Čovek je biće koje vrednuje, koje određuje kvalitet. Određenje vrednosti i uređenje njihove hijerarhije je transcedentalna funkcija svesti. Čak i divljak vrednuje. Ali u našem svetu hijerarhija vrednosti je izvrnuta, niže je postalo više i više je pridavljeno. Život ljudskih društava stoji pod znakom vladavine ekonomije, tehnike, lažljive politike, besnog nacionalizma. Hijerarhija vrednosti određuje se po principu korisnosti, potpuno ravnodušne prema istini. Duhovna kultura je ugušena.
Postavlja se pitanje ne o vrednostima koje je stvorio čovek, nego o vrednostima samog čoveka. Ciljevi ljudskog života su izbledeli. Čovek je prestao da shvata radi čega živi i nema vremena da se zamisli nad smislom života. Život čoveka ispunjava se sredstvima za život, koja su postala samosvrhe. Zamena ciljeva života sredstvima veoma je karakterističan proces ljudskog života, kojim se mnogo toga objašnjava. Sjajan primer je određujuća uloga ekonomije, koja je fascinirala Marksa. Ali ekonomija se bez sumnje odnosi samo na sredstva, a ne i na ciljeve života. Između ciljeva ljudskog života i sredstava koja se koriste za njihovo ostvarenje postoji raskol i često ni najmanja srodnost. To je jedan od rezultata objektivacije koja uvek dovodi do raskola i potčinjava se nužnosti. To što u svetu fenomena uzrok rađa posledicu u suštini je nemoralna pojava. Iz toga proizilazi da je u nižem poretku sveta nužno primeniti silu i nasilje za ostvarenje bilo kakvih ciljeva.
Karakteristično je da zle ciljeve niko ne iznosi direktno, zlo se uvek prikriva dobrom, legitimiše se njime. Zlo postaje očigledno tek u primenjenim sredstvima. Sredstva uopšte svedoče o ljudima, o duhu slobode ili ropstva, ljubavi ili mržnje. Postoji opasnost u ostvarivanju bilo kakvog cilja po svaku cenu. Ako je za ostvarenje potpuno pravičnog socijalnog uređenja i sreće nužno mučiti i usmrtiti nekoliko miliona ljudi, onda glavno pitanje nikako nije u cilju, nego u primenjenim sredstvima, cilj odlazi u apstraktnu daljinu, sredstva postaju neposredna realnost.
Dostojevski je oštro postavio pitanje o tome da li se može izgraditi rajski blaženi svet na suzi jednog nedužnog, izmučenog deteta. A među milionima izmučenih u cilju ostvarenja budućeg blaženstva sigurno nije malo nevinih. Princip „cilj opravdava sredstva“ sigurno nije sada izmišljen. (…) Evo što je tu najvažnije: ne to što su sredstva amoralna, okrutna, ni nalik na uzvišene ciljeve, ne, glavno je to da se do ciljeva, kada se primjenjuju zla sredstva suprotstavljena tim ciljevima, nikada ni ne stiže. Sve se tada zamenjuje sredstvima, ciljevi se zaboravljaju ili se pretvaraju u čistu retoriku. Rđava sredstva oblikuju dušu, dobri ciljevi prestaju da budu životna snaga. Otuda carstvo laži u koje je zagnjuren čovek. (…)
Služenje ne protureči stvaralačkoj slobodi, ono ne može biti iznuđeno i nema nikakvu vrednost kada se javlja kao rezultat nasilja. Kao najveće zlo javlja se utilitaran odnos prema istini. Istina nikako nije sluga čoveka i nikako se ne opravdava korišću koju donosi. Čovjk je pozvan da služi istini. Za temu o hijerarhiji vrednosti ogroman i fatalan značaj imalo je priznanje ekonomskih preduslova celokupnog čovekovog života. Ekonomski materijalizam vidi u ekonomiji prvobitnu realnost, koja se suprotstavlja iluziji svesti. Ali, ovo je zasnovano na očiglednoj zbrci. Ekonomija je tek nužan uslov i sredstvo čovekovog života a ne i njegov cilj, ne viša vrednost i ne određujući uzrok. Ne mogu se baviti filozofijom ako nemam hranu, odeću, utočište. Ali, filozofija se nipošto ne određuje tim uslovima. Materijalistička teza da je više epifenomen nižeg i da je objašnjeno iz njega, radikalna je laž, potpuno neuverljiva. Sve uzvišeno u ljudskom životu, čime se jedino i određuje njegova vrednost, za materijaliste je iluzija svesti koju treba razobličiti. To je degradiranje čoveka.
Uzvišeni ciljevi života nisu ekonomski i socijalni već duhovni. Veličina naroda, njegov doprinos istoriji čovečanstva ne određuje se mogućnostima države, razvijenošću ekonomije, već duhovnom kulturom. Nemačka je bila najveća i na vrhuncima evropske kulture ne u vreme Bizmarkova carstva, već kada se sastojala iz malih država. Velika grčka kultura bila je povezana sa malom državom. Veliki stvaralački uspon renesanse u Italiji povezan je s periodom njene teritorijalne rascepkanosti. Istina, veliko stvaralaštvo ruske kulture 19. veka povezano je s velikim carstvom, ali ta kultura je sva bila usmerena protiv carstva. Stvaralačke vrednosti duhovne kulture nikako nisu proporcionalne državnoj i ekonomskoj snazi vodećih država. (…)
(…) Moguće je zamisliti tri izlaza iz krize u koju stupa svet:
1) Izlaz fatalni. Nastavak rastakanja kosmosa, kosmosa prirodnog i socijalnog, nastavak razlaganja kapitalističkog režima, trijumf atomske bombe, haotični svet otkriven u stvaralaštvu Henrija Milera, haos ne početni, ne početka, već haos kraja, rat svih protiv sviju. To je propast sveta koju ne smemo dopustiti.
2) Nasilni, mehanički poredak kolektiva, organizovanost koja ne ostavlja mesta slobodi, despotizacija sveta. To je također teško dopustivo.
3) Unutrašnje savladavanje haosa, pobeda duha nad tehnikom, duhovno ustanovljavanje hijerarhije vrednosti, sjedinjeno sa ostvarenjem socijalne pravde.
Dosad prevladava mešavina prvog i drugog izlaza. Svet kao da stupa u period prinudno organizovanog haosa, koji iznutra nipošto ne pobeđuje. Treći izlaz, jedino poželjan, okrenut je ka ljudskoj slobodi. On ne može biti rezultat fatalne nužnosti. U prvom i drugom izlazu, kao i u njihovoj mešavini, čovek izgleda kao da je aktivan, ali iznutra je on pasivan. Pri tome, ne može biti reči ni o kakvoj hijerarhiji vrednosti. Duhovne vrednosti jednostavno ne postoje. To je potpuno stropoštavanja duhovnih vrednosti u bezdan. Može se biti podjednako pesimista u prvom, i optimista u drugom slučaju. Potpuno je besmisleno zahtevati da budu dokazani postojanje duhovnih vrednosti i njihova velika uzvišenost u poređenju sa tzv. vitalnim vrednostima. Duhovne vrednosti se pre svega utvrđuju aktom moje slobode. Nije najvažnija sama vrednost. Uzvišene duhovne vrednosti iščezavaju kada sloboda nije usmerena ka njihovom utvrđivanju. Čovek je slobodan da kao realan prizna tek veoma mali, veoma površinski svet, on je slobodan da negira svoju slobodu. Pitanje o realnosti je vrlo složeno i ono izgleda jednostavno samo nefilozofskoj svesti. Život dobija dubinu i značaj tek pri njegovom shvatanju u duhu simboličkog realizma gde je vidljivi svet simbol nevidljivog. Vidljivi svet nije nametnuta nam i prinudna realnost, on je okrenut ka slobodi duha. Pri tome je najrealnije ono što stvara slobodni duh.
Iz knjige Carstvo duha i carstvo cezara (Царство духа и царство ћесара) Nikolaja Berđajeva, БРИМО, Београд, 2002., iz poglavlja V, str. 49-58. (Original objavljen u Parisu 1951.)