Rusofobija

Foto: Slavica Miletić

Prvo je Britanija proterala 23 ruskih diplomata, pa je Rusija odgovorila recipročnom merom.

piše: Milutin Mitrović za Peščanik

U Londonu je 12. marta otrovan rusko-britanski, dakle dvostruki špijun Sergej Skripal, a uz njega i njegova ćerka i jedan policajac koji im je priskočio u pomoć. Najverovatnije je u pitanju nervni gas. Skandal je bez odugovlačenja i ispitivanja pripisan Rusiji, štaviše njenom predsedniku Putinu kao nalogodavcu. Znalac istočne Evrope Miša Gleni napravio je o tome video, u kojem dovodi u sumnju obilje teorija koje se pletu oko ovog slučaja, i izražava nadu da premijerka Mej ima bolje podatke od onih dostupnih javnosti. Za sada je jedino sigurno da korišćeni gas nije naročito efikasan, jer je policajac već izašao iz bolnice, a i Skripal i njegova ćerka se polako oporavljaju. Događaj nimalo nov za London, koji je postao stecište svetskih špijuna, sumnjivih tipova i bogataša, bez romantičnog oreola Kazablanke i Hemfri Bogarta.

Premijerka Tereza Mej promptno je inkasirala podršku Amerike, Francuske, Nemačke i polovičnu podršku Italije, koja je “izrazila solidarnost, ali će osuditi počinioce onda kada se bude precizno ustanovilo ko je nalogodavac”. Prvo je Britanija proterala 23 ruskih diplomata, pa je Rusija odgovorila recipročnom merom. U Briselu su u noći između 25. i 26. marta vođene burne rasprave sa ciljem gleichschaltunga zapada. Iz raznih zapadnih zemalja proterano je još 140 ruskih diplomata zbog “prve upotrebe hemijskog oružja protiv jedne članice NATO-a”. Baltičke republike i Poljska samo što nisu tražile objavu rata, dok su Francuska, Italija, Kipar, Malta i Grčka pokušavale da omekšaju stavove insistirajući na formulaciji “vrlo verovatno Rusija”, nasuprot težnji da se usvoji formulacija da je Rusija kriva kao jedini proizvođač upotrebljenog gasa. Ovaj gas inače proizvode i Britanija, Češka i Uzbekistan. Laž je, kako Hana Arent lepo kaže u eseju Lying in Politics / Laganje u politici, sastavni deo politike.

Utrkivanje zapadnih dopisnika iz Moskve da saznaju nešto više o špijunu Skripalu nije odmaklo dalje od tvrdnji da je dotični beznačajna ličnost i da je iskorišćen da se tradicionalna anglosaksonska rusofobija¹ upregne u političke svrhe. Laburistički vođa Džeremi Korbin savetovao je predostrožnost u donošenju zaključaka o krivcu, podsećajući da je Bler prerano prihvatio američku tvrdnju o Sadamovim sredstvima za masovno uništenje, pa se posle izvinjavao zbog nasedanja na loše režirane neistine. Zbog tih opaski Korbin je ekspresno postao “Putinova marioneta”. Među neverovatnih, kako se tvrdi, 300 hiljada Rusa koji žive u Londonu, nesumnjivo ima i onih koji kao da su izašli iz Le Kareovih hladnoratovskih špijunskih romana. Rusi u Londonu nisu samo brojni, nego i bogati – investirali su u britanske kompanije 30 milijardi funti i poseduju još 15 milijardi funti u britanskim bankama. Zanimljivo je da se ruski bogataši nisu uzbudili zbog aktuelnih zbivanja; štaviše, Mihail Hodorkovski, otvoreni i žestoki rival Putina, tvrdi da ga se obračuni među špijunima ne tiču i da ga nimalo ne plaše.

Financial Times je objavio dosije o ruskim finansijskim infiltracijama na tlu Britanije, u kojem se vidi da u 57 kompanija kotiranih na londonskoj berzi većinu kapitala poseduju Rusi. Putinu blizak tajkun Deripaska primio je u službu britanskog lorda, bivšeg ministra energetike konzervativne vlade Grega Barkera, a istaknuti političari Peter Mandelson, Robert Skidelski, Dejvid Oven, Pol Majners… stekli su dobro plaćena mesta savetnika u kompanijama sa dominantno ruskim kapitalom. Transparency International navodi da četvrtinu investitorskih viza koje je izdala britanska vlada poseduju Rusi. Istina, od početka ove godine Kina naglo preuzima primat, tako da je njenim građanima izdato 24, a ruskim samo 16 novih investitorskih viza.

Razbarušen i sa spoljne i unutrašnje strane glave, britanski ministar spoljnih poslova Boris Džonson, koji je po majci ruskog porekla, desetog dana posle napada je dao eksplozivnu izjavu o tome da je “Vladimir Putin kao Adolf Hitler i da svetsko fudbalsko prvenstvo u Rusiji podseća na Olimpijadu 1936. u Berlinu”. U odgovor na to, na društvenim mrežama se vrti fotografija engleske fudbalske reprezentacija koja na Olimpijadi 1936. nacističkim pozdravom započinje utakmicu – uz komentar da je SSSR te igre bojkotovao za razliku od UK. Tome mogu da dodam da je od 1940, od Antoni Idna, Britanija promenila 29 ministara spoljnih poslova, od kojih je 19 steklo titule ser, lord, erl, baron – za zasluge u umeću diplomatije. A sadašnji ministar je tipičan produkt rijaliti šou kanibalizma, koji širom sveta osvaja medije, politiku i društvo u celini.

Uvek sam smatrao da su fobije sa prefiksom nacije nedolične za ozbiljne rasprave. Čitajući Cvetana Todorova, filozofa i odmerenog mislioca, koji govori o rusofobiji, shvatio sam da su predrasude moćno sredstvo stvaranja netrpeljivosti u svetu. Todorov je bio jedan od evropskih intelektualaca koji se bez odstupnice angažovao u propagiranju civilnog društva i tolerancije. Njegova knjiga “Strah od varvara” je zapravo vizija pacifizma zasnovanog na humanizmu, koji je nesumnjiva izvorna vrednost Evrope. U časopisu Micro Mega (2016) našao sam i ovaj njegov pasus: “Sa Rusijom delimo kulturne afinitete, te ne smemo dozvoliti pothranjivanje netrpeljivosti i predrasuda… Između Rusije i Evrope postoje mnoge komplementarne sile. Nažalost, u Francuskoj, Italiji i drugde po Evropi postoje rusofobne predrasude”. Pred sam kraj života, primajući jednu nagradu u Italiji, Todorov se vratio ovoj temi: “Rusija je velika sila i fatalna je greška prinuđivati je da to dokazuje… Evropa bi morala da progovori sopstvenim glasom… U Francuskoj i po Evropi rusofobija je u porastu”. Ovaj čovek sasvim sigurno nije bio jedan od ruskih “trolova”, pa njegove sugestije treba ozbiljno razmotriti.

Manjeg autoriteta, ali podrobnije i sa više argumenata, švajcarski autor Gi Metan (Guy Mettan) napisao je knjigu “Rusija – Zapad: 1000 godina rata. Rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize” (prevod je izdala Akademska knjiga iz Novog Sada). Ovaj novinar i istoričar traga za istorijskim korenima omraze u vremenima kada je umesto Lenjina i Staljina ta zemlja davala Dostojevskog, Čehova, Ciolkovskog, Čajkovskog, Mendeljejeva… Podozrenje i mržnja nastavljaju se do danas, kada Rusija više nije ni caristička ni komunistička nego nakaradno kapitalistička.² Teze ove knjige koja tretira samo delić prebogate bibliografije (21,5 miliona jedinica na internetu) o antiruskom raspoloženju u svetu – potkrepljuje i nedavno istraživanje Pew Research Centera, po kojem na vrhu liste zemalja sa negativnim mišljenjem o Rusiji stoji Jordan sa 93 odsto negativnog i samo 5 odsto pozitivnog mišljenje; na drugom mestu je Holandija (82:15), na trećem Švedska (78:18), a tek na četvrtom mestu Poljska, zemlja u vekovnim sukobima sa Rusijom koji su kulminirali užasnim zločinom u Katinskoj šumi, gde je pobijena poljska intelektualna elita. Negativno mišljenje u Poljskoj o Rusima ima 69, a pozitivno 21 odsto ispitanika. U samo tri zemlje preko polovine ispitanika ima povoljno mišljenje o Rusiji: Vijetnam 83, Grčka 64 i Filipini 55 odsto ispitanika. Srbije nema na toj listi, ali je zato Galup krajem prošle godine anketirao građane Srbije i konstatovao da je Putin na prvom mestu najpopularnijih svetskih političara sa 81 odsto pozitivnih glasova. Nije sasvim uporedivo, ali je u Rusiji Putin na izborima od svojih sugrađana dobio osetno manje! Svet je jurodiv, bar koliko i Rusija.

Ruski Levada analitički centar daje podatke po kojima je 2004. godine 78 odsto ruskih građana imalo pozitivno mišljenje o Evropskoj uniji, a da je taj procenat 2015. pao na samo 25 odsto. Negativno mišljenje o Evropi raste posle najnovijih događaja. Rusija se udaljava od Evrope i zapada i to nadoknađuje okretanjem Aziji. Ona bi sa Kinom mogla da nađe snažne osnove saradnje, ali kulturno, verski i ekonomski Rusija ipak pripada Evropi. I to ne samo, kako je rekao De Gol, do – nego i preko Urala; najveća ruska prirodna bogatstva i mnogi njeni naučni i tehnološki centri nalaze se u Sibiru.

Indijski general Aloak Menon ovako demonstrira razumevanje položaja Rusije u svetu iz azijske perspektive: “SAD mrze Rusiju kao što je Britanija mrzela Francusku… Zaslepljene iluzijom moći SAD i Rusija liče međusobno… Ukrajina, Gruzija i Finska su za Rusiju bile tampon zone, zemlje sa kojima je želela da ima prijateljske odnose uz poštovanje njihovog suvereniteta. Američki uticaj u svetskoj areni promenio je odnose i prinudio Rusiju da dokazuje kako ne može biti ignorisana. Učinila je to povećanjem interkontinentalnih balističkih raketa u svom nuklearnom arsenalu”.

U novom broju Foreign Affairs je objavio članak Tomasa Karotersa (Thomas Carothers) pod naslovom: Da li je znak hipokrizije kritika Rusije zbog mešanja u američke izbore? U tom tekstu on navodi daleko drastičnija špijunska i vojna mešanja Amerike u izbore u Gvatemali, Iranu, Čileu, Nikaragvi. Ali, kaže on, “rusko mešanje ne umanjuje potrebu promocije demokratije u SAD, koja nije u sociopolitičkim podelama, sistematskom širenju laži, favorizovanju kandidata i podrivanju tehničkog integriteta izbora”. Dok ovo pišem, stigao mi je članak američkog ekonomiste Tomasa Pelija (Thomas Palley) sa sajta Social Europe. Autor tu zaoštrava raspravu. Polazeći od Karotesove rečenice da su “trendovi u SAD i Rusiji divergentni – sa Rusijom na negativnoj strani”, Peli smatra da je “odbrana moralne superiornosti Amerike dvostruko pogrešna, jer postavljanje bilo koje velike sile u taj kontekst automatski proizvodi krstaške ambicije, opasne po sve”. Ovu konfrontaciju naveo sam kao argument o tome da je svet očito zasićen jednodimenzionalnim istinama.

Politika intenziviranja izolacije Rusije pokazala se pogrešnom. Putin je pobedio sa 76 odsto glasova izašlih na izbore i obezbedio sebi još jedan mandat. Njegov portparol je uskliknuo: “Hvala Terezi Mej” (koja je predvodila antiputinovsku kampanju). Možemo samo da nagađamo kakva će poplava antizapadnih osećanja sada nastati u Rusiji. Samo jedan Putinov protivkandidat, Pavel Grudinjin, dobio je preko 10 odsto glasova. Ksenija Sobček, jedina žena kandidat koja je u izbornu trku ušla sa izjavom da je tu umesto Navaljnog kojem je bilo zabranjeno učešće na izborima, dobila je samo 1,4 odsto glasova. Na rusku situaciju primenjivo je ono što je Dejan Ilić napisao za beogradske izbore: “Ideologija, politička stranka, jasan cilj, odbrana demokratije i čuvanje slobode – sve to danas ne znači ništa”.

Pobednik Putin je novi mandat počeo obećanjem o smanjenju atomskog naoružanja. Možda je to njegov taktički odgovor na Trampovu pretnju da je Amerika osvojila proces proizvodnje mini atomske bombe za “široku potrošnju”. Možda, ali je to i polazna tačka za Evropsku uniju da počne, kako joj je Todorov sugerisao, autonomne pokušaje smirivanja Rusije, a ne konfrontacija sa njom. Rusija je pod Putinom uspela da smanji broj ljudi ispod granice siromaštva sa 42 na manje od 20 miliona stanovnika, da produži životni vek građana sa 65,5 na 73 godine. OECD na svom Beter Life Indexu iznosi čitavu statističku bajku o Rusiji. Ona je sve to uspela najpre zahvaljujući nafti, koja je glavni izvor njenog bogatstva, ali ima tu još nečeg. Putin u poslednje vreme na ključna mesta u državi dovodi predstavnike mlade generacije obrazovanih tehnokrata, od kojih su mnogi studirali i živeli na zapadu. Oni ne žele rat nego afirmaciju i ekonomski uspeh. Putin je autokrata, pa svoj vojno-industrijski lobi lakše kontroliše i obuzdava nego jedan Tramp. A generalima, i jednima i drugima, odgovara stanje na ivici rata kod kuće i otvorenog rata van svojih teritorija. Tada se sa lakoćom milijarde slivaju u oružje umesto u obrazovanje, povećanje standarda građana ili investiranje u bolju budućnost.

Treba pružiti podršku Rusiji da ubrza svoj razvoj, da počne da se hvali proizvodima za ugodniji život, a ne za lišavanje života, kao što čini sada obasipajući internet revijama svojih najnovijih smrtonosnih dostignuća. Odbijanje da se razume Rusija znači gurnuti je još dublje u mrak izolacionizma koji je osvaja. To je možda najbolje opisao Timoti Snajder (Timothy Snyder) u eseju “Bog je Rus”. Reč je o Ivanu Iljinu, ruskom filozofu, političaru i ideologu hrišćanskog fašizma. Rođen je i stekao afirmaciju totalitariste oduševljenog Musolinijem još u doba pre Oktobarske revolucije, od koje je pobegao u Nemačku. Napisao je nekih 40 knjiga u prilog metafizičke i moralne jurisdikcije političkog totalitarizma, oličenog u fašizmu. Koristio je i egzaltiranu fašističku terminologiju, pevao ode “krvi i tlu” – one za koje je Karl Klaus sarkastično napisao da se “mešanjem krvi i tla može dobiti samo – tetanus”.

Njega je Putin rehabilitovao 2005. kao “dokaz demokratske slobode mišljenja” u Rusiji. Po Iljinu, vođa je lično i potpuno odgovoran za sve aspekte političkog života. On je izvršni garant, glavni zakonodavac, glavni sudija i glavni komandant. Njegova izvršna prava ne smeju biti ograničavana. Demokratski izbori institucionalizuju đavolsku opasnost individualizma. Italijanski novinar Bepe Severnjini (Beppe Severgnini) svedoči o dolasku Putina na vlast tvrdnjom da je u celoj svojoj istoriji Rusija imala samo jedno razdoblje zapadne demokratije – doba Jeljcina i da se to završilo takvim haosom i karikaturom demokratije da je samo jedan Putin sa svojom KGB obukom mogao da je spase od potpunog raspada.³ Putinu se očigledno dopala Iljinova teorija da je za Rusiju suviše i jedna partija, pa je valjda zato na nedavnim izborima nastupio kao nezavisni, vanpartijski kandidat.

Dimitrij Medvedev je, kao pravi sparing partner, Putinu predlagao uvođenje proučavanja Iljina u školama. U građenju kulta vođe po modelu Iljina nisu zaostali ni sudije ustavnog suda Rusije, ni ministar spoljnih poslova, pa ni sam patrijarh Ruske pravoslavne crkve. U jednom članku Moskovskie novosti od 27. februara 2012. u duhu Iljinove misli kaže se da je “nevina Rusija okružena neprekidnim neprijateljstvima”, dok “Rusija kao duhovni organizam ne služi samo pravoslavnom svetu, niti narodima Evroazije, nego celokupnom čovečanstvu”. Citirani Snajder svoj esej završava rečima: “Nepoverenje u ovaj svet nameće političarima konstruisanje nekog drugog – fiktivnog. On bezakonje pretvara u vrlinu. Problematična samouverenost rađa neprijatelje. Pervertovano hrišćanstvo može bez Hrista, ekonomska nejednakost imitira nevinost, fašističke ideje plove u postmodernizam. Nije to samo ruska filozofija. To je danas i američki život”.

A kakav je naš život u Srbiji? To se može naslutiti iz izjave jednog od 7 srpskih posmatrača ruskih predsedničkih izbora, Vladimira Đukanovića. On je superlativima opisao njihovu otvorenost i transparentnost, “u čemu je Rusija daleko ispred svih”. To bi mogao biti ozbiljan korektiv zapažanjima OEBS-ovih posmatrača, kada bi bio poduprt argumentima, a ne Đukanovićevom političkom deklaracijom koju prenosi Tanjug: “Građani su velikom izlaznošću i podrškom koju su dali predsedniku Putinu pokazali otpor prema politici zapada u odnosu na Rusku Federaciju”.

Ova reakcija ima bar dve loše karakteristike – prva je da ovaj posmatrač nije kvalifikovan za posao čija je osnova nepristrasnost, a druga je da se on i sredina koja ga šalje unapred svrstavaju na jednu od konfrontiranih strana. To je opasna igra dodvoravanja. Spadam među one koji se bez “ako i ali” suprotstavljaju ideji ulaska Srbije u NATO, ali najvećom uvredom smatram tumačenje da sam time svrstan na suprotnu stranu. Pritisci na Srbiju, u kontekstu najnovijih konfrontacija, bez sumnje će postati obostrani i žestoki. Zapad, a to u ovom slučaju znači NATO, ima moćnu kartu ucene članstvom u EU. Rusija sa druge strane očajnički želi da ima makar nekog saveznika koji će biti klin u obruču koji se steže oko nje. Naša žarka želja da budemo akter u svetskim zbivanjima može nam se ispuniti, na najbolniji način.

1. Anthony Gross, profesor sa Kembridža navodi: Najstariju i najuticajniju publikaciju mišljenja o Rusima Richard Hakluyt je u 16. veku krunisao negativnom percepcijom Rusije kao mesta beskrajne hladnoće pune medveda, opskurne religije, tiranske vlasti i opšte zatucanosti. U istom veku istraživač Richard Chancellor nazvao je Rusiju “varvarskom zemljom”.
2. Na jednom skupu u Ljubljani prošle godine, Dubravka Ugrešić je posle povratka iz Rusije uveravala auditorijum da nema nikakve razlike između izgleda, ponašanja, odevanja i sklonosti ka elektronskim zaglupljivanjima između građana Rusije i građana tzv. razvijenog sveta.
3. Putinov savetnik Nikolaj Petrušev tvrdi da je Medlin Olbrajt rekla kako Rusiji ne pripadaju ni Sibir ni ogromna prirodna bogatstva. Nema sumnje da mnogi priželjkuju raspad Rusije i grabljenje njenih bogatstava, ali teško da će to glasno reći.