Rosa Luxemburg: Pisma iz zatvora

Izvor: Dissent, zima 1954.

Prevela Slavica Miletić, Peščanik.net

Prvo pismo je upućeno Mathildi Wurm, koja je, zajedno sa svojim suprugom Emmanuelom (Emmo), bila deo aktivnog jezgra Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je socijaldemokratija nekritički podržala kajzerov režim za vreme Prvog svetskog rata, supružnici Wurm su se pridružili Nezavisnim socijaldemokratima koji su se, otcepljeni od većine, zalagali za što brže sklapanje mira, nastavljanje klasne borbe i kritičku podršku ratu. Rosa Luxemburg je bila beskompromisna protivnica rata, a muškarci koje tako oštro napada u ovom pismu bili su vođe Nezavisnih. Njihovo balansiranje između stavova zvanične socijaldemokratije i malog, antiratnog saveza Spatak bilo joj je posebno neprihvatljivo.

Haenschen iz drugog pisma je njen mladi, intimni prijatelj Hans Diefenbach, lekar, rođen 1884, poginuo na frontu u oktobru 1917.

Treće pismo je upućeno Martchen, to jest Marti Rosenbaum, bliskoj ličnoj i političkoj prijateljici koja je igrala važnu, mada neupadljivu ulogu u levom krilu socijalističkog pokreta Nemačke tokom Prvog svetskog rata. Umrla je 1940. u Cirihu u nejasnim okolnostima.

Pisma su preuzeta za Dissent magazin sa dozvolom izdavača, iz zbirke koju je objavio Benedict Kautsky (Rosa Luxemburg, Briefe an Freunde, Europaeische Verlagsanstalt, Hamburg, 1950).

Biti čovek
Vronke, 28.12.1916.

Draga moja Tilda,

Odgovaram na tvoje božićno pismo odmah, dok još osećam gnev koji je izazvalo. Ono me je strašno, divljački naljutilo jer, koliko god da je kratko, svaki redak u njemu pokazuje da si sasvim podlegla sredini u kojoj se krećeš. Taj suzni, kenjkavi ton, to samosažaljevanje i cmizdrenje nad „razočaranjima“ koja si pretrpela – kažeš da su te drugi razočarali, ali kad bi se pogledala u ogledalo, možda bi u njemu videla svu bedu čovečanstva. A kad kažeš „mi“, misliš na svoje društvo žaba što krekeću u močvari; tokom našeg nekadašnjeg druženja „mi“ je značilo moje društvo. Naravno, moram da te poistovetim s ljudima s kojima se družiš.

Melanholičnim tonom se žališ na to što tvoje stavove smatram „nedovoljno agresivnim“. „Nedovoljno“, ta ti je dobra! Ti se uopšte ne krećeš napred; ti puziš. A razlika između to dvoje je razlika u vrsti, ne u stepenu. Ti i tebi slični pripadate sasvim drukčijoj zoološkoj vrsti od one kojoj ja pripadam; tvoja sumorna, mrzovoljna, kukavička i malodušna vrsta nikad mi nije bila tako tuđa i mrska kao sada. Nemaš ništa protiv veće „agresivnosti“, kažeš, ali čovek tako samo bude povređen, a „korist je mala“. O, bedna piljarska dušo! Rado bi ponudila malo „heroizma“, ali samo za pare; dobit mora odmah da zvecne o tezgu, makar samo u obliku tri plesniva bakarna novčića. Najjednostavnije reči poštenog, uspravnog čoveka Ovde stojim i ne mogu drukčije, tako mi bog pomogao – nisu izgovorene za tebe.

Srećom, istoriju čovečanstva nisu gradili takvi ljudi, jer inače ne bi bilo Reformacije i verovatno bi još trajao Ancien Regime. Ali što se mene tiče, mada nikad nisam bila mekušna, u poslednje vreme sam postala tvrda kao uglačani čelik i ubuduće neću praviti ni najmanje ustupke, ni u politici ni u ličnim odnosima. Čim pomislim na tvoju galeriju junaka, pripadne mi muka: slatki Haase, Ditman sa svojom divnom bradom i divnim skupštinskim govorima, Kautsky, kolebljivi pastir kog prirodno, kroz sve nedaće, prati tvoj Emmo, čudesni Arthur – o, nikad kraja!

Kunem ti se da bih radije godinama tamnovala nego što bih se „borila“ rame uz rame s tvojim junacima ili, uostalom, bilo šta imala s njima, i to ne bih tamnovala ovde gde se osećam kao u raju posle onog što sam ranije doživljavala, već u onoj rupi na Aleksanderplacu, gde sam u ćeliji od jedanaest kubnih metara, bez jutarnje i večernje svetlosti, stešnjena između C (ali bez W) i gvozdenog kreveta-daske mogla naglas da čitam Moerikea. Draži mi je grof Westarp – ne zato što je govorio o „bademastim pitomim očima“ u Rajhstagu, već zato što je on barem muškarac. Upozoravam te, čim opet budem mogla da okusim svež vazduh, ponovo ću proganjati i loviti tvoje žablje društvo opremljena trubama, pucketavim bičevima i krvoslednicima – htedoh da kažem kao Pantesileja, ali bog mi je svedok da ti nisi Ahil.

Je li ovo dovoljno za novogodišnju čestitku? Potrudi se da ostaneš čovek. Biti čovek, to je najvažnje. A to znači ostati čvrst, jasan, vedar; tako je, vedar uprkos svemu. Cmizdrenje je posao slabića. Biti čovek znači, kad ustreba, spremno baciti ceo svoj život na „veliku vagu sudbine“. A takođe znači nalaziti zadovoljstvo u svakom vedrom danu i svakom oblaku. O, ne znam da pišem recepte za ljudskost, samo znam kako je to; kad smo zajedno šetale poljima Suedendea i kad je crveno sunce ležalo na pšenici, i ti si to znala. Uprkos svoj njegovoj strahoti, svet je divan, a da nema kukavica i slabića bio bi još divniji. Ali hajde: ipak ti šaljem poljubac jer si ti i dalje jedna čestita duša. Srećna ti Nova godina!

R.

Zatvorske noći
Vronke, 29.6.1917.

Dobro jutro, Haenschene…

Svake večeri kad sedim pored prozora s gvozdenim rešetkama da bih udisala svež vazduh i sanjala, negde u susedstvu počinje uporno klofanje tepiha ili neki sličan zvuk. Nemam pojma ko to radi i gde, ali redovno ponavljanje tog zvuka navelo me je da prema njemu izgradim prisan mada neodređen odnos. On u meni budi maglovite slike vrednog domaćinskog rada, kućice u kojoj je sve besprekorno čisto i izribano – možda kuće neke od naših zatvorskih radnica koja tek uveče nađe vremena da obavi svoj domaćički posao, neke usamljene usedelice ili udovice, što je većina radnica u zatvoru, koja koristi svoje oskudno slobodno vreme da održava besprekoran red u nekoliko prostorija u koje niko ne ulazi i u kojima i ona sama retko boravi. Iako, u stvari, ne znam ništa o tome, ti zvuci u meni bude osećanje reda, spokojstva, i u isti mah izvesnu strepnju zbog uskosti i beznađa sirotinjskog života – kredenac s drangulijama, požutele fotografije, veštačko cveće, glomazni kauč…

Da li si ikad osetio uticaj zvukova čije ti je porekli nepoznato? Isprobavala sam to u svakom zatvoru. U Cvikauu, na primer, dve patke koje su živele negde u susedstvu budile su me svake noći u dva sata glasnim „kva-kva-kva-kva“. Prvi od četiri sloga bio je naglašen kao najsnažnije ubeđenje, a onda se ton spuštao do mrmljavog basa. Kad god bi me probudio taj zvuk, bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da se priberem i prisetim da sam u zatvoru i da ležim u potpunom mraku, na dušeku tvrdom kao kamen. Stalno osećanje blagog stezanja koje ide sa zatvorskom ćelijom, posebno naglašeno „kva-kva…“ i činjenica da nisam imala pojma gde su patke i da sam ih čula samo tokom noći – sve je to njihovom glasu davalo neko tajno, a važno značenje. Uvek sam imala utisak da izgovaraju mudre izreke koje su noćnim ponavljanjem dobile smisao nečeg neopozivog, nečeg što važi od početka sveta, poput koptske maksime:

I u visinama indijskih nebesa,
i u dubinama egipatskih grobnica,
čuh samo svetu reč…

Činjenica da nisam mogla da odgonetnem značenje njihove pačje mudrosti već sam ga samo mutno naslućivala, uvek je u meni izazivala čudnu strepnju; do kasno u noć sam ležala budna osećajući da me nešto pritiska.

U zatvoru u Barnimštrase bilo je drukčije. Htela-ne htela, morala sam da ležem u devet uveče pošto su se tada gasila svetla ali, naravno, nisam mogla da zaspim. Ubrzo posle devet, usred noćne tišine, u nekoj od susednih stambenih zgrada redovno je počinjao da plače jedan dečačić od dve-tri godine. Još bunovan od sna, najpre se oglašavao isprekidanim kenjkanjem; onda bi mali čova, posle nekoliko kratkih predaha, stao da jeca i doveo bi samog sebe u stanje pravog žalosnog plača, koji još nije bio energičan, još nije izražavao određen bol ili želju, samo opšte nezadovoljstvo sopstvenim životom, nesposobnost da se reše životne teškoće i neprilike, posebno kad mama očigledno nije pri ruci. To bespomoćno plakanje se nastavljalo dobrih četrdeset pet minuta. Tačno u deset uveče začula bih energično otvaranje vrata, lake i žustre korake u maloj sobi, i zvonki glas mlade žene, svež od spoljašnjeg vazduha: „A zašto ti ne spavaš? Što ne spavaš?“ Usledile bi tri živahne pljuske u kojima su jasno odzvanjale slatka oblina i toplota pogođenog malog dela anatomije. I – o, čuda – tri pljuskice bi istog časa rešile teškoće i složene probleme sudbine. Jecanje bi prestalo, dečkić bi zaspao i blažena tišina bi se spustila na dvorište. Ta scena, koja se redovno ponavljala iz večeri u veče, postala je deo moje egzistencije. U devet bih zapetih nerava očekivala da se probudi i zaplače neznani mali sused čiji sam ceo raspon tako dobro poznavala da sam mogla unapred da ga čujem u svojoj glavi i da u potpunosti shvatim osećanje bespomoćnosti pred životom. Čekala bih povratak mlade žene, njeno zvonko pitanje i nadasve tri umirujuće pljuske. Veruj mi, Haenschene, taj starinski način rešavanja problema posredstvom mališine zadnjice činio je čuda i za moju dušu: nervi bi mi se istog časa opustili zajedno s njegovima i zaspala bih otprilike kad i on. Nikad nisam otkrila s kog prozora ukrašenog muškatlama, iz koje sobice u potkrovlju taj zvuk dolazi do mene. Na blistavoj svetlosti dana, sve kuće su mi izgledale jednako sive, trezvene i zakopčane, kao da kažu: „Mi ništa ne znamo“. Samo u dubini noći, kroz blagi dah letnjeg vazduha, istkivani su ti tajanstveni odnosi među ljudima koji jedni druge nikad nisu upoznali ni videli.

O, kako su divne moje uspomene na Aleksanderplac! Haenschene, znaš li ti šta je Aleksanderplac? Mesec i po koji sam tamo provela ostavio je sede na mojoj glavi i zategao mi nerve tako da nikad neću moći da se opustim. A ipak se jedno malo sećanje na to mesto izdvaja kao cvet u mom pamćenju. Između pet i šest već se bilo sasvim smrklo – kasna jesen, oktobar, i u ćeliji ni tračka svetlosti. U ćeliji od jedanaest kubnih metara nisam mogla da radim ništa drugo do da ležim na krevet-dasci, stešnjena između neopisivih komada nameštaja, i da poluglasno deklamujem Moerikea usred paklene muzike vozova koji su stalno prolazili preko nadvožnjaka, drmusali ćeliju i bacali crvene senke iznad klepetavog prozora. Posle deset sati uveče pakleni koncert je počeo da jenjava i ubrzo se sa ulice začula sledeća mala epizoda. Najpre mrgodni ljudski glas koji kao da doziva i opominje, a onda glas osmogodišnje devojčice koja je očigledno pevala neku dečju pesmicu dok je skakala i pocupkivala naokolo i istovremeno se smejala srebrnim smehom, jasnim kao zvono. Mogao je to biti neki umorni i mrzovoljni zatvorski čuvar koji opominje ćerku da je vreme za spavanje. Gotovo sam videla lepršanje njene suknjice i tanke, razigrane nožice. U pocupkujućem ritmu njene pesme, u njenom bisernom smehu bilo je toliko bezbrižne, pobedničke ljubavi prema životu da je celu sivu, sumornu zgradu Centralne policije obavio srebrnasti veo izmaglice. Kao da je vazduh moje smrdljive ćelije najednom ispustio miris tamnocrvenih ruža… Eto kako čovek uvek može da pronađe malo sreće ne ulicama i kako nas nešto uvek podseća da je život divan i bogat.

1*Henšene, ne možeš ni da zamisliš kako je nebo danas bilo plavo! Možda je bilo isto tako plavo i tamo gde si sad, u Lešnom? Pre nego što su me uveče zaključali, opet sam, kao i obično, izašla na pola sata da bih iz kantice zalila malu leju sa cvećem (svojim rukama sam zasadila dan i noć, nezaboravak i floks) i još malo prošetala po bašti. Taj sat pre zalaska sunca ima svoju magiju. Sunce je još pržilo, ali rado sam dozvolila njegovim kosim zracima da me peku po vratu i obrazima kao poljubac. Topao vetrić komešao je žbunje kao šapat koji obećava da će sveže veče uskoro ublažiti vrelinu dana. Na nebu, koje je bilo treperavo i svetlucavo plavo, visoko gore gomilale su se dve formacije oblaka, a sasvim bled polumesec lebdeo je između njih kao u snu. Laste su, u punoj formaciji, već počele svoj večernji let i oštrim šiljatim krilima sekle su plavu svilu prostora na komadiće, jurcale tamo-amo, prestizale jedna drugu uz prodorno kliktanje i nestajale u omamljujućim visinama. Stajala sam tamo, glave nagnute unazad, s kanticom za zalivanje koja je kapala u mojoj ruci, i osećala snažnu želju da uzletim u to vlažno, svetlucavo plavetnilo, da se kupam u njemu, da ga ustalasam, da se potpuno raspršim u kapljice i nestanem.* Mislila sam na Moerikea; sećaš se:
O reko, moja reko u zraku jutarnjeg sunca
primi sad, primi jednom
čežnjivo telo,
poljubi grudi i obraz!
Nebo plavo i čisto kao deca,
gde talasi pevaju,
nebo u tvojoj duši,
o pripusti me u njega!
Uranjam duhom i čulima
u sve dublju plavet
i ne mogu da dosegnem!
Šta je tako duboko, duboko kao ovo?
Samo ljubav koja,
nikad smirena, nikad ne smiruje
u svojoj promenljivoj svetlosti…

R.

Molim te, Haenschene, nemoj se povesti za mojim rđavim primerom i postati brbljiv kao ja. Neće mi se to više dogoditi, obećavam!!!

Opruge istorije
/bez datuma/

Draga moja Martchen,

Bila sam tako srećna posle jučerašnje posete. Bilo je tako divno, tako prijatno, i nadam se da će tako biti i danas i u nedelju. Za mene je to bilo veliko psihičko osveženje; nedeljama ću od njega živeti. Tako si me dobro ugrejala svojom blizinom, dušo draga. Vratićeš se uskoro, zar ne? Već jedva čekam tvoju sledeću posetu. To jest, ako još ostanem ovde. Ali ne treba da brineš za mene: sada se strogo pridržavam doktorovih uputstava i verujem da ću odavde izaći u dobrom zdravlju i snazi; još ćeš imati zadovoljstvo da me gledaš kako se borim i radim. A biće mnogo borbe i rada. Nimalo ne očajavam. Najdraža, kad situacija izgleda najbeznadežnija, istorija uvek ponudi najbolji savet. Kad ovo kažem, ni na um mi ne pada da propovedam udobni fatalizam! Naprotiv. Ljudi će morati da budu podstaknuti u najvećoj meri, a naša dužnost je da se svesno borimo svim svojim snagama. Hoću da kažem: sad, kad sve izgleda krajnje beznadežno, uspeh takvog svesnog uticaja na mase zavisi od elementarnih i duboko skrivenih opruga istorije. Iz istorijskog iskustva, kao i iz ličnog iskustva u Rusiji, znam da upravo onda kad sve izgleda beznadežno, nastupa potpuni preokret, koji je utoliko nasilniji. Nikad nemoj zaboraviti da smo vezani istorijskim zakonima razvoja i da ti zakoni nikad ne prestaju da deluju mada ne slede uvek one precizne, detaljne planove koje smo iscrtali. Zato visoko podigni glavu i ne gubi hrabrost. Grlim te svom svojom ljubavlju.

R.