Integracija je u Nemačkoj postala centralni pojam u političkoj i javnoj raspravi o doseljavanju. Ona se često doživljava kao jednosmerni proces u kojem se od doseljenika traži da se prilagode.
Jedne sunčane nedelje u maju prošle godine, berlinska policija dobila je poziv da izađe na teren: „Dođite, molimo vas, u Folkspark Fridrihshajn. Tamo više ljudi iznosi iz automobila ovce – čitave i bez kože“.
Tu neobičnu dojavu berlinska policija objavila je i na svojoj Fejsbuk-stranici. Ispostavilo se da se radi o grupi ljudi, tačnije njih oko 150, koji su organizovali roštiljanje u parku – s 12 jagnjića koje su okretali na električnim ražnjevima spojenim na akumulator.
Policija je prilično opušteno reagovala na tu, za Nemce prilično egzotičnu sliku, jer se, kako se navodi, i društvo oko roštilja „pokazalo kao kooperativno”: brzo su razmontirali roštilje i ovce ponovo ukrcali u automobile. Policija je zabeležila da se društvo uglavnom sastojalo od ljudi poreklom iz Bosne i Hercegovine koji su, prema njihovim sopstvenim navodima, (očigledno sa zakašnjenjem) slavili Uskrs. „Kao što to rade već deset godina”.
Mnogi su na tu objavu berlinske policije reagovali sa zgražavanjem. „Bolesna kultura”, napisao je jedan korisnik u komentaru. Drugi je zaključio kako „nijedan normalan građanin ne bi došao na takvu ideju”. Policija je morala da se uključi u žustru raspravu koja se razvila na društvenim mrežama ukazavši na činjenicu da se radi samo o manje-više bezazlenom prekršaju, jer zakon doduše dozvoljava roštiljanje u tom parku, ali „samo u porcijama koje staju na tanjir”. A to „isključuje okretanje na ražnju čitavih životinja”. Osim toga, problem je bila i „vrsta i razmere ognjišta”.
Da li je ekipa koja je roštiljala bila grupa građana koji su se samo malo razudanije nego obično družili i pritom počinili prekršaj u rangu nepropisnog parkiranja ili kao kada je neka žurka suviše glasna? Ili su oni pre svega nedovoljno integrisani doseljenici? I šta se uopšte traži od ljudi koji se dosele u Nemačku kada se kaže da bi oni trebalo da se integrišu?
„Zakoni pre svega traže da se nauči jezik i da se poštuje slobodarsko-demokratski poredak i zakoni”, kaže za DW profesor Klemens Kroneberg sa Instituta za sociologiju i socijalnu psihologiju iz Kelna. To su, ukazuje, i najvažniji preduslovi za participaciju u radnom i obrazovnom sistemu: „I oni se poklapaju s konkretnim željama doseljenika da rade i da se obrazuju”.
Tolerancija mora da se uči
Poznavanje jezika i poštovanje zakona su, dakle, temelji integracije – u tome se svi slažu. Samo, da li je dovoljno da neki doseljenik dobro govori nemački i da ne krši nemačke zakone da bi bio percipiran kao „dobro intregrisan”? Nije baš tako. Epizode iz svakodnevnog života, kao ta iz berlinskog parka, pokazuje da u nemačkom društvu postoji samo ograničeni konsenzus oko zahteva koje bi „novopečeni” stanovnici Nemačke trebalo da ispunjavaju.
To je, međutim, kaže profesor Kroneberg, tipično za pluralistička društva kao što je nemačko, u kojima se živi prema raznovrsnim konceptima i svetonazorima. „Poštovanje slobodarsko-demokratskog poretka u određenom smislu je i preduslov tolerancije prema raznovrsnim vrednosnim stavovima: da se poštuju i tolerišu ljudi druge vere, ravnopravnost žena i muškaraca, bez obzira kakav oni način života odabrali.”
Klemens Kroneberg
Takva tolerancija se uči, smatra sociolog s kelnskog univerziteta. I moraju da je uče i „domaći” i doseljenici. Zato, zaključuje, integracija u jednom slobodarskom-pluralističkom društvu nikada nije jednosmerna ulica, već uvek izazov za oba segmenta stanovništva.
To je u međuvremenu postala i zvanična retorika vladajuće politike u Nemačkoj. Uspešna integracija, kako piše na internet-stranici nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova, znači „razvijanje zajedničkih ubeđenja o tome kako bi jedno društvo trebalo zajedno da živi.” Zato je doseljavanje, zaključuje se, uvek dvosmerni proces. „Ono podrazumeva spremnost većinskog društva za prihvatanje novih članova – kao i spremnost doseljenika da poštuju pravila zemlje koja ih prihvata i da se potrude da se integrišu.”
Integracija kao „investicija u glave zemlje”
Nemačka je, očigledno, konačno spremna da sebe sagleda kao doseljeničku zemlju. Tako bar tvrdi poverenica Savezne vlade za migraciju Anete Vidmann-Mauc (CDU). Ona u svom nedavno objavljenom izveštaju piše: „Nemačka i njene građanke i građani profitiraju od toga što podstičemo integraciju. Integracija je investicija u glave naše zemlje.”
Takvu retoriku nemačke vlade prate i konkretne mere: kursevi integracije, kursevi jezika za specifične ciljne grupe, savetovanje za migrante, mere za bolju integraciju dece iz doseljeničkih porodica i veliki broj projekata vezanih za integraciju.
„Generalno je urađeno mnogo na infrastrukturi, ali to još ni blizu nije sve što bi trebalo”, kaže sociolog Kroneberg i ukazuje na nedostatke: „Moramo još mnogo da uradimo kada je reč o zastupljenosti etabliranih etničkih manjina na elitnim položajima u politici i privredi.”
Osim toga, još uvek ima delova nemačkog društva – homogenih četvrti u gradovima, preduzeća i škola – u kojima gotovo da nema dece s migrantskim poreklom. „Uradili smo istraživanje u nemačkim školama i videli da se posebno u gimnazijama u krajevima u kojima ima malo učenika migrantskog porekla, oni osećaju mnogo više kao Nemci. To je neophodno da bi oni bili prihvaćeni kao prijatelji među drugim učenicima.”
Birokratska tortura na nemački način
Sara Brandes već godinama se angažuje u radu bonskog dela organizacije „Izbeglice su dobrodošle”. Ona sa žaljenjem konstatuje da ideja o Nemačkoj kao o doseljeničkoj zemlji nije još zaživela na svim nivoima i u svim segmentima društva. „Najgora iskustva imala sam u javnim službama svih vrsta.” Tu niko nikome ništa ne daje lako. Radi se o „socijalnom šovinizmu najgore vrste”, ogorčeno kaže ta 31-godišnjakinja iz Bona.
„Kad naiđete na neku ljubaznu službenicu ili ljubaznog službenika, to je pravo čudo. Moja iskustva su pokazala da ti službenici nisu spremni da kažu ni reč na engleskom, niti da se bar za centimetar pomere”. Za Brandesovu je birokratija i dalje apsolutno najveća prepreka za integraciju ljudi koji su došli da žive i rade u Nemačku.
Poverenica za integraciju Savezne vlade Vidman-Mauc pak tvrdi da je Nemačka dobra u integraciji i da su poslednjih godina zabeleženi veliki pomaci, pogotovo na tržištu rada. Nedostatke ona još vidi u obrazovanju migranata i sa žaljenjem konstatuje da je ton u diskusiji o migraciji postao grublji: „Granice onoga što sme da se kaže su se pomerile”.
Polarizacija nemačkog društva
Profesor Klemens Kroneberg to objašnjava jačom polarizacijom društva. U Nemačkoj nema više ljudi koji su neprijateljski nastrojeni prema strancima, kaže on. Naprotiv: između 2014. i 2017. zabeležen je čak porast broja ispitanika koji gaje pozitivna osećanja prema doseljenicima koji ne dolaze iz zemalja Evropske unije. „Ali deo stanovništva koji je negativno nastrojen prema strancima dobio je drugačiju političku zastupljenost i medijski je zato sada više u centru pažnje diskusije.”
Jedna od glavnih ulica u Kelnu
Proces integracije je, dodaje, posebno težak za one koji se na osnovu izgleda ili drugih spoljnih karakteristika prepoznaju kao stranci: „Čak i ako savršeno govorite nemački, čak i ako se uopšte više ne identifikujete sa zemljom svog porekla i ne govorite jezik te zemlje, na osnovu vašeg izgleda mnogi će vas kategorizovati kao stranca. A neki vas zbog toga neće prihvatiti.”
Takva iskustva su, zaključuje, za mnoge doseljenike u Nemačkoj frustrirajuća. Ona pokazuju da je u Nemačkoj još uvek mnogo teže postati deo društva, nego u zemljama poput Kanade i SAD u kojima je migrantsko poreklo deo definicije nacije.
U Nemačkoj to u teoriji još nije slučaj, ali u praksi već odavno jeste. Jer svaki četvrti stanovnik Nemačke ima migrantsko poreklo. A polovina građana s migrantskim poreklom ima i nemačko državljanstvo.
Autor Dunja Dragojević – DW