Svako ko je bio u Beču imao je prilike da se uveri u dobru očuvanost starog centra, i brigu koja se ulaže u zaštitu i promociju spomenika nekadašnjeg carskog grada. Ipak, današnji uhodani mehanizam izdavanja dozvola i subvencija za renoviranje, kao i novogradnju, rezultat je višedecenijskog iskustva, u kome su važnu ulogu imale i građanske inicijative. Restauratorske radove uglavnom obavljaju specijalizovani preduzetnici, koji su svoj zanat prenosili s kolena na koleno i zato su danas izuzetno cenjeni.
Bečke gradske vlasti su 1972. godine odlučile da sruše poprilično zapuštene objekte u četvrti Špitelberg, među kojima su neki bili stari i po nekoliko vekova i izgrađeni u stilovima baroka i bidermajera. Međutim, nisu računali na to da ovakav razvoj događaja neće odgovarati i „običnim“ Bečlijama, koji su, predvođeni uglednim arhitektima i umetnicima, kao odgovor organizovali masovne ulične proteste.
Videvši burnu reakciju svojih sugrađana, gradski oci su tada priznali grešku, što je hvalevredan potez – sličan se, naime, još nije desio u južnim komšijskim državama – pa je iste godine ustanovljen Fond za konzervaciju starog grada Beča (Wiener Altstadterhaltungsfonds). Njegova namena je bila da gradska vlast ubuduće finansijski potpomaže, sa određenim udelom uloženih sredstava, sve vlasnike objekata u istorijskim urbanim celinama austrijske prestonice, koji se odlučuju za započinjanje restauratorskih radova. Zaključno sa 2017. godinom, ovaj fond je pomogao obnavljanje oko 4.400 zgrada i spomenika, sa ukupnom sumom od 237 miliona evra.
Taloženje različitih stilova
Suzana Hajder (Susanne Hayder), istoričarka umetnosti i arhitekture, u Magistratskom odeljenju 7 bečke Gradske uprave, zadužena je za održavanje starih urbanih celina ovog grada, pa tako i za upravljanje pomenutim fondom, koji subvencioniše vlasnike starih zgrada. Prema njenim rečima, iako je u starom gradskom jezgru Beča, pa i u ostalim austrijskim gradovima, teško pronaći zdanja koja mnogobrojni turisti ne bi ocenili „starim i lepim“, zapravo je manji deo ovakvih objekata stavljen pod zaštitu države i potpada pod ingerenciju krovnog zakona i Federalnog zavoda za zaštitu spomenika, koji u potpunosti rukovodi njihovom obnovom. „U njihovom slučaju, državne pokrajine u dogovoru sa Zavodom mogu da odrede specifične zahteve za restauraciju. S druge strane, pored zaštićenih objekata postoje i one zgrade koje same nisu zaštićene, ali se zato nalaze u starim gradskim celinama pa stoga podležu, posredno, regulaciji u okviru urbanističkog plana grada i planiranja njegovog daljeg razvoja. Kod njih postoje veće mogućnosti izmena prilikom renoviranja, ali svakako sve moraju da budu obavljene prema sugestijama nadležnog magistratskog odeljenja“, objašnjava Hajder za „Biznis & Finansije“.
Kako bi se upustili u renoviranje svog životnog prostora, vlasnici građevinskih objekata u starim urbanim celinama austrijske prestonice prvo moraju da obezbede nacrte planiranih radova i detaljnu procenu budućih troškova, sa kojima potom traže odobrenja od dva magistratska odeljenja. Nakon što se dobiju podaci o nameni radova u zaštićenim gradskim zonama, proverava se šta je moguće u određenom projektu subvencionisati. Fond za konzervaciju starog grada Beča, po pravilu, pomaže obnovu onih delova zgrada „koji se vide sa ulice“, odnosno fasada, prozora, krovova, dimnjaka.
„Postoji puno elemenata koje je moguće subvencionisati, imajući u vidu da se kroz vekove u Beču ’taložilo’ mnoštvo različitih stilova, kao što su ar deko, bidermajer ili barok. Takođe, nije reč isključivo o stambenim zgradama, već se uz našu pomoć često obnavljaju i stepenice, bunari ili crkve, koje pripadaju različitim gradskim opštinama ili crkvenim kongregacijama, tako da i one uredno konkurišu za sredstva iz fonda. U zavisnosti od izračunatih troškova, subvencije iznose između 10 i 20 odsto od ukupne cene građevinskih radova. Na godišnjem nivou fond raspolaže iznosom od tri miliona evra, koje raspodeli na približno pedeset subvencija“, kaže Suzana Hajder.
Majstori starih zanata
Po završetku radova, vrše se stroge provere na terenu kako je izvedeno renoviranje. Stručnjaci iz nadležnih službi vode računa da li su radovi obavljeni po podnetom projektu, kako bi se na osnovu te procene odobrila isplata dogovorenih subvencionisanih sredstva, prema izvršenim fakturama majstorksih usluga.
Kod starih zgrada najčešće je potrebna obnova prozora, a upravo stari drveni prozori sa kovanim rešetkama ispred stakla predstavljaju jedan od zaštitnih znakova stare bečke gradnje. Stoga, prilikom renoviranja, obavezno moraju da se vrate u originalno stanje, a nikako se ne dozvoljava upotreba savremenih materijala, jer oni „ne samo da kvare prvobitni izgled zgrade, već su manje trajni i, zapravo, često pružaju slabiju izolaciju od drvenih prozora“, naglašava Hajder. Ona ističe kao veoma važnu i činjenicu da je drvo organski materijal koji kada se raspadne ne stvara novi otpad, za razliku od plastike ili aluminijuma.
„Što se tiče arhitektonskih zahteva vezanih za period gradnje i dekorativne elemente na fasadama, nama je izuzetno važno da restauratorske radove ne mogu da vrše obični izvođači, već isključivo usko specijalizovane građevinske firme“, kaže naša sagovornica. U velikom broju slučajeva, dodaje, u pitanju su mala i srednja preduzeća sa radnicima koji su prethodno prošli posebne obuke, sa svojevrsnim esnafskim centrom u gradiću Mojerbahu (Mauerbach), nekadašnjem bečkom predgrađu. „Tamo je osnovan pul lokalnih majstora, koje Gradska uprava i Zavod za zaštitu istorijskih spomenika unajmljuje za sopstvene potrebe, i koje preporučujemo svim kandidatima za subvencije koji još nisu odabrali izvođače radova“, napominje Hajder. Osim što se na ovaj način podstiču veoma specifična mala i srednja preduzeća, i širenje starinskih zanata, dobar deo ovih preduzetnika prenosi svoje znanje s kolena na koleno, zbog čega danas imaju izgrađenu izuzetnu reputaciju.
Spratnost se strogo poštuje
Na pitanje koliko se, prilikom izdavanja dozvola za gradnju novih objekata u starom gradskom jezgru, vodi računa o njihovom estetskom uklapanju u postojeće urbane celine, Suzana Hajder kaže da nadležno magistratsko odeljenje (M19) strogo vodi računa samo o spratnosti. „Prema aktuelnom urbanističkom planu, u zaštićenoj gradskoj zoni određuje se samo visina novih zgrada, ali ne i njihov konačni izgled niti namena. Ipak, velika je prednost kada se vodeći svetski arhitekti utrkuju za dizajniranje novih projekata u bečkom centru“.
Marko Miladinović