„Religija je opijum za narod“, čuveno je napisao Karl Marks u „Prilogu za kritiku Hegelove filozofije prava“ 1843. godine.
Piše: Aleksej Kišjuhas za Danas
Ukoliko je religija opijum, onda je nacionalizam – kokain za narod. Naime, poput opijata, heroina ili bensedina, religija fakat ume da umrtvi čovekov bol i patnju, odnosno da umiri, opusti i „spusti“. S druge strane, nacionalizam je taj koji „podiže“.
Nacionalizam kokainski proizvodi euforiju, uzbuđenje i budnost, te ubrzani rad srca, impulsivno ponašanje, i osećanja beskonačne snage i energije kod svojih korisnika.
Istovremeno, kokainska euforija kratko traje, pa stalno zahteva novu crtu ili fiks, za nos, desni ili venu.
I upravo je to ono što se dešava u najnovijim izlivima nacionalizma u mozak po litijama u Crnoj Gori, ali i dominantni ideološki milje našeg uma i sluzokože već najmanje 30 godina.
Kokainska grudvica nacionalizma zaista predstavlja stimulans koji uzbuđuje strasti i tera na akciju, i to mnogo više, jače i bolje od nekakvih ekologija, korupcija i ljudskih prava.
Međutim, u pitanju je i skupocena droga koja dugoročno osiromašuje pojedince i društva koji je koriste, pretvarajući ih u lične i političke ruine.
A na tom smo psihoaktivnom užetu već visili, ili taj alkaloid već ušmrkavali. I zato na neke činjenice valja ukazati kada ove sedmice slavimo nacionalni praznik, Dan državnosti u Srbiji.
Jer ima neke istorijske ironije u tome da se kokain u Evropi pojavljuje u 19. veku, paralelno sa pokretom nacionalizma.
I to baš u državama koje se ujedinjuju na novim, „nacionalnim“ osnovama 1871. godine: Italiji i Nemačkoj.
Kokain je prvi izolovao i purifikovao nemački hemičar Fridrih Gedke 1855. godine, a popularizovao ga je italijanski lekar, antropolog i rasista Paolo Mantegaca iz Milana, dodajući lišća koke u vino oko 1863. godine.
„Krivudavim putem kokainskih noći“ krenuli su mnogi pojedinci, ali i mnoge nacije u svom nastajanju.
Prepaljeno mlataranje zastavama, patriotske litije, rodoljubivo pesništvo, jarosno busanje u grudi, narajcano drobljenje o nacionalnom ujedinjenju, oslobođenju i sličnom, postalo je moda dana i mantra stoleća.
Jedan politički zahtev za nezavisnom državom tada je ideološki pročišćen, izolovan i gotovo alhemijski stvoren putem kokainski moćnog i euforičnog – mita o naciji.
Naime, između 1830. i 1905. godine, čak devet novih država u Evropi se bilo ujedinilo ili steklo nezavisnost: Grčka (1830), Belgija (1839), Rumunija (1856), Italija (1871), Nemačka (1871), Bugarska (1878), Srbija (1878), Crna Gora (1878) i Norveška (1905).
Mnoge druge etnolingvističke populacije u tom istom istorijskom periodu i političkom poduhvatu nisu bile tako uspešne: Jermeni, Irci, Poljaci, Ukrajinci, Česi, Slovaci, Hrvati, Slovenci, pa ni Amerikanci sa juga Sjedinjenih Država.
Mađari i Škotlanđani bili su uspeli polovično, kao „mlađa braća“ u dvojnim monarhijama Austrougarske i Ujedinjenog Kraljevstva.
A mnoge zasebne etnolingvističke grupe u Evropi nisu bile ni shvatane, niti razmatrane kao ozbiljni kandidati za nekakvu državnost: Romi, Vlasi, Kašubi, Ladini, Šopi, Lužički Srbi ili Karpatski Rusini.
I, stoleće-dva kasnije, više ne kapiramo koliko su moderne nacije jedna recentna političko-ideološka konstrukcija, odnosno jedna krajnje nedavna društvena izmišljotina.
Kako to ističe verovatno najveći istoričar 20. veka, Erik Hobsbaum, „Nacionalizam dolazi pre nacije. Nacije ne stvaraju države i nacionalizme, već obrnuto“.
Drugim rečima, lagali su nas po udžbenicima iz istorije, geografije i jezika i književnosti, pretpostavljajući neku homogenu populaciju koja je tu od aistorijskog pamtiveka, vekovima se bori za ujedinjenje ili oslobođenje, i zatim to najzad ostvaruje u 19. ili 20. veku.
A uopšte nije tako bilo.
Prvo dolazi država, a tek zatim pristižu narod ili nacija.
Ovaj proces etnogeneze ili stvaranja nacije odvija(o) se nametanjem jedinstvenog književnog jezika, projektovanjem zajedničke istorije, izmišljanjima tradicije, proizvodnjom nacionalne mitologije i sličnim ideološkim, političkim i praktičnim zahvatima i vivisekcijama po populacijama ljudskih životinja.
Mnogi su oko tog procesa kreiranja nacija bili i krajnje eksplicitni.
Prvom italijanskom kralju, državnik Masimo d’Azeljo otvoreno je poručio: „Stvorili smo Italiju, a sada moramo da stvorimo Italijane“. Slično je rekao i poljski „otac nacije“, maršal Jozef Pilsudski: „Država je ta koja stvara naciju, a ne nacija državu“.
I zato, kada arogantno posprdno referišemo ka crnogorskoj, bošnjačkoj ili makedonskoj naciji, posmatrajući uživo kako njihove države preko konstrukcije zasebnog jezika, vere ili istorije „veštački“ stvaraju ove nacije, zaboravljamo na sledeću činjenicu.
Da je na identično veštački način stvorena i ona američka, ruska, engleska, nemačka, francuska, italijanska, srpska i svaka druga prokleta nacija, samo tek nešto ranije.
Kako to ispravno ističe istaknuti evropski sociolog Siniša Malešević, nacionalizam je dominantna ideologija modernosti.
U pitanju je hibridna i totalna ideologija koja je gotovo magijski učinila da nam je danas potpuno „prirodno“ da svet bude podeljen na nacije, države i države-nacije.
Da smatramo kao da je svet takav bio oduvek; a nije, već je takav od juče.
LJudi planete milenijumima su bili politički podeljeni jedino na multietnička carstva, gradove-države ili plemenske konfederacije.
Tek od dojučerašnjeg 19. veka, vladari svoju vlast legitimišu na osnovu nekakvog naroda i nacije, a ne na osnovu sopstvenog božanskog porekla i sličnih religijskih sedativa i opijata.
Međutim, ni „nacija“ nije ništa manje metafizička, mitološka i parareligijska tvorevina. Jedino što ta „nacija“ više ne umrtvljuje opravdani bunt obećanjima o zagrobnom životu, poput Marksovog opijuma.
Već stimuliše i motiviše na ratobornu akciju ovde i sada, poput kokaina.
Ta je akcija najčešće nasilna, imperijalna ili hegemona, a nacionalne države su te koje ovo nasilje organizuju u do tada nezapamćenom i neretko genocidnom obimu.
Dakle, ideologija nacionalizma zarazno je učinila da poverujemo u to kako su narodi Evrope i sveta neke jasno određene, čvrsto postojane i objektivno prepoznatljive sociokulturne jedinice sa svojim distinktivnim istorijama, običajima, ponašanjima i karakterima.
Iako to uopšte nisu.
Zbog nakaradnosti ljudskog mozga, tog aparata u trajnoj potrazi za mentalnim prečicama, stvaramo jednu laičku istoriju, sociologiju i psihologiju.
Pa udobno personifikujemo čitava stanovništva i komotno drobimo o „Amerikancima“, „Rusima“, „Englezima“, „Francuzima“, „Nemcima“, „Albancima“, „Hrvatima“, „Srbima“, „Crnogorcima“ ili „Burkinafasovcima“ i „Trindidaditobađanima“, kao da su u pitanju monolitne zajednice sa zajedničkim interesima, željama, potrebama i karakterima.
I uprkos tome što mi sami sa mnogim sunarodnicima, u onom realnom društvenom iskustvu i svakodnevnom životu, ne bismo podelili ni kafu, ni rakiju, ni „Dobro jutro, komšija“ u liftu.
Nacije nisu stare koliko i istorija, niti su prirodni ili bogomdani načini klasifikovanja ljudi, već su to Andersenove „izmišljene zajednice“ (u pitanju je istoričar Benedikt, a ne bajkopisac Hans Kristijan).
Politička nacija mnogo je složeniji, raznovrsniji, fluidniji i dinamičniji entitet od jedne uspešne fikcije i romantičarske bajke iz 19. veka.
Homo Sapiensi kao građani planete međusobno su i slični i različiti i po pitanjima pola, roda, genetike, starosti, generacije, klase, statusa, obrazovanja, profesije, susedstva, regiona, potkulture, vrednosti, političke ili seksualne orijentacije, a ne samo nacije.
Pa šta onda ukoliko ljudi prvenstveno žele da se grupišu nacionalno, a ne kao žene, radnici, pankeri ili sociolozi?
Ovaj fantazmagorijski mit o nacijama doveo je do zapanjujućih krvoprolića u 19. i 20. veku, sa kulminacijom u Drugom svetskom ratu.
Nacistički projekat je na prvom mestu podrazumevao „Veliku Nemačku“ i „sve Nemce u jednoj državi“, što radije prećutkujemo zato što su teritorijalno golemu državu koja obuhvata sve pripadnike našeg izmišljenog plemena priželjkivale i mnoge druge evropske i balkanske vođe. A više nije zgodno jednačiti se po idejama i njihovoj zvučnosti sa jednim Hitlerom.
Zašto je onda nacionalizam bio, i ostao, toliko uspešan? Mahom zato što su, nakon Francuske revolucije i Napoleonskih ratova, obični seljaci, kmetovi ili raja odjednom postali nešto novo i uzbudljivo, posve drugačije i neobično seksi. Postali su – Francuzi.
Ili Nemci. Ili Italijani, ili Norvežani, ili Srbi, u zavisnosti od puke slučajnosti gde su se bili rodili.
Poput kokaina, i nacionalizam je jedna zavodljiva tvar.
U pitanju je grešno malo zadovoljstva za isuviše mnogo novca. Ona bogata društva sebi možda i mogu da dozvole da se navuku.
Ona koja to nisu, propadaju ubrzo i spektakularno. Jer, i religija i nacionalizam su velika laž. Trenutna obmana koja traje dok traju psihoaktivni efekti opijumskog sedativa, odnosno kokainskog stimulansa.
„Nacionalizam zahteva isuviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tako“, pisao je Hobsbaum.
A „oni koji učine da poverujete u apsurde, učiniće da počinite zverstva“ Volter.
Zato ne treba da iznenađuje, ali mora da plaši, najnovija inkarnacija (č)etnonacionalizma na Balkanu. Skinimo se sa te zarazne droge već jednom.
I vratimo se Marksu i njegovoj maksimi – „Radnici nemaju otadžbine“.
U našim razmatranjima (geo)politike, društva i svakodnevnog života, mnogo je adekvatnije i plodnije da razmišljamo o klasama, a ne nacijama.
Da mislimo u okvirima internacionalizma, a ne nacionalizma. Bar ukoliko zaista želimo da pripadamo onom 21, a ne 19. veku.