Foto: Sebastian Reuter/Getty Images
Farmerke niskog struka i pirsing na pupku ponovo su u modi, zajedno sa popularnošću lekova za mršavljenje.
Astrid Prange | Ana Čajka
Šta Paris Hilton, Britni Spirs, Sara Džesika Parker i Kejt Mos imaju zajedničko? Za Kan, 23-godišnju manekenku i modnu dizajnerku, sve su one prave Y2K ikone.
Y2K je skraćenica za ‘year 2000’ (godina 2000) i odnosi se na kompjuterske greške u formatiranju tokom prelaza između milenijuma. Međutim, danas je poznat pre svega kao ime trenda koji oličava nostalgiju za modom, kultom i muzikom od pre skoro četvrt veka.
Ono što Britni, Paris, Kejt i Sara dele nije samo ljubav prema zvonastim farmerkama niskog struka, pirsingu na pupku, cipelama sa visokom štiklama, mini suknjama, kratkim majicama i malim torbama. Sve su one veoma mršave. Takođe, predstavljaju ondašnje standarde lepote koji se danas smatraju „toksičnim”.
Sustret Ozempika i Y2K
Ovaj „toksični” standard lepote — biti veoma mršav — izgleda da se vraća, potpomognut lekovima za mršavljenje poput Ozempika. Pojavio se 2017. kao lek za ldijabetes, ali je pre otprilike dve godine postao viralan na društvenim mrežama kada su influenseri počeli da dele svoja iskustva o neobično brzom gubitku kilograma. Hešteg #ozempic u međuvremenu ima stotine hiljada pregleda na Tik Toku i Instagramu.
U jednom trenutku, injekciju su počeli da koriste i oni koji su jednostavno želeli da izgube nekoliko kilograma pred leto. Lek je postao toliko popularan da konstantno vlada nestašica, a Novo Nordisk, danski farmaceutski gigant koji proizvodi Ozempik i Vegovi (Wegovy), najvrednija kompanija u Evropi, vredna skoro koliko i cela nemačka automobilska industrija.
„Heroin-šik se vratio na međunarodne piste”
Uprkos popularnosti, nemačko-turska manekenka sa oblinama Kan nije čula za Ozempik — sve dok nije prošetala pistom za brendove Namilia i Ed Hardi, poznate po svojoj Y2K estetici. Njihova revija u Berlinu dospela je na naslovnice širom sveta zbog modela u majici sa natpisom „Volim Ozempik”.
Kan veruje da poruka te kontroverzne majice nije bila slavljenje leka za mršavljenje, već isticanje činjenice da se moda vraća ka „heroin-šiku”, estetici povezanoj sa ekstremno mršavim, bledim modelima poput Kejt Mos ili Džije Karandži.
„Svakih nekoliko godina dolazi novi trend. Heroin-šik se definitivno vratio na velika vrata. Pre toga, bio je pokret „pozitivne slike tela”, ali već godinu i po dana na pistama vidimo manje modela sa oblinama”, kaže Kan.
Zbogom pozitivnoj slici tela?
Kan, kao jedna od retkih manekenki sa oblinama, to doživljava lično.
„Često bi mi potvrdili angažman, a zatim ga otkazali nakon provere sa stilistima zbog moje veličine, kao što se desilo, na primer, sa Žan Pol Gotjeom,” rekla je za DW.
Manekenka Kan na modnoj reviji brenda Namilija, Berlin Fashion Week, foto: Sebastian Reuter/Getty Images
Kan kaže da se ponovo preferiraju visoki i mršavi modeli, posebno u visokoj modi. To podseća na kontroverzno nasleđe koje su ostavili dizajneri poput Karla Lagerfelda: Lagerfeld je poznat i po svojim negativnim i stereotipnim izjavama, poput „niko ne želi da vidi modele sa oblinama na pisti” ili o pevačici Adel za koju je rekao da je „malo predebela”.
Najnoviji izveštaj iz Vog Biznisa potvrđuje Kanina zapažanja: samo 0,8% revija za jesen/zimu ove godine imalo je plus-sajz modele. Prema Vogu, razlog tome je što su se brendovi koji su pokušali da budu inkluzivniji po pitanju veličina uglavnom vratili standardnom izboru manekenki.
Dakle, da li je inkluzivnost bila samo jednokratni eksperiment?
„Mršavost nikada nije izašla iz mode”
Paula Vila Braslavski, profesorka sociologije i rodnih studija na Univerzitetu u Minhenu, kaže da mršavost nikada zapravo nije izašla iz mode — ni na pistama, ni na ulicama.
„Društvo je oduvek osuđivalo punije”, kaže Braslavski. „To je moralno pitanje još od kraja 19. veka. Ako ste gojazni, smatraju vas lenjim, glupim, neobrazovanim, moralno korumpiranim ili nezainteresovanim”. Braslavski strahuje da bi normalizacija lekova za mršavljenje poput Ozempika mogla da pojačati stigmu onih koji odstupaju od normi.
„Za žene, percepcija o tome šta je ‘prava’ težina uvek je bila ograničenija nego za muškarce. Oduvek se o ženama sudilo pre svega na osnovu njihovog izgleda. Previše mršava, previše debela, previše mišićava, previše lepa ili nedovoljno lepa — stalno kritikuju žene”.
Međutim, kritike, povratak heroin-šika i popularnost Ozempika ne sprečavaju Kan da nosi svoju Y2K odeću, kako na pisti, tako i na ulicama. I dalje postoje brendovi za koje pozitivna slika tela nije samo trend, kaže ona — na primer Namilia i Ed Hardi.
„Da slave Ozempik ne bi slali modele sa oblinama na pistu. A ja nisam jedina”, objašnjava. Po njenom mišljenju, Namilia i Ed Hardi „samo iskreno ističu kontroverzu oko leka, jer, nažalost, ljudi stvarno vole Ozempik”.
Da li to znači kraj pozitivne slike tela? Milenijalska kultura i Ozempik bi mogli učiniti standarde lepote još nedostižnijim. Ali za Kan, ova estetika nije rezervisana samo za mršave ljude i to niakda neće ni biti.