ilustracija: Maria Bramasole
Od svih fundamentalnih sposobnosti čoveka, pravilno izvođenje zaključaka se najteže stiče. Ljudi pri odrastanju nauče da vezuju pertle, peru ruke, rukuju escajgom. Ubrzo potom nauče da voze kola i izgovaraju gramatički koherentne rečenice. Postoje pojedinci koji čitav život prožive ne savladavši sposobnost zaključivanja, da nikada ni ne pomisle na mogućnost da je ovaj ili onaj sud pogrešan. Postavlja se pitanje, da li je sposobnost izvođenja zaključaka iz premisa čoveku urođena. U cilju da se ne upuštamo u to komplikovano pitanje koje muči filozofe kroz epohe, sva je prilika da jeste. Zašto je onda neophodna ogromna posvećenost i refleksija nad sudovima da bi se savladalo nešto što je u toj meri fundamentalno?
Piše: Dorijan Dobrić
Ako dolazite kući iz škole i pitate nekog ukućana da li ima nešto slatko ili opet ima samo voće, i kada ukućanin odgovori da nema ništa slatko, automatski sledi nesrećan zaključak koji dovodi do razočarenja usled nepostojanja čokolade. Za potrebe argumenta, ignorisaćemo činjenicu da je i voće slatko, ali svima je jasno da, kada kažemo: ima li nešto slatko?, mislimo na fabrički procesuirani šećer koji prija čulima, ali šteti zdravlju. Takav tip zaključivanja je bazičan, i nema ničeg problematičnog u tome. Sva je prilika da svaka zdrava individua može da izvede ovakav zaključak, poznatiji u literaturi kao disjunktivni silogizam. Imamo opciju A i opciju B, nije A, dakle B. Živeli bismo u utopiji kada bi svaki iskaz i svaki argument bio ovako jednostavan i čovečanstvo bi bilo u čitavom svom nizu savršeno racionalno. Zašto ne živimo u logičkoj utopiji?
Sasvim je izvesno da, uprkos tome što je svako ponaosob obdaren razumom, čovečanstvo u celini nije racionalno. Tačnije, posedovanje razumnosti ne implicira nužno razvijenu sposobnost zaključivanja. Ideal vrhunske inteligencije i savršeno razvijene sposobosti izvođenja zaključaka iz premisa ostvarena je u liku Šerloka Holmsa, čuvenog fiktivnog detektiva britanskog autora Artura Konana Dojla (Sir Arthur Conan Doyle). Činjenica da on nije stvarna ličnost ne utiče mnogo na potrebe ilustracije tri osnovna tipa zaključivanja, a to su: abdukcija, dedukcija i indukcija.
Studija u ružičastom je epizoda serije Šerlok iz 2010. u kojoj Holms upoznaje Džona Votsona, svog budućeg cimera i kolegu. Votson ulazi u prostoriju i pruža svoj telefon Holmsu nakon što mu je ovaj tražio da obavi jedan telefonski razgovor. Jedan letimičan pogled na Votsona i njegov telefon bio je dovoljan da Holms zaključi mnoštvo stvari: Votson je vojni lekar koji je studirao na Bartsu (Barts), služio je ili u Avganistanu ili u Iraku, ima brata po imenu Hari koji je alkoholičar; Votson je vraćen nazad u London usled zadobijene rane i kreće se pomoću štapa potpuno nepotrebno, budući da je povreda psihosomatska. Holms odlazi još dalje: Hari je alkoholičar koji se razveo od svoje žene upravo zbog problema sa pićem i dao je telefon svom bratu Votsonu u cilju da ostane u kontaktu sa njim i da se istovremeno otarasi poklona koji ga podseća na nesrećnu ljubav. Sve Holms zaključuje na osnovu kratke interakcije sa čovekom kojeg vidi prvi put u životu. Šta Holms ima od činjenica na raspolaganju? Blago preplanulog čoveka uspravnog, očigledno vojničkog držanja i njegov skup telefon koji je kompletno izgreban u onom delu gde ulazi punjač. Zaključak o Bartsu izveden je na osnovu držanja i načina govora; Avganistan ili Irak predstavljaju disjunkciju izvedenu iz mestimične preplanulosti. Alkohololizam Votsonovog brata je nešto komplikovaniji zaključak – pijan čovek jako teško uspeva da ubode punjač u telefon, pa otud ogrebotine. Na telefonu pišu sledeće reči: Hariju od Klare.
ilustracija: Maria Bramasole
„Nešto pre 1865. godine, mislioci u logici su uglavnom delili argumente na dve klase: klasu deduktivnih argumenata (i.e. nužne inferencije) i klasu induktivnih argumenata (i.e. probabilne inferencije). U ovo vreme, Pers je počeo da smatra da postoje dve sasvim različite klase probabilnih inferencija – jedna je induktivna, druga je abduktivna” (Robert Bruh, 2022). Primer dedukcije izgleda ovako: svi zmajevi imaju krila, a Meraksis je zmaj, dakle Meraksis ima krila. Zaključak nužno sledi iz premisa i kretanje ka njemu je monotono, slično kao u šahu kada se dogodi prinudni mat u dva poteza. Igrač jednostavno nema kud osim da odigra onako kako mu protivnik, koji je u boljoj poziciji, zada jer svaki drugi potez bi bio neregularan. U dedukciji, ide se od opšteg ka pojedinačnom.
Indukcija je nešto komplikovanija, na primer: u Srbiji, (skoro) sva deca u osnovnoj školi nauče latinicu i ćirilicu, Marija Nikolić je iz Srbije, dakle Marija zna i ćirilicu i latinicu. U ovom slučaju, u igru ulazi verovatnoća i zaključak ne sledi nužno. Iako postoji jaka mogućnost da Marija zna oba pisma, i dalje postoji mala verovatnoća da ona zna samo jedno. U indukciji se ide od pojedinačnog, ka opštem i obavezno se u zaključku nalazi nešto što u premisama nije sadržano; uvek postoji neki skok. Ovaj skok je u Marijinom slučaju mali, ali postoji mnogo induktivnih argumenata gde su ovi skokovi veći i utoliko čine zaključivanje, a samim tim i naučno istraživanje težim. Ako se setimo primera gde Holms upoznaje Votsona, lako bi se uvidelo da način na koji Holms rezonuje ne liči ni na indukciju ni na dedukciju – svi su izgledi da se radi o nečemu novom, onom što je Pers (Charles Sanders Peirce) otkrio.
Primer za abdukciju bi bio sledeći: Natalija i Slavica su najbolje drugarice i stanuju jedna pored druge. Jedno veče, čuje se buka i povišen glas usled svađe koja je nastala i Slavica nakon nekoliko minuta izleće iz stana. Sutradan, Slavica i Natalija su viđene kako piju kafu u kafiću pored zgrade u kojoj žive, u dobrom raspoloženju. Zaključak je da su se pomirile. Primer sa Marijom Nikolić i dve drugarice nekim misliocima deluje kao formalno isti „jer, iako persovska abdukcija koja se standardno opisuje kao zaključivanje o tkz. najboljem objašnjenju date pojave predstavlja poseban tip zaključivanja, većina je svrstava, zajedno sa indukcijom, u zaključivanje putem kojeg dolazimo do hipoteza kojima objašnjavamo pojave i koje su, zavisno od stepena potvrđenosti, samo u manjoj ili većoj meri verovatne” (Lazović, 2009).
Sa jedne strane, razumljivo je što mnogi smatraju abdukciju podvrstom probabilne inferencije, jer i tu zaključujemo nešto što se u premisama ne nalazi, sa druge, izgleda da krucijalna razlika između primera sa Marijom Nikolić i dve drugarice ipak postoji. Ako u indukciji postoji zaključivanje od pojedinačnog ka opštem, onda u abdukciji postoji zaključivanje od pojedinačnog ka pojedinačnom. Holms nema uvid u više sličnih vojnih doktora koji su vraćeni iz Avganistana i Iraka sa psihosomatskom povredom da bi mogao da pretpostavi da je Džon Votson jedan od njih. Holms nije video dve stotine izgrebanih telefona da bi imao jasan uvid da je originalni vlasnik bio alkoholičar. Abduktivno rezonovanje se često dovodi u vezu sa argumentima po analogiji koji se često koriste u medicini: ako neki lek ili otrov radi na miševima, sva je prilika da će raditi na ljudima, te bi bilo ispravnije reći da je abdukcija ipak samostalan način rezonovanja koji svakodnevno koristimo, a važan je za nauku isto koliko i indukcija, premda ipak različit od nje. Poteškoće sa abduktivnim načinom razmišljanja su očigledne – šanse za pogrešku u dedukciji ne postoje, u indukciji se šansa za pogrešku uvećava što je verovatnoća manja, ali abdukcija ostavlja najviše prostora za grešku. U našem primeru sa Holmsom, čak je i on uspeo u svoj svojoj briljantnosti da pogreši – Hari je skraćeno od Harijet, što je englesko žensko ime i Votsonov brat je u stvari sestra koja je bila u istopolnom braku sa Klarom.
Ono što razlikuje nas i Holmsa jeste to koliko puta je Holms došao do najboljeg mogućeg rešenja – on skoro uvek, a ostali često nisu. „Nauka o dedukciji” je tehnički termin koji Dojl koristi u svojim delima da bi opisao način kako Šerlok razmišlja, jer reč deduction na engleskom jeziku znači puko „zaključivanje”, ne misli se na tehnički termin „dedukcija”. Upravo zato je bitno razjasniti da Šerlok Holms ne koristi dedukciju u cilju da zaključi ko je ubica ili lopov, već abdukciju. Problem sa tim je što kada bi, umesto nauke o dedukciji, stajala nauka o abdukciji, na engleskom jeziku (Science of abduction), imala bi pogrešno značenje. Bitno je da smo svesni da odgovor na pitanje o prirodi Holmsovog načina razmišljanja postoji, iako nikad ne bismo bili u stanju da dostignemo taj ideal, ali je sada lakše težiti ka njemu kada znamo put.
Izvor: Časopis Kuš!