I počela je, dakle, jesen. U sred avgusta. A počinjala je pomalo još od maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu, presecala nas usred vrućine, selila nas za jednu noć iz afričke jare na obale severnih mora.
Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen, to su prvi požuteli listovi, miris hladnoće u kosi i na obrazima… sad opet možemo da počnemo san o moru. U stvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci. Gledam one Dalmatince još do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a ništa i ne vide: ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima. Kažu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kažu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku. Kažu ti: laku noć, a misao im u Japanu. A meni, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a – nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam… a ja im kažem: -Badava vi to meni. Nisam ja tu. I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u Voloskom, u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu… Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – ništa. Prođem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako možes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan? Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog. Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama. Pripremam rečnu ribu na dalmatinski način. Nerviram se kad Hajduk izgubi. Godinu dana tesan mi je rođeni krevet, vrpoljim se do neko doba noći, šetam nekim starim trgovima; Dubrovnik, Split; u glavi mi trepću ferali, pa mi svetli pod čelom ona prvomajska obala, praznična obala sva u vatrama, pa lutam praznim plažama Orebića, Makarske, Čiova, Stona, Herceg-Novog. Od Crne Gore, preko Hrvatske, čak do Istre, sve ja to prođem u mašti.
A pripreme. Da vam ne govorim o pripremama. Neko obuče farmerice, okači torbu o rame i digne palac. Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod. U stara vremena, kad se još putovalo u kolima sa arnjevima, tako su naši nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje u Peštu, u Beč, u Bečkerek. Posle su došli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu. Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u čekaonici, kola je isprezao kod Stepančevih, u kafani preko puta, pa smo posle sedeli i čekali voz. I čekajući tako, mi smo već bili u Kikindi. I sećam se: ta Kikinda, iz čekanja, uvek mi je bila lepša nego ona prava. U pravoj Kikindi najveća senzacija za mene bilo je što može da se sladoled jede kašikom, za stolom, iz neke metalne čaše. Taj sladoled sam obično gutao, a uživao sam posle, kad se vratimo kući. Mljackao sam u Mokrinu. Tako je meni sa morem. Tako je svakom bivšem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more. I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo. Odjednom hoću da se odmorim od svega što me je razvlačilo na sve strane, odjednom hoću da doživim jos jednu godinu snova, i već posle pet dana ja vidim da sam umorniji, pa mi škripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu, pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvađam, da me neko pozove na sastanak, da čujem Radio Novi Sad ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom, radi li pionirska škola na Detelinari, kako je na Štrandu, na Tvrđavi… Trčim na telefon. Kako je, pitam, šta ima novo u redakciji, da li me je neko tražio… Bez veze. Novine izlaze i bez mene. Vreme je naslikano na televizoru svake večeri u pola osam. Niko me nije tražio. Žive ljudi bez mene, svira Janika Balaž bez mene. Milan Plemić i ne primećuje da me nema među gostima na terasi Tvrđave. A ja sam sa njima. Muvam se svake večeri pre negu što zaspim, šetam kejom, prelećem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu, vrtim se sokačićima Podbare i Salajke, lomim noge po begečkim vinogradima… Stvarno, šta cu ja na moru? Onda počne nervoza. Jedva čekam da se to završi. Jer, šta je – tu je. Uplatio sam za odmor i nema vraćanja para. Treba zažmiriti i – izdržati. I ja, umesto da se odmaram, ja izdržavam na svoj način. Ali izdržavam na svoj način. Hoće, recimo, da me nanervira kelner koji se uvija kao bršljan oko stolova gde sede stranci, a mene i ne primećuje satima. -Nećeš, burazeru – mislim – nećeš me nanervirati. Ja nisam ovde. Ja sam daleko. Ja sam sad u Šodrošu, brale, a ti i ne znaš šta je Šodroš. Drugi bi lupao šakom o sto, vikao nešto o turizmu, o jugoslovenstvu, o ugostiteljskoj etici. Ja ništa. Prođe kelner kroz mene kao kroz vazduh, prođem i ja kroz njega. Jer i on nije ovde. I on je negde na drugoj strani sveta, neko njegovo lepše i nasmejanije Ja šeta sad sa Havajkama, ili igra u Grčkoj, ili pilji u golišave lepotice Palm Biča. Ovo ovde što stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom poslužavnika, u oznojanom crnom sakou, sa buđelarom punim stranog novca, ko zna čije je to telo. Ko zna čija su naša tela. Duše su naše – to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato niko i nije tu gde mislimo da jeste.
Sam sam opet kod kuće, a nisam tu. Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu ukus kikindskog sladoleda. I već mislim kako ću iduće godine, tamo negde početkom juna, početkom jula, početkom avgusta… A Radio Jadran mi šalje Đorđa Peruzovića i Olivera Dragojevića, a palme mi šume oko ušiju, a more se talasa u temenu. Neko na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja.