Kurt Cobain je, tokom višegodišnje netrpeljivosti sa pevačem Guns ‘n’ Rosesa Axl Roseom, jednom prilikom izjavio: „On je sam jedan od mnogih axl roseova koji misle da im svet nešto duguje“.
Takvih Axl Roseova, muzičara koji misle da im društvo nešto duguje zato što se bave muzikom, danas u Srbiji ima previše. Možda više nego ikad.
Zaljubljeni su u sebe i svoju muziku. Ne prihvataju negativnu kritiku. Zbog nepovoljne recenzije umeju da „intervenišu“, odnosno prete i psuju autora. Ne razumeju kako nekome može da se ne dopadne to što su uradili, jer oni su, pobogu, toliko uložili u svoj novi album. Jedan od glavnih argumenata im glasi „A umeš li ti bolje?“
Jedna vest za takve: Zabole slušaoca šta si ti uložio u svoj novi album, pa taman da si i kevu prodao da bi ga snimio. On skine album sa interneta, odsluša ga, ako mu se dopadne, sačuva ga (ako mu se baš dopadne, kupiće hard copy), a ako mu se dopadne zna se šta sledi – delete – empty recycle bin.
Da, surovo je to, ali muzika je jednostavno takva. Ne može da se svidi svima.I potpuno je nevažno da li si u snimanje albuma uložio 5 ili 5.000 evra. Paradoksalno, često bolje budu prihvaćeni albumi u koje je uloženo simbolično malo novca nego oni skupi. Bitno je da ideja pogodi slušaoca.
Ako si dosadan i nekretivan, ako se busaš u grudi autorskim materijalom, a zapravo si „skinuo“ sound stranih bendova i presvirao ne unevši ništa svoje i novo, džaba ti sva ulaganja.
Ko je ikada odsvirao bar jedan rif, zna koliko je teško navežbati sviranje do nekog iole pristojnog nivoa. Ali, prosečnog slušaoca za to nije briga. I ne treba da bude.
On tvoju muziku presluša, uporedi je sa danas nezamislivo velikom konkurencijom i pomisli „O, ovo je odlično, drugačije je“ ili „Pih, ovo sam čuo sto puta“ i to je to. Nema velike filozofije. Danas u svakom žanru postoji na hiljade bendova, a pažnju privuku samo oni najzanimljiviji. Ne tvoj potpuno prosečan bend. Ma koliko se ti cimao oko stvaranja muzike, ako se to cimanje ne odrazi na finalni proizvod, sve pada u vodu.
Ako drndaš dosadni NYHC s početka devedesetih (a danas je, da te podsetim, 2014. godina) u majici „Mlekara Drenovac“, ne možeš baš očekivati da će te ljudi zgotiviti kao da ti je bend novi Madball. Naročito zato što i sam Madball 2014. godine snima dosadne NYHC albume s početka devedesetih. Drugim rečima, samo si nam još ti falio.
Dakle, ne duguje ti niko ništa, dragi Axl Roseu srpske scene. Sve dok ti je muzika sranje, odvratnu publiku ne zanima koliko si krvi, suza i znoja prolio snimajući album. Sve dok i najgrđi underground bend iz Švedske ima bolju produkciju i zanimljivije ideje od tvoje fenomenalne-fascinantne-fantastične grupe, ostaje ti samo da je iskoristiš makar da se ogrebeš o neki koitus neiskusnih tinejdžerki iz KST-a. Njima je dovoljno i to što nosaš gitaru okolo, ne moraš da znaš da odsviraš ni jedan ton. N. M.