Ako pogledamo rasprave o fenomenu moći, odmah vidimo da tu postoji konsenzus među političkim teoretičarima od levice do desnice da nasilje nije ništa drugo do najflagrantnija manifestacija moći.
To su iskustva na osnovu kojih predlažem da se postavi pitanje nasilja u oblasti politike. To nije lako, ono što je pre šezdeset godina primetio Sorel, “Problemi nasilja i dalje su opskurni”, isto je toliko istinito danas kao što je bilo i tada. Pomenula sam opšte oklevanje da se nasilje razmatra kao fenomen za sebe, i sada moram bliže da odredim ovaj iskaz. Ako pogledamo rasprave o fenomenu moći, odmah vidimo da tu postoji konsenzus među političkim teoretičarima od levice do desnice da nasilje nije ništa drugo do najflagrantnija manifestacija moći. “Čitava politika je borba za moć; krajnji oblik moći jeste nasilje”, kaže Č. Rajt Mils (C. Wright Mills), što je eho definicije Maksa Vebera (Max Weber) o državi kao “vladavini ljudi nad ljudima zasnovanoj na sredstvima legitimnog, odnosno, navodno legitimnog nasilja.
Ovaj konsenzus je veoma čudan; izjednačiti političku moć sa “organizacijom nasilja” ima smisla jedino ako čovek sledi Marksovu procenu države kao instrumenta za ugnjetavanje u rukama vladajuće klase. Okrenimo se, zato, autorima koji ne veruju da su država i njeni zakoni i institucije samo nadgradnje prinude, sekundarne manifestacije nekih sila u pozadini. Okrenimo se, na primer, Bertranu de Zuvenelu, čija je knjiga Moć možda najprestižnija i, u svakom slučaju, najinteresantnija rasparava o ovoj temi.” Za onoga”, kaže on, “ko razmišlja o epohama, rat se pokazuje kao jedna aktivnost Država koja je u veri sa njihovom suštinom. Ovo nas može navesti da upitamo da li bi kraj ratovanja, dakle, značio i kraj država. Da li bi nestanak nasilja u odnosima među državama značio kraj moći.
Čini se da odgovor zavisi od toga kako razumemo moć. Ispada da je moć instrument vladavine, dok vladavina, kako nam se kaže, svoje postojanje duguje “instinktu dominacije”. Kada kod Žuvenela čitamo da se “čovek oseća više kao čovek kada se nameće i kada druge čini instrumentima svoje volje”, što mu daje “neuporedivo zadovoljstvo,” to nas odmah podseća na ono što je Sartr rekao o nasilju. “Moć se, kaže Volter (Voltaire), “sastoji u tome da nateram druge da delaju onako kako ja hoću”; ona je prisutna uvek kada imam priliku “da potvrdim svoju volju nasuprot otporu” drugih, kaže Maks Veber, podsećajući nas na Klauzevićevu definiciju rata kao “akta nasilja da bi se suparnik primorao da radi onako kako mi želimo”.
Ta reč, kako nam kaže Strause Hupé, označava “moć čoveka nad čovekom. Vratimo se Žuvenelu: “Komandovati i biti potčinjen bez toga nema moći, da bi postojala moći nije potreban nijedan drugi atribut… Ono bez čega ona ne može postojati: ta suština jeste komanda. Ako je suština moći u efikasnosti komande, onda nema veće moći od one koja proizilazi iz puščane cevi, i bilo bi teško reći na “koji način se komanda koju daje policajac razlikuje od komande koju daje jedan revolveraš”. (Citiram i značajne knjige The Notion of the State, Aleksandra Paserana Dantreva (Alexander Passerin d’Entreves), jedinog autora za koga znam da je svestan značaja razlike između nasilja i moći. “Mi moramo da odlučimo da li se i na koji način može ‘moć’ razlikovati od ‘sile’, da utvrdimo kako činjenica da sila upotrebljena u skladu sa zakonom menja kvalitet same sile i daje potpuno drugačiju slika ljudskih odnosa”, jer sila, samom činjenicom da je okvalifikovana, prestaje da bude sila.”
Al, čak i ova, daleko najsofisticiranija i najpromišljenija distinkcija u čitavoj literaturi, ne ide do same srži stvari. Moć, kako je shvata Passerin d’Entreves, jeste “kvalifikovana” ili “institucionalizovana sila”. Drugim rečima, dok ranije navedeni autori definišu nasilje kao najflagrantniju manifestaciju moći, Passerin d’Entreves definiše moć kao neku vestu ublaženog nasilja. U konačnoj analizi, to se opet svodi na isto).” Da li bi se svako, od desnice do levice, od Bertrana de Žuvenela do Mao Cetunga, složio u vezi sa jednom toliko osnovnom tačkom u političkoj filozofiji kao što je priroda moći?
Hannah Arendt