Intervencija u Jugoslaviji postala je ključni test održivosti inovirane NATO-ove strategije i kapaciteta SAD da se uključe u „kontrolu kriznih situacija“.
Prevod: Pavle Ilić
Kada je Irak izvršio invaziju na Kuvajt, Zapad je svoju ogromnu vojnu snagu usmerio ka Iraku. Značajan deo te sile i dan-danas je usmeren ka toj zemlji. Nasuprot tome, Zapad je daleko ozbiljnije probleme – uključujući tu i one s početka sukoba u Jugoslaviji – ignorisao ili čak podsticao njihovo rasplamsavanje. Očigledno objašnjenje ovih dvostrukih aršina bio je jasan materijalni interes koji je Zapad imao, odnosno (ne)postojanje zaliha nafte. U snishodljivom komentaru koji je bio popularan tokom debata o Zalivskom ratu 1991. godine, imati „šargarepe, a ne naftu“ značilo je biti ignorisan od strane Zapada. Intervencija u Bosni i dugotrajni napad na Srbiju koji su usledili naveli su mnoge da pretpostave da se u bivšoj Jugoslaviji radi o daleko značajnijim materijalnim interesima od „šargarepa“.
Uzevši u obzir NATO-ove licemerne izjave o humanitarnoj motivisanosti, koje su postale deo njegove retorike, bitno je shvatiti da se i ovde radi o grubom materijalnom interesu koji postoji u obliku zabrinutosti proizvođača oružja za njihovu prodaju, potrebe naftnih kompanija da obezbede siguran protok nafte iz Kaspijskog mora preko Balkana, interesa zapadnog kapitala u bivšoj Jugoslaviji, uloge MMF-a i Svetske banke, pritiska etničkih grupa u dijaspori u SAD, i tako dalje. Uz to, izgleda da Vol Strit i američki kapital u poslednje vreme vrše značajan pritisak na Stejt dipartment da im obezbedi veći pristup svetskim tržištima u okviru strategije po kojoj glavni benefit „globalizacije“ postaje sve veća otvorenost američkom biznisu. Jednako je licemerna retorika srpske strane po kojoj je Kosovo istorijska zemlja Srba, i ona isto tako skriva materijalne interese koje režim u Srbiji vidi u bogatim kosovskim rudnicima, te interese lokalnih kosovskih Srba da prošire svoju kontrolu nad obradivom zemljom.
Međutim, tumačiti NATO-ovu ulogu na Balkanu kao čist izraz materijalnih interesa značilo bi prevideti širu ulogu koju je kriza u Jugoslaviji odigrala u uspostavljanju novog svetskog uređenja pod nadzorom Zapada – jednostavno rečeno, kriza u bivšoj Jugoslaviji prerasla je iz smetnje u test primenjivosti SAD–NATO strategije i njihove sposobnosti da sprovode ono što NATO propagandisti nazivaju „kontrolom kriznih situacija“.
Zapadni lideri dugo su se pribojavali ili su čak predviđali da bi sve dublja kriza u Jugoslaviji tokom 1980-ih mogla da dovede do razornih posledica. Rečima bivšeg nemačkog kancelara, Helmuta Šmita:
„Već 1980. godine je nekoliko evropskih vođa koje su se okupile povodom sahrane maršala Tita zaključilo da će se ova složena država u kojoj je skupljeno bar osam naroda i etničkih manjina – a koju je doskora na okupu brutalnim metodima držao talentovani diktator – raspasti kroz najviše pet do deset godina. Niko nije razmatrao mogućnost zapadne intervencije kao načina rešavanja ove krize, iako je definitivno bilo strahova od sovjetske vojne akcije. Ispostavilo se da su se Sovjetski Savez i Jugoslavija urušili istovremeno.“[1]
Pa ipak, uprkos ovom prvobitnom oklevanju da interveniše u raspad bivše Jugoslavije, umešanost Zapada ne samo da nije uspela da kontroliše ovaj proces, već ga je materijalno potpomogla. U svakoj od njegovih faza, Zapad se uplitao sve dublje. Tokom 1980-ih, on je prevashodno intervenisao ekonomskim metodima. Blok MMF-a i Svetske banke uveo je programe mera štednje koji su garantovali otplatu velikog jugoslovenskog duga, iako je to dovelo do pogoršanja unutrašnjih ekonomskih poteškoća. Potom, kako su rasli pritisci pred raspad Jugoslavije, poteglo se pitanje toga koje od novih država treba priznati i na taj način im dati legitimnost. Na kraju je izbijanje krize u Bosni stvorilo „potrebu“ za direktnom intervencijom koja je na Kosovu ponovljena daleko snažnije.
Kosovo je bilo najbolnija dilema zapadne politike. S jedne strane, nužno je bilo prepoznati ogroman značaj koji je ono imalo za srpski nacionalizam. Kao što je jedan ekspert i politički savetnik opisao ovaj problem 1992. godine:
„Kosovo, siromašna i bedna zemlja, bitno je zato što su Srbi rekli da je bitno. Zaista, ne može se dovoljno naglasiti da, što se Srbije tiče, budućnost Kosova nije nešto o čemu se može pregovarati. Značaj sličan onom koji Srbi pripisuju Kosovu kao istorijskom, kulturnom i duhovnom centru ne nalazi se nigde na svetu, sem u značaju Jerusalima za Jevreje, iako je i ta paralela neadekvatna jer je Jerusalim sveta zemlja za tri religije.“[2]
S druge strane, dugo je uviđano i to da brojčana nadmoć etničkih Albanaca na Kosovu i tlačenje kojem su bili izloženi od strane srpskih vlasti može da situaciju na Kosovu na unutrašnjem planu načini eksplozivnom kao što je to bila Bosna, a na spoljašnjem čak i gorom, jer se ona mogla preliti i ugroziti granice i drugih država-naslednica bivše Jugoslavije, ili čak čitavog Balkanskog poluostrva.
Stoga su, kako bi stabilizovale situaciju, zapadne vođe bile rade da odu u Beograd da bi pregovarale sa Miloševićem, kao i da, po pogoršanju stanja, osude Miloševića, srpsku stranu kao i Oslobodilačku vojsku Kosova, koja je nastala 1993. godine kako bi sprovodila radikalniju i po potrebi nasilnu kampanju odbrane ugnjetenog kosovskog albanskog življa. Niz rezolucija Ujedinjenih nacija pozivao je obe strane da smanje intenzitet sukoba. Međutim, ti pozivi nisu urodili plodom ni kod jedne od zaraćenih strana. Kako se kriza pogoršavala, zapadne vođe i NATO morali su da odluče hoće li se pogađati sa Miloševićem ili će od njega načiniti primer za nauk drugima.
Pretnja da će srpski vođa biti iskorišćen kao primer došla je još 1992. godine, kada je Džordž Buš Stariji upozorio Beograd da ć,e „u slučaju sukoba na Kosovu koji bi izazvala srpska dejstva, SAD biti spremne da koriste vojnu silu protiv Srba na Kosovu i u ostatku Srbije“.[3] Budući da je svaki prekršen dogovor postajao znak neuspeha, procena je postajala sve neprijateljskija prema Miloševiću i Srbiji. Sam Milošević je, kao potpuno neadekvatan nacionalistički vođa, tome potpomogao. On nije bio jedini jugoslovenski vođa koji je došao na vlast pokušavajući da se predstavi i kao reformator i kao nacionalista. Tuđman je radio isto to probudivši na lokalu iste strahove o velikohrvatskom širenju koje je Milošević probudio o velikosrpskom. Međutim, Tuđman je uspeo da manje smeta Zapadu. Milošević i njegova klika odigrali su svoje karte daleko manje suptilno, što je išlo niz dlaku srpskom nacionalizmu, ali je samo dovelo do toga da Zapad postane skeptičniji spram njega i osnove njegove moći.
Stoga, umesto da budu u mogućnosti da ponude konstruktivan način prevazilaženja krize putem izgradnje razorenog regiona, zapadne vođe su se nalazile u zamci sve manjeg manevarskog prostora. Na leto 1998. godine, svest o pogoršanju situacije na Kosovu navela je NATO da ponovo krene da preti vazdušnim napadima na Miloševićev režim. Te pretnje dovele su do povlačenja na jesen 1998. godine, kao što se to ranije desilo u Bosni. Milošević je pristao da pusti međunarodne posmatrače na Kosovo i da povuče srpske snage. Međutim, nastavila se srpska represija i OVK je krenula u kontranapad. Otkrivanje masakra u Račku početkom 1999. godine je, izgleda, ubedilo ključne ličnosti iz Klintonovog kabineta da je došlo vreme za akciju, ili im je prosto pružilo izgovor koji su već tražili. Iako su interne rasprave nastavljene, izvršen je pritisak na OVK da pristane na pregovore u Rambujeu koji su zahtevali od Srbije da dopusti NATO-u da osigura mir – što je bio zahtev koji bi srpsko rukovodstvo teško prihvatilo i koji je na kraju doveo do toga da srpska strana odbaci pregovore do početka rata.
Američki Savet nacionalne bezbednosti i širi izvršni organi razmatrali su „gomilu loših opcija“, kako ih je Klinton nazivao, i, navodno pod ubeđenjem da na Kosovu može doći do „vrućeg proleća“, odlučili su (nakon još malo odugovlačenja u zadnji čas) da se više ne može čekati i da moraju sprovesti u delo svoju pretnju da od Miloševića načine primer za nauk, bez obzira na cenu.
Nema sumnje da su im u tome pomogli i neki posebni interesi. Takođe, nema sumnje ni u to da su ključni huškači poput Madlen Olbrajt pomogli da se odluka donese. Međutim, kada bismo ovako objasnili ono što je usledilo, lokalizovali bismo širi problem i promašili širu logiku koja proističe iz NATO-ovog pokušaja da održava poredak u kompetitivnom svetu u skladu sa svojim interesom i prema svojim pravilima.
[1] H. Schmidt, The Transatlantic Alliance in the 21st Century, NATO Review (50th Anniversary Commemorative Edition, 1999), str. 23.
[2] J. Zametica, The Yugoslav Conflict (International Institute of Strategic Studies, Aldelphi Papers, London 1992), str. 25.
[3] Ovo je izvod iz Njujork tajmsa, citiran u Gardijanu od 26. aprila 1999. godine. Upozorenje Buša Starijeg izdato je 24. decembra 1992. godine.