Haiti, foto: Monique Hilley/Wikimedia Commons
Ko je naredio ubistvo i zašto? Žovenel Mois je imao mnogo neprijatelja, a većina njih ima pristup oružju ili ljudima koji su spremni da ga upotrebe. Mois je brzo napredovao od nepoznatog uzgajivača banana do najomraženijeg čoveka na Haitiju.
„Cherie, u opasnosti sam“. Glasovnu poruku moje prijateljice sa Haitija čula sam 8. jula ujutru. Krila se pod krevetom, s telefonom uz lice. „Upali su neki muškarci, naoružani. Ne znamo šta da radimo“. Prethodnog dana, pred zoru, ubijen je predsednik Žovenel Mois. Kako se navodi, telo mu je izrešetano mecima, a levo oko izbijeno. Dvojica osumnjičenih ubica pobegli su u Žaluzi, gusto naseljen kvart Port-o-Prensa, gde živi i moja prijateljica. Pucnjava osumnjičenih i policije trajala je satima. Do petka je, prema policijskom saopštenju, ubijeno troje osumnjičenih, 17 je uhapšeno, dok je 8 u bekstvu. Navodi se da je reč o plaćenicima, većinom iz Kolumbije, dok su dvojica Amerikanci haićanskog porekla.
Ko je naredio ubistvo i zašto? Žovenel Mois je imao mnogo neprijatelja, a većina njih ima pristup oružju ili ljudima koji su spremni da ga upotrebe. Da zanemarimo kolumbijske plaćenike i pastora iz južne Floride koji je, prema navodima policije Haitija, pomagao u njihovoj regrutaciji. Moisova predsednička straža nije učinila ništa da spreči napad. Možda su bili saučesnici. Samo su Mois i njegova žena Martina pogođeni; ona se oporavlja na Floridi. Sudija koji je proglasio Moisovu smrt kaže da nije razgovarao ni sa kim na mestu zločina.
Mois je brzo napredovao od nepoznatog uzgajivača banana do najomraženijeg čoveka na Haitiju. Njegova kompanija Agritrans doo stvorila je prvu poljoprivrednu zonu slobodne trgovine na Haitiju, što mu je donelo milione dolara investicija i nadimak Bananamen. U zemlji u kojoj više od polovine stanovništva živi u ruralnim područjima, to mu je donelo i politički uticaj. Izbori koji su ga doveli na vlast bili su produženi nered. Zakazani za 2015, stalno su odlagani i konačno poništeni posle masovnih protesta zbog izbornih prevara. Novo glasanje odloženo je zbog uragana Metju. Do trenutka Moisove inauguracije 2017, haos je trajao već gotovo godinu i po dana. Izlaznost je bila oko 20%.
Njegovu pobedu obezbedila je podrška odlazećeg predsednika Mišela Martelija, kog je ustav sprečio da vrši dva vezana mandata. Možda je hteo da mu Mois pričuva mesto i zaštiti ga od optužbi za korupciju u vezi sa zloupotrebama pomoći posle zemljotresa i fondova iz venecuelanskog programa PetroCaribe. Onda bi Marteli mogao ponovo da se kandiduje 2021. Ali je Mois u međuvremenu nagomilao i svoje prekršaje. Više od 500 ljudi ubijeno je u najmanje 10 pokolja od 2018, većinom u siromašnim četvrtima Port-o-Prensa. Jedna sudska istraga povezala ga je sa zloupotrebom dve milijarde dolara pomoći. Odbio je da se povuče kada mu se mandat završio u februaru, tvrdeći da mu ustav garantuje još jednu godinu u kabinetu. (U trenutku kad je ubijen, planirao je referendum koji bi omogućio vezane predsedničke mandate.) Oni koji su se suviše glasno protivili njegovom tumačenju zakona bili su uhapšeni ili oteti. Iz zemlje su pobegli mnogi novinari i aktivisti koje sam poznavala dok sam živela na Haitiju do pre 10 godina. Od juna je zbog nasilja više od 14.000 ljudi otišlo iz Port-o-Prensa. Nedelju dana pre atentata, 15 civila ubijeno je u napadu nepoznatih ljudi, iz nepoznatih razloga. Među žrtvama je bila aktivistkinja Antoaneta Dikler i novinar Dijego Šarl. Oboje su imali po 33 godina.
Prerano je za procene dugoročne štete koju je Mois naneo Haitiju, ali njegovo neposredno nasleđe je vakuum moći koji je sam napravio. Kao Fransoa Divalije, Mois je uživao u razgradnji institucija; ali kada je Divalije došao na vlast 1957, institucije Haitija bile su znatno jače nego danas. Ustav iz 1987. propisuje način prenosa vlasti u slučaju da je predsednik neočekivano sprečen da vrši svoje dužnosti, ali većina službi koje se tu navode trenutno su ili prazne ili sporne. Privremeni premijer Klod Žozef izgleda da je zasad preuzeo vlast. Osam senatora, većina od 10 parlamentaraca koji su ostali na položaju (treba da bude 30 senatora i 119 poslanika) podržalo je Arijela Anrija, neurohirurga kog je Mois imenovao za premijera 5. jula. Saopštili su da privremeni predsednik treba da bude šef senata, Žozef Lamber, ali je njegovo imenovanje, zakazano za 9. juli, odloženo bez objašnjenja.
„Poruka narodu Haitija jeste da je ovo tragedija“, rekla je 7. jula predstavnica za štampu Bele kuće Džen Psaki. „Spremni smo da u svemu pomognemo narodu Haitija“. Neposredna reakcija severnog suseda Haitija bila je dilema da li da pošalje marince ili sastavi još jednu mirovnu misiju UN-a. U satima nakon atentata, Washington Post pozvao je na „brzu i snažnu intervenciju“. Isplivao je snimak Džoa Bajdena iz 1994. kako se protivi humanitarnoj akciji na Haitiju na predlog Klintonove administracije. „Za naše interese nije od naročitog značaja da li će to ostrvo tiho potonuti u more ili se izdići 100 metara“, rekao je Bajden. Amerikanci su zaboravili, ako su ikada i znali, najteže posledice Minustah, poslednje mirovne misije UN-a na Haitiju (2004-17). Kolera je tada ubila najmanje 10.000 Haićana, a raste na stotine petits Minustah, dece rođene posle silovanja i seksualnog izrabljivanja haićanskih žena i devojčica.
Zvučna skraćenica i bela vozila davala su ovoj misiji sjaj multilateralnosti, ali najveći deo troškova platili su američki poreski obveznici. Američka intervencija, vojna ili politička, uvek je štetna za haićansku demokratiju. Posmatračima spolja zemlja izgleda kao mesto kojem su očajno potrebni izbori i politika Bajdenove administracije prema Haitiju zasad se manje-više i svodi na pozive za održavanje izbora. Međutim, brzopleti izbori koje nameću donatorske države su i izazvali aktuelne probleme. Hronično mešanje SAD-a u tamošnje predsedničke izbore su glavni razlog zbog koga ih mnogi Haićani bojkotuju.
Prvi demokratski izabran i opšte popularan predsednik Haitija, Žan-Bertran Aristid, zbačen je u državnom udaru uz pomoć CIA u septembru 1991, manje od 9 meseci po preuzimanju vlasti. Bil Klinton je vratio Aristida u Nacionalnu palatu 3 godine kasnije, uz pomoć 20.000 marinaca za suzbijanje paravojski koje su terorisale Aristidove pristalice. Zauzvrat, Aristid je bio prinuđen da usvoji niz neoliberalnih reformi, kao što su snižavanje carina na uvoz američkog pirinča, što mu je ugrozilo platformu i popularnu podršku. „Možda je to koristilo nekim farmerima u Arkanzasu, ali nije bilo dobro za Haiti“, priznao je Klinton posle zemljotresa 2010 (nedugo pre toga, Klinton je imenovan za specijalnog izaslanika UN-a za Haiti). „Svakog dana živim sa posledicama svojih odluka zbog kojih su izgubljeni kapaciteti za uzgoj pirinča na Haitiju, koji bi prehranio taj narod“.
Izvinjenje je stiglo prekasno, a Klinton nije uspeo da naučeno prenese dalje. U januaru 2011. tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton srela se sa odlazećim predsednikom Haitija, Reneom Prevalom (socijalistom poput Aristida, ali ne toliko harizmatičnim). Kandidat iz Prevalove stranke, Džad Selestin, vodio je u drugom krugu predsedničkih izbora protiv Martelija, kandidata s podrškom američke administracije. U pitanju su bile milijarde dolara pomoći posle zemljotresa. Prevala je već čekao avion za odlazak iz zemlje, dok se Organizacija američkih država spremala da mu podrije šanse tvrdnjama o izbornoj prevari, mada nije dozvolila analizu svojih dokaza. I šta se desilo? Selestin je ubrzo ispao iz trke, a Marteli je pobedio u drugom krugu u martu 2011.
Kao mnogi Haićani, moja prijateljica je bila ravnodušna prema Moisu na početku mandata, ali je vremenom počela da ga prezire. U julu 2018. popustio je pod pritiskom MMF-a i podigao cene goriva, što je pokrenulo prve veće proteste i represiju. Vlada je ubrzo povukla odluku o ceni goriva, ali gnev javnosti nije utihnuo. Uskoro su ljudi počeli da se pitaju gde je novac iz programa PetroCaribe, kojim je trebalo finansirati infrastrukturu i poljoprivredu, kao i novac za pomoć posle zemljotresa.
Do jeseni 2018. izgledalo je da se Haiti vraća u normalu. Rezervisala sam karte za novembar. Dan pre leta, obeležena je godišnjica bitke kod Vertijeza i poraza Napoleonovih vojnika 1803 – poslednje velike bitke haićanske revolucije. Organizovane su demonstracije, što nije uobičajeno. Kada je moj let otkazan zbog zatvaranja aerodroma, prijatelji sa Haitija su me uveravali da će nemiri ubrzo proći. Samo nekoliko dana kasnije, preporučili su mi da otkažem putovanje, iako je aerodrom ponovo otvoren. Boljestojeći Haićani su otišli u Majami ili Montreal da sačekaju da se prilike smire, a ostali su se spremali za haos.
Dve i po godine kasnije, oluja nikako da prođe. Povremeno bi ulice bile nedeljama potpuno prazne jer je opozicija pozivala na peyi lok, generalni štrajk. Ljudi su se plašili da izađu, ne samo zbog kovida već i zbog straha od otmice ili zalutalog metka. Kad ljudi ne izlaze, moja prijateljica nema posla na štandu na kom prodaje sandale i nošenu odeću; kad nema posla, ne može da plati kiriju, njena porodica se teško prehranjuje, a njena sestra, koja uči za bolničarku, ne može da plati školarinu. I moja prijateljica se školovala za bolničarku; bila je očajna što ne može da nađe posao. Nikad nije htela da se bavi prodajom. Ali, kako kaže, chita pa bay – sedenje se ne isplati.
Možda će ovog puta biti drugačije. Možda će se Bajdenova administracija uzdržati od „brzih i snažnih“ reakcija. Komisija za rešenje krize na Haitiju, formirana u januaru, između ostalih okuplja koaliciju sindikata, organizacija za ljudska prava i verskih vođa. Oni apeluju na SAD da sasluša civilno društvo, podrži period tranzicije dovoljno dugo da bi se obnovila izborna infrastruktura, a pravosuđe povratilo kredibilitet za odluke o rezultatima izbora. Ignorisanje krize ili održavanje preranih izbora neće pomoći.
„Mnogi idu u američku ambasadu da traže azil“, napisala mi je prijateljica 9. jula. „Kažu da je moguće ako imaš vezu. Da li da odem?“ Objasnila sam joj da mora da ima uverljive dokaze straha od progona zbog rase, vere, nacionalnosti, političkog uverenja ili pripadanja određenoj društvenoj grupi. Samo to što je Haićanka, uprkos događajima proteklih godina, nije dovoljno.
Pooja Bhatia, London Review of Books, 15.07.2021.
Prevod: Milica Jovanović, Peščanik