Evropska unija će do 2030. godine uvoziti 70% energenata koje troši, a u međuvremenu će njene sopstvene zalihe nafte i prirodnog gasa drastično opasti. Uvoz energenata iz Rusije već drugu godinu uzastopno probija rekorde i ne pokazuje naznake mogućeg opadanja u budućnosti. Rusija, s druge strane, četrvrtinu svog BDP duguje prodaji energenata Evropskoj uniji. Ova ogromna strateška međuzavisnost je, paradoksalno, kreirala drastičan animozitet između dve strane umesto da ih približi.
Suprotno situaciji s kraja prošlog veka, kada je Rusija bezmalo svu sirovu naftu i prirodni gas namenjene izvozu isporučivala u evropske zemlje, novi vek je doneo drastična politička razmimoilaženja između dve strane. Uoči ukrajinske krize, koja je dodatno zaoštrila političke i ekonomske odnose Rusije i Evrope, EU je više od jedne trećine sirove nafte i gotovo jednu trećinu prirodnog gasa uvozila iz Rusije. S druge strane, Rusija je više od tri četvrtine izvoza sirove nafte, odnosno više od dve trećine izvoza prirodnog gasa, isporučivala na tržište EU. Izvoz ova dva energenta činio je jednu četvrtinu ruskog BDP i punio ruski državni budžet sa neverovatnih 50%.
Ovako očigledna energetska međuzavisnost ne samo da nije smanjila nepoverenje i razmirice između dve strane, već su one rasle zajedno sa isporučenim količinama energenata. Vlade zemalja EU su u strahu da će Rusija početi da koristi svoje energente kao političko oružje za ucenu, u saradnji sa privatnim sektorom počele da blokiraju investicije ruskih energetskih kompanija, koje su želele da ulažu u preradu i distribuciju energenata. U najavi su bili novi gasovodi, poput „Nabuka“ ili „Transjadranskog gasovoda“, koji je trebalo da zaobiđu Rusiju i direktno povežu Evropu sa Azerbejdžanom i centralnom Azijom. Najzad, EU je uvela niz mera u cilju liberalizacije energetskog tržišta, što nije pogodovalo poslovnom modelu ruskih energetskih giganata koji su pod direktnom kontrolom države.
Gore nego u doba Hladnog rata
Rusija se, sa svoje strane, žalila na diskriminaciju i dvostruke standarde. Nije prošlo dugo pre nego što su se pojavile otvorene sumnje u evropske namere, odnosno strahovi da se iza novih gasovoda i liberalizacije tržišta zapravo krije nastojanje da se Rusija kao država oslabi, a njeni prirodni resursi stave pod stranu kontrolu. Kao odgovor na evropske poteze, Rusija se svom snagom borila da očuva kontrolu ili uticaj koji ima nad gasovodima i izvorima energenata na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Slično Evropi, Rusija je počela da razvija doktrinu smanjenja zavisnosti od evropskog tržišta i da se okreće ka Kini i Dalekom Istoku. Evropska strahovanja od pravih namera Rusije su nastavila da rastu i ovaj začarani krug nepoverenja od tada hrani samog sebe.
Posledice, po pravilu, trpe krajnji korisnici koji su do sada u dva navrata ostajali bez energenata usred zime zbog prekida isporuka iz Rusije, u čijoj pozadini su ležale nesuglasice sa tranzitnim zemljama – u prvom redu Ukrajinom. Paradoksalno je to što su ovakve ekstremne situacije bile praktično nezamislive u doba Hladnog rata, kada je Sovjetski Savez bio pouzdaniji dobavljač od bilo koje zemlje u Evropi uključujući i Norvešku, koja je u više navrata obustavljala isporuke usled velikih štrajkova radnika u energetskom sektoru.
Evropski analitičari posmatraju ovaj problem iz nekoliko uglova. Najpopularniji je onaj koji kompletnu odgovornost svaljuju na Rusiju i njena nastojanja da preko energenata ostvari politički uticaj, pre svega u istočnoj Evropi. Drugo viđenje sugeriše da razmimoilaženja potiču od različitih društvenih modela koji su na snazi u dva entiteta (decentralizacija spram centralizacije), dok treće upućuje na to da je reč o prostoj razlici između pozicije kupca i pozicije prodavca. EU kao kupac ima prirodan interes da energente plaća po što nižim cenama, a to se najlakše postiže kroz diversifikaciju dobavljača i pojačanu konkurenciju na tržištu. Rusija, kao prodavac, ima prirodan interes da uspostavi tržišni monopol i poveća cene koliko god je to moguće. Niske cene energenata su od vitalnog značaja za stabilnost evropske ekonomije i konkurentnost njenih proizvoda na globalnom tržištu, dok su visoke cene energenata od ključne važnosti za ruski državni budžet i ekonomski razvoj.
Liberalizacija protiv centralizacije
Kako god bilo, EU je od 1998. godine do danas u više navrata liberalizovala tržište energenata zaključno sa tzv. „Trećim paketom“ energetskih zakona, koji su usvojeni 2009. godine. Suština svih ovih mera je da se onemogući da jedan igrač na tržištu – na primer, ruska državna kompanija Gazprom – kompletno integriše eksploataciju, tranzit i distribuciju energenata, jer to ograničava drugim igračima pristup tržištu i narušava konkurenciju. Ova regulativa je svakoj zemlji članici EU ostavila nekoliko mogućnosti: da naredi „integrisanim“ dobavljačima poput Gazproma da predaju upravljanje gasovodom trećim licima bez izmene u vlasničkoj strukturi, da im naredi da dozvole drugim dobavljačima da koriste njihov gasovod, ili da prodaju većinski udeo u gasovodu.
Neke zemlje su odmah posegnule za najdrastičnijom opcijom, pa je tako vlada Litvanije naredila razbijanje nacionalne gasne kompanije na dve odvojene firme koje će se baviti transportom, odnosno prodajom prirodnog gasa. Pošto je Gazprom imao više od jedne trećine vlasničkog udela u litvanskoj nacionalnoj kompaniji, ova odluka je izazvala veliko negodovanje na ruskoj strani. Gazprom je nedugo zatim, drastično povećao cene prirodnog gasa za Litvaniju u odnosu na one koje važe za Letoniju i Estoniju, na šta je Litvanija odgovorila tužbom pred Evropskom komisijom. Regulativa koja je imala za cilj da zaštiti potrošače, zapravo je pogoršala njihovu situaciju i stavila ih u centar bilo kakve dalje eskalacije.
U isto vreme, Evropska unija sve više investira u nove energente, kao što su tečni prirodni gas koji se transportuje tankerima odnosno bez gasovoda, ili gas iz škriljaca. Motiv je u oba slučaja isti – smanjenje energetske zavisnosti od Rusije. Gas dobijen iz škriljaca tehnologijom „frekinga“ je pogotovo bitan, jer nekoliko evropskih zemalja poseduje ogromne rezerve ovog gasa, koje bi u teoriji mogle da do 2050. godine prepolove potrebe za ruskim gasom. Ovoj teoriji na putu stoje mnoga praktična ograničenja, poput činjenice da slojevi škriljaca u Evropi leže mnogo dublje pod zemljom nego u SAD (što značajno poskupljuje eksploataciju), a uz to se nalaze u gusto naseljenim oblastima, usled čega su Francuska, Holandija i još neke zemlje EU već uvele moratorijum ili potpunu zabranu korišćenja „freking“ tehnologije.
Rusija, pak, smatra da bi trgovina prirodnim resursima trebalo da bude pod kontrolom države, kako bi se obezbedilo da se zarada reinvestira u modernizaciju domaće ekonomije. Iz tog razloga, najveće i najunosnije ugovore u energetskom sektoru vlada dodeljuje prevashodno ruskim kompanijama koje su u bliskim vezama sa državom, a od 2008. godine na snazi je zakon koji ograničava strane investicije u energetskom sektoru. Nekoliko energetskih giganata iz zapadnih zemalja bilo je prinuđeno da proda Gazpromu svoj udeo u velikim nalazištima prirodnog gasa, a kao instrument prinude upotrebljen je argument o ugrožavanju životne sredine.
Spas dolazi iz Azije
Rusija je posebnu pažnju posvetila gasovodima, odnosno eliminisanju tranzitnih zemalja iz igre. „Severni tok 1“ i „Severni tok 2“ direktno su povezali Rusiju sa Nemačkom, nauštrb Belorusije i Poljske. „Plavi tok“ je direktno povezao Rusiju sa Turskom i eliminisao potrebu za Transanadolskim gasovodom koji je planirala Evropska unija. Za istočnu i centralnu Evropu bio je predviđen „Južni tok“, koji je napušten nakon velikih političkih razmirica između Moskve i Brisela. Nedugo zatim, Rusija je počela izgradnju „Turskog toka“, koji ima isti kapacitet kao „Južni tok“. Da bi osigurala podršku Turske ovom projektu, Rusija joj je ponudila popust od 6% na kupovinu gasa za sopstvene potrebe.
Uzajamno nepoverenje i političke tenzije sa EU dodatno su motivisale Rusiju da se okrene novim tržištima za svoje energente. Prvi logičan izbor je Kina, sa kojom su već realizovani projekti poput pet hiljada kilometara dugačkog naftovoda između istočnog Sibira i severoistoka Kine. Još veći značaj imaće desetogodišnji aranžman o isporukama prirodnog gasa, vredan 400 milijardi dolara, zasnovan na novom gasovodu koji će povezivati istočni Sibir sa Kinom. Iako obim svih ovih projekata ne čini ni polovinu onoga što Rusija već sada izvozi u Evropu, potencijal azijskih tržišta je nesporan, jer se procenjuje da će samo Kina do 2030. godine utrostručiti svoje potrebe za prirodnim gasom.
Kako bi zaokružila svoju energetsku politiku i povećala spremnost da odgovori na većinu budućih izazova, Rusija je u prethodnoj deceniji značajno investirala u proizvodnju tečnog prirodnog gasa, planirajući da se ubuduće takmiči na tržištu na kojem trenutno dominiraju Katar i Australija. Tako je 2009. godine pušteno u rad postrojenje „Sahalin 2“, koje je u vlasništvu Gazproma – do skoro jedinog igrača kojem je bilo dozvoljeno da iz Rusije izvozi prirodni gas u bilo kom obliku. Ruska vlada je, zatim, promenila regulativu i dozvolila drugim ruskim kompanijama da izvoze tečni prirodni gas, dok je Gazprom zadržao potpun monopol nad izvozom preko gasovoda.
Privatna kompanija Novatek započela je projekat „Jamal“ na istoimenom poluostrvu na obali Severnog okeana i uspela da ga završi uprkos velikim problemima sa finansiranjem i transferom tehnologije, nastalim usled ekonomskih sankcija kojima je Rusija izložena. Značajan doprinos projektu dale su kineska nacionalna naftna korporacija, kao i državni investicioni fond koji finansira projekte u okviru inicijative „Jedan pojas, jedan put“. Ključna podrška je naravno stigla od ruske države, koja se odrekla 12-godišnjih prihoda od rudne rente, subvencionisala građevinske radove na projektu i ukinula izvozne takse na tečni prirodni gas.
Energetska međuzavisnost i za Rusiju i za Evropsku uniju predstavlja mnogo više od ekonomskog pitanja. Obe strane posmatraju trgovinu energentima kao ključan faktor budućeg ekonomskog rasta, održanja društvenih vrednosti i očuvanja vitalnih nacionalnih interesa. Takva situacija je podigla energente na nivo elementarnog bezbednosnog pitanja – a tada se svaki potez povlači u atmosferi potpunog nepoverenja prema drugoj strani. Ukoliko politika nastavi da diktira uslove trgovine energentima i direktno kontroliše ponudu i potražnju, krajnji korisnici širom Evrope će se veoma brzo suočiti sa manjkom raspoloživih opcija, drastično uvećnim troškovima i neefikasnošću čitavog sistema.
Nemačka nije dovoljna
Činjenica da se ekonomska zavisnost između EU i Rusije ograničava na energetski sektor i nije se proširila i na druge privredne delatnosti, predstavlja veliku kočnicu u relaksaciji političkih odnosa. Da stvar bude komplikovanija, energetska međuzavisnost je „evoluirala“ u nešto više samo u odnosima Rusije i najmoćnije evropske ekonomije – Nemačke. Za ovu zemlju, rusko tržište i direktne investicije u Rusiju skoro su podjednako važne kao i uredno snabdevanje ruskim energentima. Stoga ne čudi da Nemačka nije pokazala previše entuzijazma u pronalaženju alternativnih dobavljača energenata i nije postavljala prepreke gasovodima „Severni tok 1“ i „Severni tok 2“, kojima su se članice EU iz istočne Evrope žestoko protivile.
Milan Kokorić