)){kind=link}
Govorio sam da se ne osećam dobro (pogrebni natpis, Bazzano (Bologna))
Epitaf (na grčkom , epitaphios – bukvalno “nadgrobni spomenik “) je kratak tekst u čast pokojnika, upisan na njegovom nadgrobnom spomeniku ili ploči. Generalno, iako ne uvek, čine ga jedan ili više redova poezije, mnogi pesnici su sami načinili svoje epitafe. Dobra epitaf treba uvek da ima nešto što će ostaviti jak utisak, ili uobičajeni trik da se obraća direktno čitaocu, npr. dajući upozorenja o značenju smrti.
Nijedan moj prijatelj nije mi učinio uslugu, nijedan neprijatelj nije me uvredio, da ja to nisam otplatio u celosti. (Lucio Cornelio Silla)
Ne bojim se ničega | Ne nadam se ničemu | Ja sam slobodan (Nikos Kazantzakis)
Zvezdano nebo iznad mene, moralni zakon u meni. (Immanuel Kant)
Prekinuo sam sa pušenjem (Gianfranco Funari)
Ono što ste bili, to je to. Ono što smo mi, vi ćete biti. (Grobnica u Rimu)
Danas meni, sutra tebi. (Grobnica u Castellammare di Stabia)
Ne plačite. Ja sam samo vaša prethodnica (Grobnica u mestu Olbia)
Dođite živi u posetu mrtvima pre nego što smrt poseti vas. (Grobnica u Motta d’Affermo)
Umirao sam mnogo puta, ali ovako nikada. (Grobnica jednog etrurskog glumca)
I sada kada moja svekrva ovde laže, ne znam za nju, ali ja počivam u miru. (pogrebni natpis, Tarquinia)
Ovo mi se nikada nije desilo (pogrebnih natpis, Viareggio)
Govorio sam da se ne osećam dobro (pogrebni natpis, Bazzano (Bologna))
Mi smo ga voleli mnogo. Ali Bog ga je voleo više. Eazy-E (Eric Wright)
Ovde leži Džordž Džonson. Obešen greškom, 1882. Bio je u pravu. Mi nismo bili u pravu. Ali smo ga ipak obesili. A sada ga više nema.
Pozvan ili nepozvan, Bog će biti prisutan. (Carl Jung)
Ovde je deponovano ono što je bilo smrtno od Isaka Njutna
Nikada rođen, Nikad umro : samo posetio ovu planetu Zemlju između 11. decembra 1931 i 19. januara 1990 (Osho)
Mnogo hteo, mnogo započeo, čas umrli njega je omeo! (Branko Radičević)
Posjetićeš moj grob, razmisli dobro, o mome sadašnjem stanju. Jučer sam bio kao i ti živ, sutra ćeš i ti doći u moje stanje. Prouči mi fatihu pred dušu. Ovdje počiva Bakamović Salih-beg sin Jusuf-bega, književnik iz Mostara. (Umro 17. decembra 1940. Rođen 1892.)
U ovome grobu leže kosti moje žene. Večni sad mir kod nje vlada. A tako i kod mene. (Epitaf pesnikovoj ženi, John Dryden (1631-1700))
Ovde je istrunulo moje telo, ovde mi je duh odneo vetar, ali ovaj kamen koji gledaš još uvek nosi moje ime. (Rimski epitaf, Sirmium II-III vek)
Na humkama u tuđini neće srpsko cveće nići. Poručite našoj deci nećemo im nikad stići! Pozdravite otadžbinu, poljubite rodnu grudu, spomen borbe za slobodu, neka ove humke budu. (stihovi ispisani na spomeniku groblja Drinske divizije na Krfu)
Leti ko lišće što vir ga vije, za let si, dušo, stvorena; za zemlju nije, za pokoj nije cvijet što nema kor’jena. (na grobu Tina Ujevića)
Onaj koji sada ovde spava izazivao je više sažaljenje nego zavist, i izdržao je hiljadu puta paklene muke pre nego što je umro. Prolazniče, ne narušavaj ovde mir, pazi dobro da ga ne probudiš, jer je ovo prva noć kako jadni Skaron spava. (Pol Skaron)
Dobri prijatelji, za ime Isusa klonite se kopanja prašine pohranjene ovde. Blagosloven da je onaj koji poštedi ovo kamenje, i proklet onaj koji pomeri moje kosti (piše na grobu Viljema Šekspira)
Veliki srpski pisac Branko Miljković poslednji put je viđen 1961. godine u zagrebačkoj kafani Kavkaz kada je uzviknuo: “Zašto ubijaju pesnike u socijalizmu?” Nakon što su reči utihnule, Miljković je odveden u pratnji dva policajca. Slučaj su preuzeli isleditelji Udbe, a pisac je pronađen obešen u šumi nadomak kafane “Lijepa mlinarica.” Smrt u prisustvu vlasti često se u socijalizmu karakterisao kao samoubistvo. Mrtva usta ne govore. Epitaf koji poput svedočanstva stoji na Brankovom grobu glasi: “Ubi me prejaka reč.”