Dendizam, ako uzmemo na sebe mnogo slobode i previdimo neophodnu opreznost, mogli bismo najlakše opisati kroz primer: to je ono što je zajedničko Lordu Bajronu, Endiju Vorholu, Oskaru Vajldu, Dejvidu Bouviju, Šerloku Holmsu, Bodleru, Evgeniju Onjeginu, Marselu Prustu…
Ako se lišimo te slobode i odlučimo da ipak budemo oprezni, ali i opširni, priča o dendizmu ne može stati u par rečenica. Stoga, krenimo preko reda.
Kako svaki tekst izgleda daleko intelektualnije ako u njemu citirate autoritet poput Bodrijara, i ja bih ovo kratko razmatranje o dendizmu počeo gledištem ovog francuskog sociologa po kom je “dendizam estetska forma nihilizma”. To je ona filozofska strana dendizma, koja postoji pored, uprkos i, u najboljem slučaju, uz onu površnu stranu. Ako dendizam jeste filozofski pogled na svet – onda on svakako mora biti nihilistički.
Čitava priča o dendizmu počinje nigde drugde do u Britaniji i to pri kraju 18. veka. Počeo ju je Džordž Brajan “Bo” Brumel, čovek koji je izvršio najveći uticaj na mušku modu, ne samo u britanskim već u svetskim okvirima. On se pojavio u vreme Hegela i Napoleona, dvojice ljudi koji su, svaki na svoj način, svedočili o kraju istorije. Danas se Brumelov dendizam posmatra kao filozofski stav čoveka koji je spoznao da je istorija završena i da više muškarac ne može da se identifikuje sa ulogom heroja i uzvišenog junaka. To je bio duh vremena, izražen i u Bajronovoj poeziji i njegovom životu, životu romantičnog junaka, ali životu koji je živeo sa ironijskom distancom, onako kako je i pisao. Sam Bajron mnogo je dugovao Brumelu sa kojim se i lično poznavao. Smatrao ga je najvećim čovekom njihovog vremena. Na drugo mesto stavio je Napoleona, na treće – sebe.
Prema najstrožem sudu, dendizam je nestao tu gde je i nastao, u Engleskoj, i tada kada je i nastao, za Brumelovog života. U tom smislu sama pojava i postojanje dendizma vezuju se sa konkretnim društvenim uslovima koji su ga stvorili, pa onda on i ne može postojati izvan tog društvenog i kulturnog miljea. Tako se tvrdi da je dendizam koji se iz Engleske preselio u Francusku tamo prerastao u boemiju i da se ne može govoriti o francuskim dendijima. Ovo je pomalo prestrogo određenje, jer sama ideja dendizma je podložna promeni i prilagođavanju.
Više od dva veka je prošlo od ustaljenja ovog pojma. On se u međuvremenu razvio, gubio se i vraćao, menjao oblike i svoju osnovnu ideju, maskirao se, izopačavao. Danas, dendizam se može jednako povezivati sa tako protivrečnim pojavama kao što su pank pokret i kemp, hipsteri i mejnstrim selebriti, metroseksualci i intelektualni snobovi, obrazovana kulturna elita koja poput neaktivne gerile pokušava da se što neprimetnije kreće kroz neobrazovanu masu i masa koja se kroz modu spolja ističe onoliko koliko iznutra nema šta ni da pokaže, a kamoli da sakrije.
- Za Brumela, i dendije koji se na njega ugledaju, bavljenje pitanjima politike i ekonomije jesu čista vulgarnost.
- Dendi je uvek i svuda doteran i ništa na njegovom telu nije slučajno tu, kao što ništa slučajno ne izlazi ni iz njegovih usta. Ipak, on mora ostavljati utisak da sve to čini nehotice, nonšalantno i bez plana.
- Današnjim rečnikom rečeno, dendi uvek mora biti “cool”.
- Dendi je neko ko se odlikuje stoičkim samopouzdanjem, njegovi stavovi i opaske su kratki, ali oštri i dosledni.
- Dendi dolazi iz srednje klase, a svojim odevanjem i znanjem se probija u više krugove.
- Istinski dendizam nikako se ne sme zaustaviti na spoljašnjoj pojavi; ona treba samo da upućuje na unutrašnju različitost.
- Dendi se odlikuje velikim obrazovanjem i intelektualnom superiornošću.
- Dendiji su često optuživani da od sebe stvaraju idole, a od svog estetskog hedonizma svoju religiju.
- Paradoskalno, dendi prezire masu, ali je masa neophodna za postojanje dendija kao ono što treba šokirati. On ne postoji ako se ne suprotstavlja.
- Dendi razvija skeptičku rezervisanost sa sve. Cinizam je forma intelektualnog dendizma.
- Po Bodleru, kicoška spoljašnjost dendija treba da bude samo simbol intelektualne superiornosti njegovog duha.
- Dendi se varkom uvlači u više aristokratske slojeve. Međutim, on je istinski predstavnik jedine prave aristokratije – aristokratije duha.
- Dendi – to je onaj koji iznenađuje, a da nikada sam nije iznenađen.
- Dendizam je na Novi kontinent stigao kroz zvuke džeza i Ficdžeraldov roman “Veliki Getsbi”.
- Po Bodleru, dendi treba da živi i umre ispred ogledala.
- Život jednog dendija, njegovo je najveće umetničko delo.
Na kraju, mora se primetiti da je i pored sveg preterivanja u zauzimanju poze i sve neprirodnosti dendijevog stava (sve prirodno je za dendija vulgarno – vrlina je neprirodna), dendizam ipak bio ozbiljna društvena pojava koja u današnje vreme, doduše, nema tu težinu koju je imala u vreme nastanka.
Ima nečeg buntovničkog i revolucionarnog u svakom dendiju. Doba u kom se dendizam javlja je doba aristikratije po krvnoj liniji i doba buržoazije, ljudi koji se identifikuju sa poslom kojim se bave i slepo se pokoravaju građanskim vrednostima i ustaljenoj hijerarhiji. Između njih su postojale gvozdene barijere koje je dendi uspeo da prekorači. Lepo odeven da bi se njegove reči uzimale ozbiljno, obrazovan, da bi imao šta da kaže, i naoružan istančanim ukusom za sve oblike umetnosti i mode, dendi se nametnuo višim slojevima ne kao jednak već kao onaj ko se sledi i oponaša.