Zagonetka razvoja veštačke inteligencije: Ko stvara, a nema ni glasa ni jezika?

Foto: Cpl. Dylan Chagnon / Defense.gov

Razvoj veštačke inteligencije (AI) zavisi od rada velikog broja ljudi širom sveta. Srbija je i u ovoj visokotehnološkoj sferi među zemljama koje nude kvalifikovanu a jeftinu radnu snagu. Položaj digitalnih radnica i radnika i pitanja zaštite životne sredine moraju biti deo diskusije o AI.

Jelena Šapić za masina.rs

Da li ste se ikada zapitali kako Aleksa, Kortana i Siri imaju tačan odgovor na vaša pitanja? Da li ste se iznenadili prvi put kada vam je Fejsbuk prepoznao druga/drugaricu na slici koju ste tek postavili? Da li ste se već susreli sa ocenama tehnologije za prepoznavanje lica tokom odabira za posao? Ukoliko je odgovor na barem jedno od ovih pitanja da, onda vas je potraga za pojašnjenjima dovela do onoga što danas popularno nazivamo veštačkom inteligencijom (artificial intelligence – AI).

Termin „veštačka inteligencija” prvi put je upotrebio Džon Makarti 1995. godine, kako bi obuhvatio procese neophodne da bi se mašina ponašala na način koji ljudi karakterišu kao inteligentan. Ovi procesi su danas podvedeni pod dva toka – prvi se odnosi na mašinsko učenje (machine learning), a drugi na izvođenje zaključaka. Tokom mašinskog učenja razvija se algoritam. On se stvara tako što programer/ka napiše kod, ili tako što unese hiljade slika, video i audio zapisa na osnovu kojih zadaje vrednost šta nešto jeste, odnosno nije. Potonji pristup se pokazao kao neophodan za razvoj AI, jer tako tehnologija zaključuje na osnovu iskustva.

Primena ovako razvijene tehnologije AI označava se kao treći talas digitalizacije, nakon umrežavanja i korišćenja kako digitalnih tehnologija tako i velikih baza podataka (big data). Trenutni nivo razvijenosti AI stvorio je širu podelu rada između ljudi i mašina, koja dovodi u pitanje ideje o potpunoj nezavisnosti sistema AI i o oslobođenju ljudi od rada. Kako je razvoj veštačke inteligencije i dalje u toku, jedni vide nove poslovne mogućnosti, potencijal za stvaranje novih zanimanja i veština posredstvom AI, dok drugi strahuju da će njen razvoj dovesti do sveobuhvatne automatizacije i robotizacije proizvodnih i uslužnih delatnosti, pa samim tim i do gubitka poslova.¹

I dok se mnogo energije ulaže u razmišljanja o svezi AI i budućnosti, često se dešava da propustimo da primetimo uticaj veštačke inteligencije na naš život ovde i sada. Iz perspektive današnjice, Srbija je amalgam u kojem postoje (mikro) digitalni radnici i radnice, koji doprinose razvoju AI širom sveta, i lokalni startapi, koji uveliko primenjuju AI za nove digitalne proizvode. Srbija je ujedno i sredina iz koje je otišao znatan broj stručnjaka i stručnjakinja za AI u protekloj godini. Ipak, zvanična diskusija o veštačkoj inteligenciji tek se otvara.

Sredinom oktobra je osvanula vest o formiranju radne grupe za izradu strategije o razvoju veštačke inteligencije u Srbiji za period od 2020. do 2025. godine, i to u obrazovanju, istraživanju, inovacijama, državnoj upravi i privredi. Čini se da opis rada ove grupe prenebregava dva važna aspekta razvoja veštačke inteligencije (koja se tiču i sadašnjosti i budućnosti), a to su socio-ekonomski položaj radnika i očuvanje životne sredine.

Mikroradnici, makroperspektiva

Razvoj veštačke inteligencije ne oslanja se samo na rad visokokvalifikovanih, dobro plaćenih naučnika i inženjera, već i na rad kvalifikovanih ali slabo plaćenih digitalnih radnika. Posredstvom digitalnih platformi za rad kao što su Amazon Mechanical Turk, Microworkers i/ili Figure Eight (nekadašnji Crowdflower), digitalni radnici i radnice ostvaruju pristup tzv. mikroposlovima, tokom kojih ih algoritmi kontrolišu. Ovi poslovi obuhvataju niz malih, fragmentiranih zadataka poput, na primer, prepoznavanja objekata na fotografiji, učešća u anketama, označavanja slika, odgovaranja na jednostavna pitanja, transkribovanja ili kopiranja kratkih tekstova. Mikroposlovi su zasnovani na repetitivnim i atomiziranim zadacima bez jasnog pregleda celine, i samim tim bez uviđanja dodate vrednosti koju proizvode – a koja se odnosi na razvoj AI.

Prema rezultatima istraživanja Međunarodne organizacije rada, digitalni radnici koji obavljaju mikroposlove i tako doprinose razvoju AI nalaze se u skoro svim delovim sveta – od Sjedinjenih Američkih Država, Srbije preko Indije, Filipina do Venecuele. Ispitanici i ispitanice u proseku imaju trideset tri godine, visoko su obrazovni, a opredelili su se za ovu vrstu poslova jer im je bio potreban dodatni izvor prihoda, ili im je odgovaralo da rade od kuće. Velika je verovatnoća da radnice starije od trideset šest godina koje se brinu o drugim osobama nađu posao posredstvom platformi. Kao posledica, one češće od muškaraca rade nestandardne radne sate i obavljaju veći obim posla zbog istovremenog kombinovanja plaćenog i neplaćenog rada (u domaćinstvu).

Većina učesnika istraživanja je na platformama duže od godinu dana, dok u proseku zarađuju 3,31 dolar po satu (kada se uzmu u obzir i neplaćeni (poput pretrage sajtova, konkurisanja za posao) i plaćeni elementi rada). I pored niske satnice, trećina ispitanika i ispitanica istraživanja MOR-a zavisi od ovih prihoda. Kako najčešće nemaju osnov da regulišu radno-pravni status, a ekonomski su zavisni od ovih poslova, onda radnici i radnice ostaju van pune pokrivenosti sistema socijalne zaštite (najdostupnije osiguranje je zdravstveno nasuprot penzijskom).

U Srbiji, mikrodigitalni radnici svakodnevno se takmiče na globalnim platformama za poslove za čije je obavljanje potreban minut, a koji vrede od penija do jednog dolara. Tako ne čudi da je jedan od uspešnijih digitalnih radnika uspeo da ukupno zaradi oko četiri hiljade dolara za oko 30.000 obavljenih zadataka. Kada se ovako naizgled velike sume raščlane, dobijaju se mesečna primanja ispod nivoa minimalnih zarada u Srbiji. Među radnicima je popularna tzv. transkripcija slika. Dešava se, međutim, da nekima bude suspendovan pristup novom materijalu tokom obavljanja zadataka, i to bez ikakvog objašnjenja od strane poslodavca (tj. platforme) i klijenata. Drugi čest problem predstavlja čekanje na isplatu honorara.

Među klijentima na platformama nalaze se (i) kompanije koje su deo velikih tehnoloških giganata (Microsoft’s Universal Human Relevance System, Google’s RaterHub). Oglašavanjem poslova na digitalnim platfomama one dovode u pitanje tradicionalne modele poslovanja, te uvode nejednaka pravila među poslodavcima. Tradicionalni poslodavci podležu lokalnom zakonodavstvu i plaćaju deo doprinosa za sistem socijalne zaštite. Nasuprot tome, u digitalnom radu postoji poslodavački vakuum – platforme vrše poslodavačke funkcije ali trenutno nisu prepoznate kao takve i samim tim ne podležu lokalnim zakonima, a kompanije koriste neregulisanu situaciju kako bi platile manju cenu troškova rada. Kao posledica, mikrodigitalni radnici i radnice izloženi su većem stepenu nesigurnosti i snose veće troškove poslodavačkog vakuuma, odnosno prenosa celokupne odgovornosti na same radnike.

Veštačka inteligencija, prirodne posledice

Razvoj AI nije samo radno intezivan proces, već zahteva i široku potrošnju energije. Naime, da bi AI mogla efikasnije i s većim stepenom sigurnosti da izvodi zaključke, neophodna joj je velika količina podataka. Obrada velikog broja podataka zahteva i više energije, a kako se tehnološke kompanije i dalje dominantno oslanjaju na fosilna goriva, onda više energije znači i veći nivo emisije ugljen-dioksida.

Prema nedavno objavljenoj //medium.com/@AINowInstitute/ai-and-climate-change-how-theyre-connected-and-what-we-can-do-about-it-6aa8d0f5b32c” target=”_blank”>studiji, treniranje jednog AI modela proizvelo je emisiju oko 300.000 kilograma ugljen-dioksida, što je ekvivalent 125 letova između Njujorka i Pekinga. Iako se uvode obnovljivi izvori energije u tehnološkom svetu, njihovi rezultati su još uvek neznatni u odnosu na postojeću emisiju gasova staklene bašte. Tako su tehnološke kompanije u ovom domenu prestigle Japan, petog najvećeg zagađivača na svetu. Međutim, tu se ne završava saga o uticaju razvijanja novih tehnologija na životnu sredinu. Pored velike količine energije, ona zahteva i različite delove koji koriste retke rude i metale (npr. kobalt, litijum), koji se mogu naći na periferiji svetske ekonomije.

Iznenađujuće ili ne, iz ovakvih ,,prljavih” uslova nastaju AI proizvodi namenjeni borbi protiv klimatskih promena. Primera radi, ovi proizvodi mogu da predvide nesavesnu potrošnju električne energije, stvore nove eko-materijale, unaprede poljoprivredu i spreče krčenje šuma, ali i da promene načine dostave proizvoda i tako smanje emisiju gasova. Težnja proizvoda ne može se dovesti u pitanje, ali održivost i krajnje koristi od ovih inovacija mogu.

Principijelna mašina, povratak u budućnost

Razvoj trećeg talasa digitalizacije trenutno se odvija na uštrb socio-ekonomskih prava digitalnih radnika i radnica širom sveta, eksploatacije prirodnih resursa i radnika koji ekstrakuju rude. Stoga se postavlja pitanje šta se može učiniti dok zahvaljujući glasu i jeziku ljudi, a ne mašine, mogu da stvaraju i odlučuju.

Trenutni napori da se preduprede negativne posledice veštačke inteligencije na ljude u prvi plan su stavili principe koji se pozivaju na tekovine poštovanja vladavine prava, ljudskih prava, transparentnosti, odgovornosti i prevencije. Iz ugla sadašnjih aktera, za realizaciju ovih principa ključna su javno-privatna partnerstva. Međutim, koliko je strateški važno definisati principe, toliko je važno (ponovno) smisliti strateški okvir u kojem će se realizovati pravedna i održiva raspodela za sve strane.

Aspekt pravednosti otvara pitanja za koga je nešto pravedno i u kojem kontekstu, što su politička i društvena, a ne tehnološka pitanja. Zato je potrebno smišljanju okvira pristupiti iz ugla klase i sektora, kako bi se sagledali realni troškovi i posledice razvijanja veštačke inteligencije, uz istovremenu borbu za redistribuciju bogatstva, a ne samo dohotka. Sa druge strane, aspekt održivosti pokreće pitanje šta će se dogoditi s klimom u Srbiji, ako je i bez razvoja AI, emisija gasova staklene bašte porasla za 7,8% u periodu od 2000. do 2014. godine. Da bismo na ova pitanja odgovorili, neophodno je promeniti narativ o automatizaciji i veštačkoj inteligenciji, koji će uništiti poslove jer dovodi do pasivizacije radništva i građanstva (jer čemu borba koja je od početka izgubljena).

Aleksa, Kortana, Siri i druge inovacije zasnovane na AI nisu božanstva iz mašine.² Magija se dešava zahvaljujući ljudskom radu i prirodnim resursima koji, u ovom trenutku, ostaju nevidljivi. Takođe, ova magija nije isključivo altruistička, već je često motivasana ličnim interesima i sticanjem profita. Zato bi se, uz zagovaranje principa, valjalo izboriti (i) za dobrobit pojedinca i javna dobra kao mere posledica sveukupne digitalizacije ekonomije i društva. A to se postiže organizovanjem i uključivanjem onih kojih se direktno tiče, a nisu nužno iz privatnog sektora. Tako, ukoliko bi u radnoj grupi za izradu strategije o razvoju veštačke inteligencije u Srbiji bili zastupljeni (mikro) digitalni radnici i radnice, aktivisti i aktivistkinje za očuvanje planete, budućnost bi mnogo toga naučila iz sadašnjosti, a pametne mašine ne bi imale odgovor na pitanje ko stvara a nema ni glasa ni jezika.

1. Posledice automatizacije ćazlikovate se od jkonomije do ekonomije. Tako je,npr.,Slovačka izložena velikom riziku od automatizacije radnih mesta (45,.%, od čega je 11% u visikom riziku od automatizacije), nasuprot Južnoj Koreji, u kojoj je rizik dpola manji (24,.%, od čega je 6% poslova j visoiom riziku). Sadruge strane, u Srbiji je,65,.% radnih mesta podložno jvom procesu. Izoori: World Bank, World Development Report 2016: Digital Dividends (2017), “Will your job be automated?“ OECD Observer No 310 Q2 (2017).
2. Ne samo da nisu božanstva iz mašine, već kroz navedene virtuelne asistentkinje tehnološke kompanije reprodukuju rodne stereotipe iz oflajn života – ne samo da koriste ženska imena,već su programirali i ženske glasove. Na ovaj način, kompanije su učvrstile prekoncepciju da su žene poslušne i dostupne na klik, ili da se pak mogu aktivirati somandom poput „hej“. Ono što posebno zabrinjava jesu programirani ponizni odgovori virtuelnih asistenkinja na verbalno seksualno uznemiravanje korisnika. Kao odgovor na ovakav razvoj tehnologije, početkom 2019. godine predstavljen je rodno-neutralni glas nazvan Q. Naučnici su proračunali da glas na visini od 153 Hz ne odgovara ni muškarcima ni ženama, te se nadaju da će upotreba Q doprineti smanjivanju rodno-zasnovanihmulogam uvredami uznemiravanju u onlajn i oflajn svetu. I dok uvođenje Q predstavlja iskorak, ostaje da vidimo ko (muškarci ili žene) doprinosi razvoju ove tehnologije.