatum) je muzika nastala, smatra se negde pre dva veka po sumnjivim krčmama lisabonskih lučkih predgrađa u kojim i danas, vekovima nakon njihovog nestanka, blude zaboravljene senke Mavara (koji su u Lisabonu živeli duže nego Turci kod nas) poput Alfame ili Murarije. Fado se po svom socijalnom poreklu i razvoju može porediti sa našom starogradskom muzikom. Njegovi koreni su iznikli iz danas nepoznatih veza sa melodijama i glasovima možda došlim iz crne Afrike (pesme zvane „mora“ sa Cabo Verde) ili pevanim na grleni, tako arapski način i pomešanim sa emocijama portugalske duše, utopljene u čežnji („saudade“) za onim nestalim, otišlim, dalekim, nedostižnim, a željenim – otpevane na poseban način i uz pratnju, gotovo jeku male portugalske „gitare“ (sa 12 žica, nastale iz citri kojima su svirali srednjovekovni trubaduri) – sve do najdublje emocije i poslednjeg otkucaja pevačevog srca.
Amalia Rodrigues
Nastao i pevan u nižim društvenim slojevima (mornari i konobarice iz lučkih kafana), fado je dobio na ugledu i značaju, pa postao neka vrsta „zvanične tradicionalne muzike“ koju je podržavala i država, onda kada je jedinstveno talentovana Amalija – pevačica, pesnik i kantautor – svojim nastupima, načinima pevanja i društvenim vezama postala čuvena, prvo u samom Portugalu, a zatim u Francuskoj, u kojoj je, u njeno doba (pre i posle II svetskog rata) gradila svetska karijera. Sa Amalijom fado je ušao u ono što se danas zove world music, a od nedavno, opet uz državnu promociju, uključen u nematerijalno nasleđe čovečanstva pod zaštitom UNESCO.
Postoji dakle fado pre i posle Amalije, kao društveni i kulturološki fenomen. U njeno vreme – vreme konzervativne političke diktature i ekonomske stagnacije – portugalska narodna kultura se definisala sa tri „f“ – fado, fudbal i Fatima (religija). Danas su ostala samo dva „f“ (Portugalci su, kao i većina ostalih Evropljana, većinom prestali da idu u crkve, ali fudbal im je postao vera).
Teško je u ogromnom Amalijinom repertoaru, probrati samo jednu njenu interpretaciju. Evo jedan od klasika sa uobičajenim nastupom – pevačica zagrunuta šalom, peva visoko uzdignute glave sa dvojicom gitarista u pozadini.
I tipičan Amalijin tekst, pun sete i emocije: Kako čudna forma života
Beše to Božja volja
U ovoj muci živim,
Uzdasi moji su svi
Čežnja je moja sva
Beše to Božja volja
Kako čudna forma života
Što ovo moje srce živi
Živi životom izgubljenim
Ko mi je dao ovaj dar
Kakva čudna forma života
Itd…
Katja Gereiro
Za kraj, u ovoj kratkoj crtici o fadu, sjajna fado pevačica Katja Gereiro koja u krčmi u duetu peva izvanrednu Amalijinu (ponovo) pesmu: Gorka ljubav, medena ljubav (jedna od mojih omiljenih). Ko bude posetio Lisabon, ako ode u restoran sa fado pevanjem, nači će atmosferu sličnu ovom videu. Dok se peva fado, gosti ne jedu, odloži se pribor za večeru i uživa se u pesmi.
“Čuvam ljubav
Koju ne mogu da priznam
Ali mogu da je plačem
Grešna ljubav i ljubljena ljubav
Ljubav od meda, ljubav od cveća
Ljubav sva gorka, al moćna ljubav
Voljena ljubav!”
Itd…
Umesto bis-a
Mozda treba pomenuti da pored lisabonskog fada postoji i poseban – fado iz Koimbre- starog univerzitetskog centra – koji pevaju – horski – studenti odeveni u svoje klasične tamne tunike. I ovaj fado je duboko melanholičan, ali se peva na nešto drugačiji način.
Hor studenata peva o odlasku iz Koimbre nakon završetka studija. „Koimbra u času rastanka“.
Bis II
Koga bas, bas zanima fado, moze da pogleda i ovaj neobicni film Carlosa Saure, Fados
Autor: Duško Lopandić/ P.U.L.S.E
