Te 1973. godine dogodila se nesvakidašnja stvar. Na svečanoj ceremoniji Liv Ulman i Rodžer Mur objavljuju da je Marlon Brando dobitnik Oskara za najbolju mušku ulogu za tumačenje lika Vita Korleonea u filmu Kum. Ali, uz gromoglasni aplauz, on se ne pojavljuje na pozornici.
Umesto njega izlazi Indijanka odevena u tradicionalnu Apači nošnju i odbija čestitke domaćina ceremonije. Kaže da Brando nagradu odbija zbog katastrofalno lošeg tretmana Indijanaca u holivudskim filmovima. Vreme joj ne dozvoljava da pročita čitavo pismo kojim se glumac obraća javnosti, ali kaže da to može uraditi na konferenciji za novinare nešto kasnije.
Brando je u tom trenutku već bio vlasnik jednog Oskara i to za ulogu u filmu On the Waterfront (Na dokovima Njujorka). Njegov buntovnički životni stil nikada nije oduševljavao mejnstrim liniju Holivuda, ali možda ovaj čin i ne bi tako jako pogodio američku javnost da se nije dogodio na glavnoj ceremoniji. Ljudi na dodelu Oskara dolaze sa širokim osmesima na licima, savršeno odeveni i našminkani, blistajući u svom glamuru. Ako bi neko trebalo da stekne utisak o životu na zemlji samo na osnovu te večeri, pomislio bi da je na njoj, a naročito u Americi, sve u najboljem redu, da su ovde ljudi srećni i lepi i da nikakve brige ne muče nikoga. Čin Marlona Branda izbacio je holivudski krem iz stanja komfora i naterao svetske zvezde da izađu iz svojih dobro uvežbanih uloga.
Nije ovo bio prvi slučaj da se Brando prikazao u svetlu angažovanog umetnika. Njegova priča sa socijalno angažovanim pokretima datira od ranije, kada je nakon Drugog svetskog rata bio pristalica cionističkog pokreta, zalažući se za stvaranje jevrejske države. Godine 1963-e učestvovao je u Maršu na Vašington i podržavao rad i ideje dr. Martina Lutera Kinga. Bio je i jedan od finansijera Crnih pantera i prijatelj sa njihovim osnivačima. U kasnijem periodu promenio je mladalačke poglede i postao anticionista podržavajući palestinske lidere.
Na početku nepročitanog teksta, koji je kasnije objavljen javnosti, Brando kaže da pretpostavlja da se sada svi u publici pitaju šta ta Indijanka radi tu, zašto uništava njihovu zabavu, troši njihovo vreme i kakve veze cela priča o pitanju Indijanaca ima sa Holivudom. Ali, ističe Brando, upravo je Holivud zaslužan više od ikoga za sliku o Indijancima koju deli prosečan građanin sveta. Filmska industrija je ta koja je decenijama pravila sprdnju sa njima, predstavljala ih kao divlje i zle i treba se zapitati kakvu sliku o sebi stiču deca Indijanaca gledajući filmove u kojima je njihova rasa tako degradirana.
„Dve stotine godina smo govorili američkim Indijancima koji se bore za svoju zemlju, svoje živote, svoje porodice i svoje pravo da budu slobodni: položite svoje oružje, prijatelji, i nastavićemo da živimo zajedno. Kada su položili svoje oružje – ubili smo ih. Lagali smo ih. Prevarili ih na njihovoj zemlji. Naterali ih da potpišu ugovore koje mi sami nismo poštovali. Pretvorili smo ih u prosjake na kontinentu koji im je davao život otkad život postoji. Prema bilo kojoj interpretaciji istorije, koliko god izvrnutoj, mi nismo bili u pravu.“
Marlon Brando nije prvi glumac koji je odbio Oskara. Dve godine pre njega to je uradio Džordž C. Skot sa naizgled mnogo jednostavnijim obrazloženjem. On je rekao da ne želi da se takmiči sa drugim glumcima i da te večeri mora da gleda hokej utakmicu. Skot, koji je u dva navrata pre toga odbio nominacije za najbolje sporedne uloge, smatrao je da ideja Oskara prisiljava glumce da se identifikuju sa statusom zvezde i da čitava ceremonija u velikoj meri podseća na „prodavnicu mesa“.