Novinar Dojče velea, Nemanja Rujević, odlučio je da se pozabavi problematikom aktuelne populacione politike i procenio da je smisleno da o tome debatuju dva autora suprotstavljenih ideoloških pozicija.
Činjenica da o gorućoj temi vezanoj za položaj žena diskutuju isključivo muškarci, sa sve potrebom da se, preko i pomoću prenebregavanja feminističke perspektive, tenzija proizvede na račun toga što je jedan sagovornik liberatarijanac, a drugi levičar, govori o tome da ciljevi debate nisu bili edukovanje javnosti i iznošenje opozicionih stavova na ovu temu, već zabava. U toj debati učestvovali su Nikola Parun iz liberatarijanskog kluba LIBEK i član naše redakcije Stefan Aleksić. Kao glavne rezultate te debate dobili smo preganjanje oko shvatanja kapitalizma i potpuno ignorisanje činjenice da tri muškarca (uključujući i kreatora debate) i nijedna žena razgovaraju o temi koja najviše pogađa žene. Ubrzo je usledila reakcija feminističke platforme Manels of Serbia (manel je kovanica od reči man – muškarac i reči panel, koja slikovito ukazuje na sve one javne diskusije i debate u kojima učestvuju samo muškarci) i feminističkog kolektiva BeFem, čija je jedna od aktivnosti pravljenje baze žena koje imaju iskustva i znanja u raznim oblastima sa ciljem da njihovi kontakti budu dostupni medijima. Kao feministkinje i članice redakcije Mašine, smatramo da je, u trenutku kada je „populaciona politika“ sredstvo ne samo potencijalnog napada na reproduktivna prava žena već i šire ofanzive vladajuće klase na položaj žena, neophodno svakodnevno sprovoditi solidarne prakse koje se suprotstavljaju nevidljivosti žena i feministkinja. Manel na temu reproduktivnih prava žena nije takva praksa.
Ana Vuković: A gde su tu muškarci?
Napraviti panel koji se bavi pitanjima direktno vezanim za svaki aspekt života žena (telo, rad, socijalna prava), a ne pozvati nijednu ženu, posebno u kontekstu kada je udar na prava žena globalni trend – pogledajmo situaciju u Poljskoj ili desničarske proteste protiv ratifikacije Istanbulske konvencije u Hrvatskoj – jeste ogroman propust. Ovakav propust ne ukazuje samo na „mušku bahatost“ već i na to da loša informisanost i nepoznavanje teme u kombinaciji sa autoritetom znanja koji patrijarhat po difoltu pripisuje muškarcima još uvek opstaju kao deo „profesionalnih“ medijskih standarda.
Treba napomenuti da se ovde ne radi o tome da muškarci ne mogu da govore o određenim pitanjima, premda muškarci kroz čitavu istoriju bez problema dominantno govore o svim pitanjima. Emancipacija podrazumeva i da muškarci izgrađuju znanja i stavove i o temama koje se tiču isključivo žena, ali to treba da čine rame uz rame sa ženama, a ne tako da kooptiraju i diskurse koji su do sada bili rezervisani za žene i feministkinje.
U nekoj od rasprava povodom ovog intervjua i činjenice da su Manels of Serbia na svom tviter nalogu javno prozvale Rujevića, naišla sam na argument da pol sagovornika ne utiče na političku perspektivu. Kontraargument glasi da iskustva nisu isto što i pol, te da ih ne treba mešati. Rujevićev intervju sa Parunom i Aleksićem sadrži odličan primer zbog čega ženska i feministička perspektiva daju kvalitatvan doprinos svakoj diskusiji, posebno onoj o natalitetu. Naime, nijedan od sagovornika pitanje „Šta nam govori to što i Japan i Nemačka imaju takođe oko 1,4 dece po ženi kao i Srbija?“ nije prepoznao kao problematično. Žena kao merna jedinica za dete sigurno ne bi prošla bez opaske da je neka feministkinja odgovarala na to pitanje.
U situaciji kada pritisak da se pravo na izbor ograniči neprekidno raste, kada su feministkinje direktno napadnute, a mejnstrim mediji za feminističku perspektivu zatvoreni, dodatno sužavati javni prostor i u alternativnim, aktivističkim, intelektualnim krugovima jeste, najblaže rečeno, reprodukovanje patrijarhata.
Nažalost, ovo nije jedini primer isključivo muških razgovora o politikama koje pogađaju žene i, na još veću žalost, nije ni poslednji. Borba protiv regresivnih politka mora da se vodi na svim nivoima, a bez jednakosti i solidarnosti u borbenim redovima nećemo stići daleko.
Jelena Lalatović: Da li je moguća muško-ženska solidarnost?
Na pitanje, najčešće feministkinja, zašto na nekom panelu nema učesnica ili koji se procenat žena u nekom levičarskom kolektivu/partiji nalazi na rukovodećim položajima, dogmatska „levica“ ispostavlja kritiku da je takvo pitanje identitetsko, da je proizvod uticaja liberalne ideologije i da klasni položaj ne razlikuje rod/pol. To je naprosto netačno. Za kapitalizam ženska prava i jednakost žena predstavljaju trošak protiv kojeg se bori svim sredstvima, jer kapitalizam počiva ne samo na eksploataciji rada već i na kontroli i prisvajanju ženske reproduktivnosti.
U praksi to znači da država pronalazi mehanizme da određuje koliko dece, koje etničke i klasne pripadnosti treba da bude rođeno, pritom tako da rađanje, briga i vaspitanje zauvek ostanu „ženski posao“. Sistematsko ukidanje socijalnih servisa i radnih prava, potpomognuto rastom nezaposlenosti i jednokratnim davanjima za rođenje deteta, ima za cilj da žene koje se odluče na rađanje trajno ostanu rezervna i prekarna radna snaga. Drugim rečima, populaciona politika primorava žene da biraju između minimuma emancipacije – prava na rad i kontrole vlastitog tela – i materinstva. Svi ovi uvidi proizvod su borbe žena za sopstveno oslobođenje kroz čitav 20.vek i feminističke teorije koja tu borbu prati. Zbog toga je važnije čuti mišljenje borbenih žena na ovu temu nego mišljenje muškaraca, pa bili oni i levičari. Ako patrijarhat i kapitalizam počivaju na eksploataciji ženskog rada i njegovoj nevidljivosti, učešće levičara na „manelima“ je simbolički pristanak na takvo stanje stvari, ali i opipljivi doprinos održavanju medijskog i javnog prostora kao prostora „muške ekspertize“.
Solidarnost sa feministkinjama i borbom za žensko oslobođenje, muškarci, osim na rečima, u javnoj sferi treba da pokažu tako što će najpre priznati da su feministkinje „kvalifikovanije“ da govore na određene teme. To ne znači da se muškarcima ukida pravo na mišljenje, već samo znači da smatrati sebe feministom podrazumeva slamanja muške dominacije na takav način da se sopstvena pozicija koristi tako da se otvori prostor za druge žene. Još konkretnije, to znači da kada sledeći put muškarac-feminsita dobije poziv iz medija, treba da razmisli da li postoji saborkinja koja o toj temi zna jednako ili više. Ili da se, pre nego što javno iznese svoj stav o nekoj feminističkoj temi, konsultuje sa feministkinjom iz svog okruženja.
Marija Jakovljević: Kako naći sagovornice?
Da je želeo, Nemanja Rujević mogao se raspitati i naći (i) sagovornice. Da je malo istraživao o temi, zasigurno bi naišao na imena žena i feminističkih organizacija koje se već bave ovim temama. Za sve te novinare kojima je teško da traže sagovornice, različite ženske grupe su sastavile i baze ekspertkinja sa kojima mediji mogu kontaktirati za određena pitanja. Na primer, Rekonstukcija ženski fond ima bazu svojih stipendistkinja pod nazivom (Sa(govornice, sa naznačenim oblastima ekspertize. BeFem je u okviru inicijative Biro Jednakost, kako navode na sajtu, sakupio „imena žena koje su aktivne, pišu, misle i proizvode znanja, naročito u oblastima o kojima u medijima uvek govore muškarci“ i grupisao ih po tematskim listama. Ovo nisu jedina mesta gde se može doći do sagovornica, ali se od njih može krenuti. Pored individua, postoje i mnoge feminističke organizacije i mreže, kao što je na primer Mreža žena protiv nasilja, preko koje se može doći do preko dvadeset ženskih grupa iz cele Srbije, i koje prate politike koje utiču na žene, reaguju, šire znanje i pružaju podršku ženama.
Druga stvar je kako se sadržajno prilazi ovoj temi. Najpre je ključno da se razumemo oko toga da ženska prava nisu „sekundarna borba“, iza klasne, i da se onda sva zla ovog sveta podvode pod kapitalizam (jer kapitalizam mnoge patrijarhalne prakse i odnose prisvaja iz prethodnih istorijskih perioda i perpetuira). Kad shvatimo da pitanje klase i roda idu ruku pod ruku, sledeća stvar je kako se bavimo ovim temama. Kada je reč o makroperspektivi, svakako je korisno imati zoom out perspektivu i razumeti kako se politike koje se tiču žena uklapaju u širi sistem društvene reprodukcije. Tako je Mina Damnjanović gostujući na N1navela da je u „govoru predsednika Vučića sporno što se ženska prava i reproduktivna prava zloupotrebljavaju da bi se skrenulo sa jednog ozbiljnog problema u kom se Srbija nalazi, kao i da se menja fokus sa drugih socioekonomskih problema“. Druga stvar je izaći iz nametnutog okvira diskusije i osvetliti i ostale aspekte problematike, koji obično ostaju ispod radara, što je, recimo, Sanja Pavlović u istom gostovanju uradila, postavljajući pitanje šta se dešava sa već rođenom decom, u kakvim uslovima ona žive (a posebno se treba osvrnuti šta se dešava sa decom ne-srpske etničke pripadnosti, decom koja se oduzimaju majkama sa invaliditetom, decom siromašnih roditelja itd.). Hristina Cvetinčanin Kneževićje u tom ključu dala značajan doprinos aktuelnim diskusijama adresirajući mnoge teme koje u mejnstrim medijima ostaju ignorisane ili naopačke postavljene. Pored aktuelnih medijskih gostovanja, tekstova i saopštenja, ne smemo zaboraviti ni ranije radove na temu roditeljstva i položaja žena. O tome kako izgleda biti majka u današnjim uslovima pisala je na primer Ana Vilenica, a postoje i analize svega onoga što žene doživljavaju na porođaju, o čemu su na primer pisale Marija Radoman i Nada Sekulić. S tim u vezi je pitanje abortusa, kojim se između ostalih bavila i Tatjana Maksimović. Maja Solar se bavila analizom natalitetne histerije, a Tanja Vukša je analizirala položaj žena u društvu iz leve feminističke perspektive. Nemoguće je ovde pobrojati sve aktivistkinje i teoretičarke koje su samo u poslednjih par godina adresirale problematiku rađanja i položaja žena. No, sve ovo nije interesovalo Nemanju Rujevića.
Stoga iz ovog nesrećnog događaja koji je Nemanja Rujević zamesio možemo da naučimo da, kada hoćemo da se bavimo nekom temom, najpre istražimo ko se već time bavi(o/la) i iz koje perspektive i da posebno treba obratiti pažnju na toliko marginalizovan rad ženskih grupa koji ili ostaje medijski nevidljiv ili biva zloupotrebljavan i ciljano zlonamerno etiketiran u svrhu skretanja pažnje sa određenih problema koje ove grupe adresiraju.