Veza između lošijeg mentalnog zdravlja i nezaposlenosti nedvosmisleno je potvrđena.
Za mnoge ljude, posao predstavlja način da zadovolje svoje bazične potrebe i to ne samo materijalne, već i potrebu za ispoljavanjem kreativnosti, samopoštovanjem, samoaktualizacijom. Upravo zbog ovoga nezaposlenost – definisana kao nedostatak ili gubitak plaćenog posla – može voditi smanjenju samopoštovanja i javljanju simptoma depresije i anksioznosti. Stoga se može reći da nezaposlenost predstavlja značajan individualni i društveni problem, koji sa sobom nosi rizik osiromašenja mentalnog zdravlja.
Prema Zorici Marić, istraživanja veze izmedu mentalnog zdravlja i nezaposlenosti mogu biti svrstana u dve grupe: komparativna istraživanja mentalnog zdravlja nezaposlenih i zaposlenih osoba i različitih grupa nezaposlenih i longitudinalna istraživanja efekata nezaposlenosti i efekata tranzicije iz stanja zaposlenosti u stanje nezaposlenosti, s tim što se u većini istraživanja kao pokazatelji mentalnog zdravlja uzimaju depresija, anksioznost i psihološko blagostanje. Kojim god metodom da se služimo, veza između lošijeg mentalnog zdravlja i nezaposlenosti nedvosmisleno je potvrđena. Istraživači u rasponu od nekoliko decenija – Bakke, Jahoda, Hill, su otprilike označili četiri stadijuma u subjektivnom doživljaju nezaposlenosti: šok – optimizam – pesimizam – fatalizam, te su Mardsen i Duff kao i Hill pronašli da što duže traje nezaposlenost to više opada optimizam nezaposlenih, dok je Shanthamani pronašao da emocionalna nestabilnost merena preko skale neuroticizma raste sa dužinom nezaposlenosti.
Jedno dansko istraživanje iz 1981. pokazalo je da su se kako su proticali meseci nezaposlenosti kod ispitanika uvećavali psihosomatski simptomi i potreba za lekovima. Martikainen je čak u svom istraživanju dokazao da nezaposleni muškarci imaju veću stopu smrtnosti naročito od srčanih smetnji i kancera pluća. Međutim ova konkretna veza nije nužno kauzalna: moguće je da među ljudima koji su slabijeg zdravlja postoji i veći rizik od gubitka posla i manja šansa da se nađe novi posao.
Prema Jahodinoj teoriji, pored očigledne funkcije u obezbeđivanju prihoda, posao, pa čak i onaj loš, ima pet latentnih funkcija: pomaže nam da strukturišemo vreme dok smo budni; obezbeđuje redovan socijalni kontakt sa ljudima izvan primarne porodice; pomaže postavljanju ciljeva koji nadilaze individualne ciljeve; podstiče aktivnost; definiše socijalni status i identitet. U ovom smislu Jahoda zaključuje da su čak i loši poslovi bolji nego nezaposlenost, jer su ’’čak i neprijatne veze sa realnošću bolje od njihove odsutnosti’’.
Prema teoriji materijalne deprivacije, nezaposlenost utiče na depresiju preko siromaštva, koje je posledica nedostatka plaćenog rada. Postoji više nalaza istraživanja koji sugerišu da finansijski problemi i prateće siromaštvo predstavljaju medijator odnosa nezaposlenosti i depresije. Iz ovoga proizilazi da nezaposlene osobe postaju depresivne, ne toliko zbog toga što ne rade, koliko zbog toga što ne mogu sebi da obezbede materijalnu sigurnost. Medutim, ni ova teorija nije nedvosmisleno podržana rezultatima istraživanja. Nalazi jednog longitudinalnog istraživanja pokazuju da objektivni pokazatelji siromaštva ne utiču na pojavu, već na održavanje depresivne epizode, dok subjektivna procena finansijske ugroženosti (finansijski pritisak) predstavlja medijator varijablu preko koje gubitak posla utiče i na održavanje i na pojavu epizode depresije.
Značajan personalni faktor koji može uticati na nivo depresije kod nezaposlenih osoba je osećaj samopoštovanja. Veza između nivoa samopoštovanja i nivoa depresivnih simptoma na uzorku nezaposlenih je dobijena u nekoliko istraživanja. Iako osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom može biti važna determinanta niskog samopoštovanja, ova dva konstrukta se ne preklapaju u potpunosti. Na primer, moguće je da nezaposlena osoba ima izražen osećaj nedovoljne kontrole nad životom, ali ukoliko ne smatra da je za to lično odgovorna, osećaj gubitka kontrole ne mora uticati na njeno samopoštovanje. Ovakav način razmišljanja je verovatniji u uslovima masovnog otpuštanja radnika na lokalitetima gde je visoka stopa nezaposlenosti.
Evidentno je da se i negativni efekat nezaposlenosti na mentalno zdravlje u populaciji ne distribuira ravnomerno već u zavisnosti od sociodemografskih varijabli, kao što su, recimo, pol i porodične prilike. Lucia Artzcoz pronašla je da nezaposlenost ima manje negativan efekat na žene nego na muškarce, što se objašnjava drugačijom raspodelom porodičnih uloga u kojima se češće od muškarca očekuje da bude breadwinner. Tako, muškarci koji imaju porodicu su pod većim stresom kada su nezaposleni, dok je uloga ’’negovateljice’’ u porodici neka vrsta protektivnog faktora za žene. Interesantno je da je ista autorka u svom istraživanju pokušala da eliminiše pretpostavku da postoji uzajamna veza lošijeg mentalnog zdravlja i nezaposlenosti, tako što je iz uzorka isključila osobe koje su dugo bile na bolovanju, nikada nisu ni radile ili jednostavno nisu aktivno tražile posao.
Upravo zbog dokazanog negativnog efekta nezaposlenosti na mentalno zdravlje, istraživani su i adekvatni, to jest ’’poželjni’’ koping mehanizmi u situaciji nezaposlenosti. Nezaposlenost ne mora nužno voditi izolaciji i pasivizaciji, već koping mehanizmi mogu biti proaktivni, na primer osoba može odabrati da volontira u crkvi, humanitarnoj organizaciji, bavi se umetnošću, uopšte, primenjuje svoje značajne vrednosti u svakodnevnom životu i na taj način teži samoaktuelizaciji i očuvanju samopoštovanja. U ostale praktične mehanizme spada smanjenje troškova, bolja organizacija budžeta, privremeno prihvatanje posla koji je slabo plaćen i ne donosi satisfakciju. U boljem su položaju ljudi koji umeju da strukturišu i organizuju svoje vreme tako da ga smisleno provode, da sačuvaju rutinu i da izbegnu ekscesivne kontemplacije o prošlosti. Takođe je važno da li se posao doživljava kao važan aspekt identiteta, da li osoba ima podršku u svojoj okolini ili je pak izložena kritici od strane porodice i prijatelja zbog gubitka posla.
Što se tiče potrage za poslom, uobičajeno se intenzivna potraga smatra adekvatnim mehanizmom, u smislu čitanja oglasa i čestih odlazaka na intervjue ako oni zaista povećavaju šansu da budemo zaposleni, ali ovo može i biti kontraproduktivno i doprineti osećanju bespomoćnosti, jer neke stvari ne zavise od čoveka već od zahteva tržišta. Stoga valja imati na umu da u jednom tržišnom kontekstu određeno ponašanje može voditi ka uspehu a u drugom ka neuspehu. Oportunističkim koping mehanizmima smatra se, recimo, self marketing: kupovina skupih odela zbog odlazaka na intervjue, ili kada već na intervjuu pričamo da znamo da radimo neki posao a u stvari ga učimo putem.