Proizvođači najluksuznijih modnih brendova spaljuju neprodatu robu čija vrednost dostiže i više stotina miliona dolara, uz obrazloženje da bi prodaja po nižim cenama naškodila njihovoj reputaciji. Modne kompanije u Srbiji, kad prođu sve rasprodaje, odeću poklanjaju.
Jeftinije je spaliti, nego prodati po nižoj ceni i tako omogućiti i „neželjenoj“ klijenteli da nosi „markiranu“ garderobu. Tako bi se, ukratko mogla objasniti poslovna strategija jednog od najluksuznijih brendova odeće, obuće, aksesoara, na svetu, „Barberija“. Na veliko iznenađenje javnosti početkom avgusta objavljena je njihova višegodišnja poslovna politika – tada su spalili odeću iz prethodnih kolekcija, vrednu 36,5 miliona dolara. I to nije bio prvi put. Za poslednjih pet godina „Barberi” se rešio svoje robe u iznosu od 120 miliona dolara. Prema procenama magazina „Tajms“, brend je uništio otprilike 20.000 primeraka odeće.
Iz „Barberija“ su objasnili da je ovaj korak bio neophodan kako bi se zaštitio brend i intelektualna svojina. Roba se uništava da bi se sprečila prodaja na sivom tržištu po nižim cenama, a time se čuva i „dobra reputacija“. Primera radi, „Barberi“ mantil košta oko dve hiljade dolara i ako bi se prodavao u diskontu, kupce više ne bi asocirao na raskoš i prestiž. Osim toga, dodaju, ovako skupa odeća bi bila preskupa i u autletima i samo bi skupljala prašinu jer je niko ne bi kupovao.
Ovu odluku ne podržavaju njihovi akcionari, ali ni javnost. Akcionarima nije jasno zašto moraju da izdvajaju dodatna sredstva za uništavanje robe koja je mogla biti prodata po nižoj ceni, čime bi se ostvarila bar neka zarada. Smatraju da je problematično što se kompanija čak nije ni udostojila da ponudi neprodatu robu investitorima pre nego što je uništi. A javnost je ovu modnu kuću optužila da se ponaša društveno neodgovorno, pa i cinično, spaljujući robu koju su mogli da poklone u humanitarne svrhe.
„Vanredne mere u vanrednim situacijama“
Ovakva praksa, ispostavilo se, ne sprovodi se samo zbog zebnje oko narušavanja imidža, već i radi konkretne finansijske koristi. Kompanije koje uništavaju svoju garderobu, na taj način delimično kompenzuju ono što nisu prodale, a za šta su u nekom trenutku morale da plate carine. Na primer, u skladu sa američkim zakonima, ako se roba uvezena na teritoriju SAD ne iskoristi, pa se potom uništi pod kontrolom carinskih organa, kompaniji će biti vraćeno do 99 odsto ukupne sume carina i poreza koje je firma već uplatila.
„Barberi“ nije usamljen u ovakvoj poslovnoj strategiji. Po identičnom principu rade i mnoge druge kompanije. Na primer, francuski brend „Luj Viton“, koji ima 460 prodavnica po čitavom svetu, na kraju godine spaljuje svoje neprodate tašne i putne torbe. Obrazloženje takođe glasi da kompanija ne želi da ih prodaje po nižim cenama kako ne bi narušila svoje ime i prestiž. Osim toga, carine su visoke, od 15 do 25 odsto, pa uništavanje robe omogućava da se deo troškova, odnosno gubitaka odbije. Kako je ispričao jedan od bivših saradnika „Luj Vitona“, kompanija organizuje rasprodaje za svoje zaposlene dva puta godišnje. Ali svaki primerak koji se proda na takvim unutrašnjim rasprodajama ima serijski broj i pomno se prati. Ukoliko dođe do preprodaje preko interneta, na primer putem sajta I-bej, radnik koji je ponudio ovaj proizvod na prodaju može imati mnogo problema, pa i ostati bez posla. „Otvorenih“ rasprodaja nema. Sve ono što ne kupe zaposleni, uništava se.
Na spisku onih koji spaljuju svoje proizvode nalazi se i vlasnik juvelirnih marki „Kartije“ i „Monblan“. Za poslednje dve godine, kompanija je uništila skupe satove u vrednosti do 520 miliona dolara. Ovome prethodi otkup neprodatih satova iz maloprodaje, da ova luksuzna roba ne bi bila prodata za bagatelu, a potom i preprodata. Ovakvu poslovnu praksu započeo je pre dve godine bivši izvršni direktor kompanije Ričard Lepe. On je ovakve poteze nazivao „vanrednim merama u vanrednim situacijama“. A sve je počelo „problemima“ na azijskom tržištu. Naime, kineske vlasti započele su masovnu i nemilosrdnu borbu protiv korupcije, a ovakvi luksuzni i skupi satovi bili su najčešći poklon za uticajne službenike. Prodaja je naglo opala, a u kompaniji su se zabrinuli da će, ukoliko budu snizili cene, njihova roba dospeti na sivo tržište, i da bi mnogi posrednici mogli da nanesu štetu samom brendu.
Poslovna strategija „spali sve što ostane“ nije strana ni jeftinijim brendovima koji teže što masovnijoj prodaji. Modni lanac H&M je od 2013. godine spalio 12 tona nove, neprodate robe. Predstavnici ove kompanije tvrde da je uništena samo ona roba koja nije prošla testiranja i u kojoj su našli buđ i ostatke olova. Ipak, poznavaoci modne industraije kažu da je suština problema nešto drugačija, i da je uzrokovana hiperproizvodnjom. Dok su jeftini brendovi, namenjeni „običnim“ ljudima, ranije pravili četiri kolekcije godišnje, sada se gotovo svake nedelje izbaci na tržište po neki novi model. U trci za kupcima oni moraju da se prilagođavaju modnim trendovima koji se gotovo svakodnevno menjaju. Jer, ono što nije u trendu niko neće ni da kupi.
U Srbiji se neprodata roba poklanja
A kakva je praksa u našoj zemlji? „Pod punom odgovornošću mogu da potvrdim da u Srbiji niko ne spaljuje neprodatu garderobu“, siguran je Milorad Vasiljević, sekretar Udruženja za tekstil, kožu i obuću u Privrednoj komori Srbije. Vasiljević ističe da naše kompanije koje se bave proizvodnjom odeće ili obuće, stvari koje ne prodaju čuvaju i do pet godina, i neretko ono što ne prodaju u jednoj sezoni, vrate na rafove prodavnica u sledećoj.
Modna kompanija „P.S. Fashion“ ima „uigran“ sistem kako prodaje svoje modele, i šta sa onim što ostane. A toga je, tvrde, posle sniženja i rasprodaja, svega oko 5 procenata od ukupno proizvedene garderobe i aksesoara. I nikad ništa nisu spalili.
„Kao i svi drugi, pri kraju svake sezone pravimo rasprodaje. Nakon toga, neprodatu robu prodajemo u naša dva autleta, u Čačku i u Crnoj Gori, kao i preko naše internet prodavnice. Posle svega toga, 95 odsto kolekcije se proda“, kaže Jelena Karanac, iz „P.S. Fashion-a“. Na dve do tri godine ova kompanija organizuje i „velike autlet rasprodaje“ u Čačku, gde je i sedište njihove kompanije, a ono što ostane – poklanjaju.
„Sve ono što može da se nosi mi dajemo fondacijama i humanitarnim organizacijama koje se bave zaštitom i osnaživanjem žena. Našu garderobu smo nosili i u Svratište, kapute slali u Sigurnu kuću… Ne poklanjamo nužno samo garderobu koja se ne proda, već doniramo garderobu više puta godišnje“, objašnjava Karanac i dodaje da je njihova strategija da budu dostupni što većem broju žena.
Poznata modna kreatorka Suzana Perić, takođe kaže da nikada ne bi spaljivala modele koji se eventualno ne bi prodali. Za nju je moda „živa stvar“ koja treba da bude vidljiva na ulicama.
„Moje kolekcije se predstavljaju na revijama tokom godine i sve su u ograničenim količinama, jer moji klijenti su navikli da imaju skoro pa unikatne modele. Često, svi modeli odmah nakon revije budu rezervisani i kupljeni za nedelju dana, pa u tom slučaju radimo samo invidualne narudžbenice. Dešava se da napravimo neko sniženje, ali to je takođe za verne kupce, prijatelje, manekenke“, priča Suzana Perić. Garderobu iz svog modnog ateljea, koja se ne proda, ova modna kreatorka poklanja i pozorištima, kako bi obogatili svoje funduse.
Iako njen brend u Srbiji važi za luksuzan, ona smatra da iza svakog brenda prvo stoji rad, a cena dolazi kao rezultat tog rada.
„Volela bih da se moje haljine što više ’šetaju’ ulicama Beograda , ali i drugih svetskih metropola, a ne da se spaljuju. Dodatna šteta od takve strategije je i zagađivanje životne sredine , i sigurna sam da ima boljih rešenja za modele koji se ne prodaju“, kaže Suzana Perić.
Tačno mesec dana od objavljene vesti da „Barberi“ spaljuje neprodatu robu, ova kompanija je objavila potpuno novu poslovnu strategiju: umesto uništavanja neprodate robe vredne milione funti, od sada će biti posvećeni tome da postanu društveno i ekološki odgovorna kompanija.
Alksandra Galić