Ipak, Armfild tvrdi da strah nije samo reakcija na opasnost već je povezan i sa percepcijom nekontrolisanosti, nepredvidivosti i gađenja, što zajedno čini set vulnerabilnih faktora za nastanak straha u odnosu na određeni stimulus.
Piše: Sanja Dutina
Ukoliko sa autorkom teksta delite strah od paukova, napravili biste veliku grešku ukoliko ukucate reč „arahnofobija“ u potrazi za adekvatnom fotografijom koja će ilustrovati tekst na istu temu. Zaista, strah može biti toliki da je sam pogled na fotografiju neizdrživ. Kako prema podacima 10-12% ljudi na svetu pati od arahnofobije- što je veoma često, red je da ispitamo i zašto paukovi izazivaju toliki strah.
Paukovi su predatori koji svoj plen ubijaju otrovom. Stoga se pretpostavlja da je ovaj strah proizvod evolucije- predisponirani smo da pauka kao stimulus detektujemo brzo jer predstavljao potencijalnu opasnost za naše pretke. Ako bi to bilo istina, očekivano je da se strah javlja bez obzira na uzrast i iskustvo. I zaista, kada se deci na najranijem uzrastu pokažu fotografije paukova,bubašvaba i cveća, brže primete pauka.
Ipak, Armfild tvrdi da strah nije samo reakcija na opasnost već je povezan i sa percepcijom nekontrolisanosti, nepredvidivosti i gađenja, što zajedno čini set vulnerabilnih faktora za nastanak straha u odnosu na određeni stimulus. Njegovo istraživanje koje je ispitivalo povezanost straha i percepcije životinja kao gadnih, opasnih, nekontrolisanih i nepredvidivih, pokazalo je da su opravo ove karakteristike visoko prediktivne za nejednaku distribuciju straha od različitih životinja. Nepredvidivost se posebno izdvojila u slučaju fobije – a kad malo bolje razmislimo, nepredvidivost paukova i jeste jedan od osnovnih izvora panike (sad ga vidiš – sad ga ne vidiš).
Kad smo već na tragu nepredvidivosti i gađenja, postoje mnogobrojni dokazi da se fobija od paukova više zasniva na gađenju nego na strahu, u skladu sa modelom izbegavanja zarazi i bolesti. To bi značilo da su strah od zmija i strah od paukova povezani sa različitim emocijama- zmija kao fizička opasnost izaziva strah, dok paukovi kao potencijalni izvor zaraze izazivaju zaziranje i gađenje.
Sa druge strane, neuropsihološka istraživanja ukazuju na manji volumen leve amigdale arahnofobičara u odnosu na zdrave ispitanike i to po principu manji obim- ozbiljniji simptomi. Što se tiče desne amigdale, nije bilo značajnih razlika. Moguće je da manji volumen leve amigdale predstavlja osetljivost na razvoj fobičnog poremećaja, ili se javlja kao posledica. Amigdala je inače najkritičnija struktura za procesuiranje pretećih stimulusa, pa i fobičnih. Verovatno posreduje i u slučaju automatskog odgovora na potencijalnu opasnost.
Onih osam gadnih paukovih nogu i varijacije u veličini, navode nas da pretpostavimo da je za sticanje fobije od paukova ključno čulo vida. Ali grešimo, jer je zabeležen slučaj slepe žene koja je patila od arahnofobije. Ova žena je izveštavala o taktilnom ispitivanju realističnog modela pauka i o kontaktu sa paučinom u detinjstvu, koji su joj bili strašni i odvratni. Samo na osnovu dodira, stvorila je vizuelnu predstavu pauka, što znači da pored vida postoji i taktilni doprinos strahu. Ako strah od paukova postoji još od pamtiveka jer su predstavljali opasnost za naše pretke, u skladu sa evolucionim stanovištem, urođena spremnost da se odreaguje sa visokim prioritetom na preteće stimulusa toliko je univerzalna, da nedostatak čula vida nije ograničavajući faktor u razvoju arahnofobije, sve dok se na bilo koji način može stvoriti vizuelna predstava.
No, u slučaju da vam je dosadilo da živite poput Eni Hol (iliti Dajane Kiton) koja u sred noći zove bivšeg dečka (Vudi Alena) da ubije „enormnog“ pauka u toaletu (i da, arahnofobičari vide paukove većim nego što zaista jesu), pomoću terapije izlaganjem možete veoma brzo da se izlečite. Kažu da nakon šest meseci, isti oni koji nisu smeli da vide ni sliku pauka, samopouzdano drže tarantulu u ruci. Ko je hrabar, neka pokuša. Što se mene tiče, preskočiću.