Iako se sa učlanjenjem u Evropsku uniju preuzima i obaveza prelaska na zajedničku valutu, put do članstva u evrozoni nije nimalo lak, a pitanje je i donosi li dovoljno političkih poena onima koji bi zemlju trebalo da povedu put prihvatanja evra. Bugarska, Hrvatska i Rumunija prve su u redu za članstvo u evrozoni, ali je balkanska trojka, umesto ohrabrenja za inicijativu, dobila detaljan spisak preduslova za ulazak u najprestižniji evropski klub.
Sedam zemalja članica Evropske unije nalazi se još uvek van evrozone: Bugarska, Češka, Hrvatska, Mađarska, Poljska Rumunija i Švedska. Iako su formalno prihvatile obavezu da jednoga dana pređu na upotrebu zajedničke valute, trenutno samo tri balkanske države pokazuju želju da se bave tim poslom. Ne ohrabruje ni poslednji izveštaj Evropske komisije o približavanju kriterijumima za članstvo u evrozoni, objavljen krajem maja, u kome se ističe da ni jedna od tih država ne ispunjava sve preduslove.
Kriterijumi za prijem u Evropsku monetarnu uniju (EMU) podsećaju na one za prijem u samu EU: da bi njena prijava za prelazak na evro uopšte bila razmatrana, zainteresovana zemlja mora da obezbedi cenovnu stabilnost, zdrave javne finansije, stabilnost kursa i da kamatne stope na njenom tržištu odgovaraju ili prate visinu kamatnih stopa na dugi rok u evrozoni. Gledajući spisak potencijalnih novih članica EMU, neke će možda iznenaditi da su Bugarska i Hrvatska za sada najizglednije kandidatkinje, pošto od svih kriterijuma i podkriterijuma formalno ne ispunjavaju samo to da nisu uključene u evropski mehanizam deviznih kurseva (ERM-2). Pravilo, inače, kaže da zemlja mora provesti barem dve godine u okviru ERM-2 mehanizma kako bi mogla da pređe na evro.
Revidiranje optimizma u Hrvatskoj
Posle plasmana u finale Svetskog prvenstva u fudbalu, komentatori širom sveta skretali su pažnju na „novi hrvatski optimizam“ i u kontekstu ekonomskih kretanja. Izjave o planovima za prijem u evrozonu hrvatskih političara posle finala ipak su skromnije nego u 2015. godini, kada je aktuelna predsednica Kolinda Grabar Kitarović rekla da se nada prelasku na evro u 2020. godini. Premijer Andrej Plenković nedavno je izjavio da bi do 2020. Hrvatska mogla da se uključi u ERM-2, što je, kako se za sada čini realnija procena.
To nagoveštava i deo aktuelnog Izveštaja o pridruživanju evrozoni za Hrvatsku, u kome Evropska komisija podseća da je krajem prošle godine ta zemlja beležila značajne makroekonomske neravnoteže, povezane sa visokim nivoima javnog, privatnog i spoljnog duga denominovanog uglavnom u stranoj valuti, a suočavala se i sa perspektivom sporijeg privrednog rasta. Takvim državama – a Hrvatska sigurno nije usamljen slučaj u EU – poruku je poslao komesar za ekonomska i finansijska pitanja Pjer Moskovici, koji je na predstavljanju pomenutog izveštaja rekao da je „jedna od ključnih lekcija koju je EU savladala u proteklih 20 godina ta da zemlje mogu da napreduju kao deo evrozone samo ukoliko su pre prelaska na evro prošle kroz stvarno, a ne nominalno ekonomsko prilagođavanje. Zato je“, kaže Moskovici, „važno da države koje žele da prihvate evro snažno rade na povećanju produktivnosti, rastu investicija i zapošljavanja, kao i na smanjenju nejednakosti“. Okvirni rok za ulazak Hrvatske u evrozonu za sada je 2025. godina.
Bugarska i Rumunija: odlaže se
Bugarska je planirala da ovoga jula podnese ne samo zahtev za prijem u evrozonu, već i u Šengenski sistem, ali je od formalizacije želje da koristi zajedničku valutu odustala posle pregovora sa zvaničnicima EMU. Zauzvrat, dobila je spisak veoma jasnih preduslova koje treba da ispuni, a koji su povezani sa opštim preduslovima za takav korak. Za početak, Bugarska pre ulaska u devizni mehanizam ERM-2, mora da obezbedi da sve njene poslovne banke prođu odgovarajuće stres testove i inspekcije Evropske centralne banke. Potrebno je, takođe, da ojača kontrolu nebankarskog sektora, kao i da sprovede reforme u domenu sprečavanja pranja novca i borbe protiv organizovanog kiminala. Podnošenje prijave za pokretanje procedure ulaska u EMU Bugarska je, tako, prolongirala za jul 2019. godine.
Rumunija, sa druge strane, iako sa Hrvatskom i Bugarskom spada u tri najsiromašnije članice EU, već duži period beleži visoke stope privrednog rasta. Štaviše, jedan od zvaničnih ciljeva rumunske ekonomske politike je da do 2020. godine dostigne 70% EU dohotka po glavi stanovnika. Međutim, kada Izveštaj o pridruživanju evrozoni maltene počne opaskom koja dovodi u pitanje nezavisnost Centralne banke Rumunije, teško da ambiciozni planovi o prelasku na evro mogu da opstanu. Kada se na to doda slično upozorenje koje je i Hrvatskoj stiglo krajem 2017. godine povodom zabeleženih makroekonomskih nestabilnosti, jasno je da ni ta zemlja nema podršku kada je reč o pokretanju procesa prelaska na evro. Rumunska vlada je, zato, u saopštenju povodom odlaganja objavljivanja okvirnog datuma za ulazak u EMU istakla da je „pre nego što napravi taj korak, daleko važnije da se napravi sveobuhvatna analiza institucionalnih, privrednih i strukturnih preduslova za prelazak na evro“.
Preko preče, naokolo brže
Za razliku od „balkanske trojke“, Češka, Poljska, Mađarska i Švedska nemaju nikakve konkretne planove kada je reč o ulasku u evrozonu, a ako su i razmatrale tu opciju, od nje su odustale tokom ili neposredno posle velike finansijske krize, uključujući krizu u Grčkoj. Štaviše, upravo je sudbina Grčke, zemlje koja je „predala“ mogućnost da vodi sopstvenu monetarnu politiku u ruke Evropske centralne banke, poslužila nekima od ovih država kao argument da „ne žure“ u evrozonu, a Švedskoj i da na dugi rok odbaci mogućnost da se uopšte razgovara o napuštanju krune u korist evra.
Evropska komisija, ipak, često uz štap ponudi i šargarepu, a kada je reč o „konvergenciji ka evrozoni“, kako se zvanično zove proces prelaska na evro, ta šargarepa se svodi na pristojnu sumu od oko dve milijarde evra, koliko ukupno i bespovratno mogu da potroše države van evrozone koje žele da sprovedu odgovarajuće reforme, kako bi u dogledno vreme prešle na zajedničku valutu. Daleko veći kolač, vredan 22 milijarde evra, namenjen je članicama evrozone „za modernizaciju ekonomije i jačanje otpornosti EMU“, a razlika u izdvojenim sumama šalje jasnu poruku da će se trud uložen u „konvergenciju“ jednoga dana sigurno isplatiti.
Šta kažu građani o prelasku na evro?
Prema podacima Eurobarometra, koji je u aprilu istraživao stavove građana zemalja koje još nisu članice evrozone, 51% stanovnika svih sedam država podržava prelazak na evro, dok se 46% protivi. Najjači otpor uvođenju evra beleži se kod Čeha i Šveđana, dok je podrška najjača u Rumuniji. Kada je ispitanicima, međutim, postavljeno pitanje da li misle da je njihova država spremna za prelazak na zajedničku valutu, građani svih sedam zemalja listom su odgovorili da nije.